четвртак, 15. новембар 2018.

Свети Великомученик Георгије - Ђурђиц (Тајна празника)


Вероучитељима ОШ “Вук Караџић“ заслужено признање

   Веронаука се вратила у образовни систем Србије пре непуне две деценије, што је сасвим довољан временски период да се плодови тог рада могу бар назрети, препознати, али и наградити. На Светог великомученика Димитрија Солунског, Основна школа ,,Вук Караџић“ у Краљеву је Свечаном академијом обележила 89 година свог рада и постојања  и тим поводом уручене су награде и признања вероучитељима наше школе Марку Јоргићу и Михајлу Живковићу.
   Шта се то препознаје у раду вероучитеља Марка Јоргића и Михајла Живковића, због чега је он вредан пажње? Живот у пракси по Јеванђељу, ширење Божје речи путем љубави, рада и труда, није ли то управо смисао изучавања верске наставе у школама за нас, хришћане, а за школски систем који има своја правила у којима владају бројке и проценти и који неминовно захтева прилагођавање а врло често и кретање од нуле, оправданост постојања овог предмета који деца похађају не ради оцене, већ из љубави и потребе да буду близу оних који им преносе реч Божију. Подужи је списак активности којим би се могао сумирати овај рад у протекле две године, али треба издвојити вођење Ђачког парламента чије активности су препознате ван наше општине што је потврђено позивом на ,,Конференцију ученичких парламената Србије“ у Смедереву, где је наша школа учествовала као једини представник Рашког округа. Поред координације радом Ђачког парламента, учествовали су у организовању свих манифестација у школи, припреми изложби, дочека гостију, обележавању и прослави Дана школе, активним учешћем великог броја ученика у богослужењу при Храму Светог Василија Острошког на Берановцу, као и посетама ученика манастирима у Србији.
   Верујем да примера ,,добре педагошке праксе“ стручним речима речено има још, али верујем да не можемо ништа живети ако у то потпуно и дубоко не верујемо, дакле овде се вера пројавила кроз труд, рад, а пре свега љубав, која прожима све аспекте рада. Наиме, овогодишња Свечана академија дана школе почела је премијером промотивног филма наше школе коју су радили Марко Јоргић и Михајло Живковић. Радећи у нимало лаким условима и ограничени временом снимили су оригиналан филм који на најлепши начин промовише нашу школу, рад и успехе које постижу ученици и запослени. Са истим жаром и надахнућем је урађена и представа ,,Свети Сава осам векова међу нама“ по којој се наша школа препознаје и ван граница Србије и која је својим дубоким светосавским значењем и порукама које носи изазвала осећања узвишености и топлине где год је извођена, између осталог и на Православном богословском факултету у Београду. Аутентичност, креативност и стваралачки дух се огледа и у овогодишњој представи која је изведена на  Дану школе у Краљевачком позоришту која носи назив ,,Знање су лествице које воде ка небесима“, коју су припремили вероучитељи са наставницом српског језика, Јасмином Стоисављевић.
   Наравно, свега овога не би било да нема људи који пружају несебичну подршку  на истом хришћанском путу, старешине Храма Светог Василија Острошког о. Ивана Радовановића, свештеника протонамесника Марка Петровића, координатора за верску наставу Жичке епархије протонамесника Новице Благојевића, као и директорке ОШ ,,Вук Караџић“ Биљане Барловац која је заједно са колективом препознала вредност рада и одлучила да уручи велико и заслужено признање и додели посебне награде за додатно време, знање, сарадњу и енергију коју улажу у промоцију и унапређење рада школе. Овај текст треба разумети као подстицај да младе колеге, а пре свега узорни хришћани који испред себе имају један узвишен и тежак задатак истрају у својој мисији надахнутој Божјом речју на општу радост ученика, корист институције и хришћанске заједнице. Иако раде у две школе, а колега Јоргић обавља и дужност помоћника директора, они стижу све, а зар би се то могло без вере и љубави? Јеванђелска истина каже: ,,Не може се град сакрити када на гори стоји“, а она најтачније осликава рад и труд  вероучитеља који раде у школи где 90% ученика похађа Верску наставу.

   Јасмина Стоисављевић,
   професор српског језика и књижевности
   извор: eparhija-zicka.rs

недеља, 11. новембар 2018.

ТОБЏИЈСКО КОЛО


Велики рат - српска прича: За Косово, Куманово, за Сливницу, Брегалницу

Поводом Дана примирја у Првом светском рату

Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30 часова, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа.

   извор: www.spc.rs

четвртак, 08. новембар 2018.

ПОЈАЧАЈ ДУШУ

ЈЕСЕН ПАКУЈЕ СИТНО ИЊЕ
И ВЕЈЕ ИЗНАД СИРОТИЊЕ.

А ЈА И ТИ, ОН И ОНА -
НЕ ЗНАМО ШТА ЈЕ ГРЕЈНА СЕЗОНА!?

НИСМО УЧИЛИ, ЈОШ СМО МАЛИ,
А ТАКО БИСМО СВЕТ ОГРЕЈАЛИ!

