понедељак, 05. јануар 2015.

НЕОПХОДАН ЈЕ ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ


   Недавно је „Политика” (11.12.2014) објавила резултате истраживања о употреби писма у српском језику. По том истраживању 47 одсто анкетираних пише латиницом, а 36 процената ћирилицом. Некако је испало да је ово обична новинска вест и као таква пролазно актуелна. А није тако. Писмо једног језика није нешто што је споредно у односу на његове друге функције. Реч је о делу идентитета који сачињавају, поред писма, говор са дијалектима, речник, правопис, граматика.
                         

  

Није довољно рећи да језик чува националну културу. Мора се додати да само оно што је записано представља инвентар свега што је створено и што траје у једној култури и образовању. Дакле, писмо језика чува оно што је у говору и духовном стваралаштву.
У Србији се повремено заталаса питање ћирилице и латинице, па наступи дужи период бонаце. Откуда тај нехај јавне свести за судбину једне културне и образовне вредности о којој све нације пажљиво, на институционалан начин брину. Шта може да се учини? И да ли уопште може? Може, само треба показати јавну одговорност за нормативну и практичну употребу ћирилице. Јер, као што закон ставља под заштиту покретна и непокретна културна добра, тако и писмо, као покретно културно добро вишевековне старости, мора бити правно заштићено. Ћирилица је уставна категорија. У члану 10. Устава Републике Србије употреба језика и писма се уређује на следећи начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.” Међутим, уставна заштита није довољна. Потребни су закони који ће обавезати установе и организације да у одређеном проценту користе ћирилично писмо. Колико и како, ствар је јавне дискусије. Али, тешко је разумети огромну латинизацију медијских установа или издавачких предузећа. Наводим их као пример. Ево, пет аргумената за правну одбрану ћирилице.
                                           
1. Традицијски аргумент: ћирилица је као писани облик српског језика, поред православне религије, темељна културна идентитетска вредност. Подсећам да је Мирослављево јеванђеље, најстарији споменик српске писмености, први ћирилички текст штампан у 12. веку. Латиница се у српском језику појављује почетком 20. века, тачније 1915. године, када су окупационе аустријске власти забраниле употребу ћирилице.                            
2. Културни аргумент: језик и писмо су стуб националног идентитета. Кроз језик и писмо проговара културно наслеђе, а истовремено је медиј савременог стваралаштва. Језиком и писмом чува се национална свест.
                                  
3. Образовни аргумент: установe којe се бавe образовањем и васпитањем. Нема оправдања да такве установе промовишу писмо које тенденцијски поништава традицију дугу девет векова. А прави је апсурд да се тако нешто захтева.
4. Финансијски аргумент: публикације штампане ћирилицом могу имати неке пореске олакшице, с тим што су публикације штампане средствима из буџета Републике Србије обавезне да користе ћирилично писмо. То значи да се не користи новац државе за подривање оних вредности које та држава штити у свом Уставу. О начинима пореских олакшица мора се јавно расправљати.
5. Демократски аргумент: свака институција има своје норме и правила које „играчи улога” морају да поштују уколико желе да она успешно функционише. Појединци своје личне вредности могу да остваре на приватан начин и изван институције. Тако и свој однос према писму могу да изаберу. У том контексту, ниско вредновање сопствених колективних (националних) вредности, или осећај нелагоде због припадности малој култури је ирелевантно за институционални живот сваке заједнице. А то значи да се не могу наметати појединачне вредности институционалним.

   Ако би се десило да ћирилица оде у музеј, неко ће бити одговоран. Ко? Да ли сви ми или онај део елите који форсира употребу латинице или они који одлучују о културној политици српске државе. Она има инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге, да у једном високом проценту у јавном простору користе ћирилицу.

Зоран Аврамовић, Социолог, научни саветник
"Политика", 31.12.2014.

Нема коментара:

Постави коментар