ИЗ ДЕЧЈЕ ДУШЕ СУНЦЕ ГРЕЈЕ;
ПОЈАЧАЈ ДУШУ - ДА ТОПЛО СВЕ ЈЕ!

Мошо Одаловић

Димитрије Димитријевић

уторак, 06. новембар 2018.

“Свети ратник“, чудесна прича о Светом Димитрију

   Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.
   У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
   Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
   Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.
   Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Манастир Вазнесење, Овчар Бања
   Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
   Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.
   На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
   Kасније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.
   То је била година Првог српског устанка.
   Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија,
   8. новембра 1991. године.

   извор: eparhija-zicka.rs

KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

НАУЧИМО ДЕЦУ ДА ЈЕ KУЋА
најважнији предмет у животном плану и програму!
На димњаку, иначе, пише: KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

Мошо Одаловић

понедељак, 05. новембар 2018.

ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, Чачак, 3.11.2018.

Матија Бећковић о Патријарху Павлу: "Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање."

ПАТЊА

Патријарх Павле је често причао
Шта је њему испричао неки Србин
Док је био рашко-призренски епископ

У време турског зулума
Састали су се онамошњи Срби
И договарали шта да чине

Ово се више не може подносити
Догорело је до ноката

Ајде да се потурчимо
И данемо душом
А неко рече
Ајде да још мало причекамо

Не прође дуго
А дође 1912. година
И српска војска уђе у Приштину

Опет се састадоше они исти људи
А један ће рећи

Ау браћо
Да оно учињесмо
Пропаде нам онолика патња

А тек нама

Матија Бећковић 

петак, 02. новембар 2018.

СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, 1968-2018.

У својој јубиларној 50-тој години постојања (1968-2018), Светосавско звонце корача у нову школску годину 2018/19, инспирисано вама, одевено вама, њеном Светосавском породицом. На насловној страни фотографија Благојевић Марије, младог фотографа и средњошколца из Александровца Жупског и модел Марија Лубардић, ученица ОШ “Дринка Павловић” из Београда, усликана у прелепом амбијенту манастира Палеокастрица на Крфу, где су обе учествовале као најбоље од своје генерације у пројекту: Стопама Наших Предака
објављено 31.8.2018.

Изашао је нови број Светосавског звонца. Дружите се са нама и читајте “Звонце”!


четвртак, 01. новембар 2018.

ЗДРАВИЈА СРЕДИНА: Манастир Жича, Прича о нама, август, 2018.

Подигнимо крст на Столовима

НА ДАНАШЊИ ДАН

   1. новембра 1918. године уласком јединица српске војске ослобођен је Београд. Недуго затим ослобођене су и Војводина и остале српске земље које су до тада биле под окупацијом. Из Првог светског рата Србија је изашла као победница, положивши за ту победу велику жртву: трећину свога становништва.
   Нека је вечан помен свим знаним и незнаним српским јунацима из Првог светског рата!

Ми и наше славе

Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
   Са првим јесењим данима, приближавају нам се и наше Крсне славе. Крсна слава је својствена само Православљу у Срба, и то је заиста најлепша карактеристика нашег црквено-духовног, као и породичног живота. Ма где се налазили и ма под каквим околностима живели, Срби су, током читаве своје историје, од примања Хришћанства па све до данас, увек на посебан начин обележавали дан своје Крсне славе. У неким нашим крајевима, Слава се и дан данас зове још и Крсно име, што је можда и најтачнији назив тог драгоценог обележја наше вере. Прослављајући одређеног Божијег угодника који је наш заштитник, ми се уједно сећамо и оних давних предака наших који су, примајући Хришћанство и приступајући Светој тајни крштења, примили и завет прослављања оног светог, или светитеља, који се празновао тога дана када су крштени.
   Крсна слава је од самог свог настанка била породични празник, и то породице као превасходног символа мале или домаће Цркве. Примањем Хришћанства, Срби су, у своме животу, добили и једну нову, до тада непознату, димензију духовног славља, а то је САБОРНОСТ, као једну од најбитнијих особина Цркве Христове. Вера у Васкрслог Христа је једина стварна потврда духовног јединства између нас и наших уснулих предака. Сваки Божији угодник, кога прослављамо као заштитника наше породице, нашу Славу, тј. наше Крсно име, био је и јесте сведок Васкрслог Христа.
   Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника-светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
    Елементи и символи Славе јесу: славска икона, славска свећа, славско жито, славски колач и вино. На жалост, још увек има међу нама оних који на славско жито гледају као на жито које се спрема свецу за душу, па ако се у њиховим породицама слави, нпр. Свети архангел Михаило, или Свети пророк Илија, они тада не спремају жито јер је то, по њиховом тумачењу, живи светац. Треба увек имати на уму да славско жито и жито које се спрема за парастос покојницима није једно те исто! Оно што је исто јесте да је, у оба случаја, жито познати библијски символ васкрсења (види Јн.12:24). Међутим, по својој функцији и намени, славско жито се разликује од жита за покој душа преминулих.
   Славско жито обједињује Бога, светог, или светитеља, кога празнујемо, као и све живе и оне у Господу уснуле чланове породице, а када је, с друге стране, реч о житу намењеном за покојника, тада је, нашом вером у Васкрслог Христа, жито видљиви доказ те вере, али и молитвеног заједништва са преминулим. Ако тако схватимо и доживимо суштину видљивих елемената Славе, биће нам више него јасно да оне породице које не спремају славско жито одузимају тиме од своје Славе један од најбитнијих елемената.
   Схватање да је жито намењено као “парастос светом” је не само погрешно него је и тужни знак присуства паганског, дакле, нехришћанског “веровања”. Сваког светог, или светитеља, Бог је прославио и сваки Божији угодник је наш небески заступник пред Оцем небеским. Погрешним схватањем, па онда и чињењем, да је жито намењено светом за душу, ми исповедамо не тек јеретичку, већ и директно богохулну идеју, наиме - да су светима потребне наше молитве. А, заправо је обрнуто - ми смо ти којима су потребне заступничке молитве наших небеских пријатеља и заштитника - светих Божијих угодника.
   Славски колач би требало да се умеси са освећеном, Светом водом. Ако свештеник није у прилици да посети дом непосредно пре Славе, онда се славски колач меси са мало Богојављенске водице, коју свака породица чува током целе године.
   Данас се веома често чује питање: Када једна породица може и када треба да почне са прослављањем своје Крсне славе? Одговор је кратак и јасан: Одмах! Другим речима: чим се осамостали. Данашњи начин осамостаљивања је неретко сасвим другачији него што је то било у прошлости. Сасвим је непримерено да једна комплетна и самостална породица не слави своју Славу, и то само зато јер је још увек жив отац или старији брат.
   Породице које су у жалости греше ако не славе Славу, јер Слава није у јелу, пићу и песми, него, пре свега, у молитви! Сасвим је у реду да породица која је у жалости не позива госте и не припрема велики ручак или вечеру, али није у реду ако на дан Славе не припреми свећу, жито и колач, јер поменути елементи Славе и јесу, између осталог, видљиви знак нашег заједништва са преминулим члановима породице, али једино и само у Васкрслом Христу!
   Славски колач је символ Христа и као Хлеба живота, а жито символ васкрсења. Такође, многе наше српске православне породице су уочи Славе и на дан Славе много више заокупљене припремањем огромних количина хране и спремањем куће за дочек гостију, него што, пред Славу, воде рачуна о спремању, преиспитивању и чишћењу својих душа и својих савести.
   Крсна слава је првенствено породични празник, а не празник за госте! Гости су, наравно, добродошли, али тога дана предност треба да је на страни породичног заједништва, мира и хармоније, а то се најбоље и најлепше гради молитвом! Пре свега, молитвом у храму! На Светој Литургији! Заједнички одлазак у цркву на Литургију, и особито заједништво у Чаши спасења, тј. Светом Причешћу, најбоље учвршћују оно чега је данас, на жалост, све мање, а то су - мир и слога у породици!

   Протојереј ставрофор Милош Весин
   извор: www.prijateljboziji.com

среда, 31. октобар 2018.

ГОВОР ДРВЕЋА

Велика је, велика срећа
Разумети говор дрвећа.

Мени је цвркутала моћна ласта
Причу коју је чула од Храста.

Још мени у души цветују пчеле
Тајне које шапћу тије Јеле.

Бајке које бају Јасике танке
Да уђу у све читанке.

А у букваре, књиге мушке
Да уђе казивање Дивље Крушке.

Често се питамо, кад је зима, цича,
О чему Орах у дворишту прича.

Кестен из детињства, ког секира таче,
Још у мени плаче, још у мени плаче.

Једно је кад препевамо песме енглеске,
Друго кад разумемо песму Граба, Леске.

Славни преводиоци који преводе
На људски говор говор природе.

Ниједан песник у својој песми нема
Толико мириса као цвет Багрема.

А срећан онај коме Јаблан тих
Поправља песму, осветљава стих.

Благо ономе који разуме
Говор природе, земље, неба, шуме!

Брана Петровић
Илустрација: Јозеф Палачек

четвртак, 25. октобар 2018.

Преподобна мати Параскева - Света Петка (Тајна празника)


Света Петка

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели.
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде,
О предивна светитељко,
Наш узоре, Света Петко!

Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи,
Ти Му даде ум пречисти
К'о анђелски -- такав исти,
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!

Душу чисту Господ иште
К'о небесно светилиште,
Такву душу ти одгаји
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам, света Петко!

Помози нам молитвама
У животним невољама,
У облачној земној тузи
Засветли нам, слично дузи,
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево!
Капела Свете Петке, Калемегдан, Београд
   За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.
   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Кришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Кад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.
   Кад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.
   Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Превлака, 2012.

СТВАРАЊЕ СВЕТА, 25.10.2018.

                                       

уторак, 23. октобар 2018.

РАДОСТ ЧИТАЊА - Сајам књига у Београду

ОСТАТИ РАВНОДУШАН ПРЕМА КЊИЗИ ЗНАЧИ ЛАКОМИСЛЕНО ОСИРОМАШИТИ СВОЈ ЖИВОТ.

Иво Андрић
Певница "СТУПОВИ"