недеља, 30. децембар 2018.

Свети владика Николај, СРПСКОЈ МАЈЦИ

Свети владика Николај са мајком Катарином

Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије

Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум. Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“
Мајко моја на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Као Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

МАТЕРИЦЕ

недеља, 23. децембар 2018.

То се зове: ЉУБАВ

Хор Ирида - Αρχιμίνια και Αρχιχρόνια (Божићна грчка песма)

Пола века са Звонцем кроз детињства

Првих пет деценија заједничког хода кроз детињства, најављују нова животна путешествија Звонца и читалаца   
 

Прота Милун Костић, Детињци, Материце и Оци у контексту значаја породице (Први део)

   Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју.
   Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти.
    Де­тињ­ци

Да­кле,  да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва.
   Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва.
   Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту.
   Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де.
   Ово крат­ко из­ла­га­ње о де­ци ће­мо за­вр­ши­ти пе­смом на­шег пе­сни­ка Во­ји­сла­ва Или­ћа Мла­ђег ко­ји пе­ва:

„Ка­да је Го­спод са­здат’ хтео
 Нај­ве­ћу љуп­кост чар пла­не­те,
 Са­здо је јед­но ма­ло би­ће
 Ко­ме је дао име : „Де­те“.

 Ка­ко је див­но, љуп­ко „Де­те“,
 То ма­ло би­ће, ко­је кле­ца!
 На зе­мљи не­ма леп­ше сре­ће
 Од оне ко­ју да­ју де­ца;

До­бро­том сво­јом де­ца зра­че
Ко прет­ход­ни­ца сјај­на зве­зда;
Де­ца су све­тлост на­ших сно­ва
И пе­сма на­шег кућ­ног гне­зда;


Де­ца су рај­ско уто­чи­ште
И кут без мр­жње, свет без зло­бе,
И ан­ђе­о­ски слат­ки жа­мор
Међ, зи­до­ви­ма на­ше со­бе;

Ни­јед­на зем­на ра­дост ни­је
Ко она рај­ска: – Бо­гом да­та –
Кад нам се чи­сте деч­је ру­ке
с љу­ба­вљу скло­пе око вра­та;

Ни­јед­на пе­сма тол­ко не­ма
Му­зи­ке, ко­ја су­мор ле­чи,
Не­жно­сти ср­ца и ме­ко­те
Ко рај­ски акорд деч­је ре­чи…

Ка­ко је слат­ко, кад се има,
Иду­ћи на­шим зем­ним ка­лом,
Оби­ље до­бра и вр­ли­не
у јед­ном чи­стом ср­цу ма­лом.

   -наставиће се-

Преузето из: Православни мисионар
извор: eparhija-zicka.rs

четвртак, 20. децембар 2018.

Манастир Никоље, Никољдан, 2018.

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин

Звуци Балкана - Балада

Морава код манастира Никоља, Никољдан, 2018.

МОЛБА УЧИТЕЉИЦЕ

Светом Николи

Његово Преосвештенство Епископ жички Г, Јустин, Манастир Никоље, Никољдан, 2018.

среда, 19. децембар 2018.

ГДЕ ЈЕ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ?

Где год је неко крштен у име Пресвете Тројице и прима Духа Светог кроз свету тајну крштења, ту је посејано семе царства Божијег. Кад год грешник преиспита себе и одлучи да се врати свом Оцу као што је учинио блудни син, ту је царство Божије. Кад год молећи се отворите своје срце Богу, ту је царство. Кад год видите да неко грли немоћне и брине за болесне у име Господа Исуса Христа, ту је царство. Где год се служи Света Литургија и где је Господ Исус Христос присутан као реч Божија и Хлеб Живота, ту је царство Божије. Али, морам још једном да нагласим: ако је царство Божије у вама, нико више неће морати да вас убеђује да идете на Литургију нити на веронауку. Доћи ћете од своје воље! Нећете моћи ни да замислите да не дођете, јер сте у царству, и царство је у вама.

   Каленић, бр. 6, Дечија страна
Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

понедељак, 17. децембар 2018.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети Николаj Мирликијски

Манастир Никоље, Овчар Бања

СВЕТИ ЧУДОТВОРЦИ : Свети Николај, 19. децембар

   Теофан и Нона, родитељи Светог Николаја Чудотворца, архиепископа Мирликијског, "беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати". Дуго су били бездетни и многим сузама успели су да га измоле од Бога.
   Кад се родило ово благословено дете, дали су му име Николај, по стрицу његовом, блаженом Николају, који је био епископ града Патаре. Његово име значи победитељ народа. И он се, по благослову Божјем, заиста показао победитељ зла, на добро целоме свету...
   Растући са годинама, дете је уједно расло и разумом, и усавршавало се у врлинама, којима су га учили његови побожни родитељи. И био је он "као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности"...
   Свети Николај је од детињства водио равноангелски живот и процветавао душевном лепотом. Тако је постао ново сунце које се рађа над земљом, милостива утеха ојађенима и усрдни помоћник свима у невољама и опасностима, заштитник целога света и велики молитвеник пред Господом.


   Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Подмаине, 2012.
Тропар Светом Николи (глас 4.)

Правило вјери, и образ кротости,воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,нишчетоју богатаја, свјашченоначалниче Николаје,моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Као правило вере и пример кроткости, показа те стаду твојему истина ствари. Ради тога стекао си смирењем висину и сиромаштвом богатство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога да се спасу душе наше.

среда, 12. децембар 2018.

"ЗВОНАРИ СЛОБОДЕ", Промоција књиге о Светом Николају Жичком и Михаилу Пупину, Гимназија, Чачак, 11.12.2018.


                              

ПУПИНОВА БАЈКА

О послушности деце према родитељима

   Богочовек Исус Христос као дете од 12 година, разговарао је са учитељима јеврејским. После разговора са њима он се са својом Пречистом Мајком и својим "оцем" праведним Јосифом, вратио у Назарет ...
   Свети Јеванђелист Лука потом пише: "И сиђе (Исус) са њима и дође у Назарет; и бејаше им послушан."
   Послушност деце према родитељима је чак и за Бога који је постао Човек, за Господа Исуса Христа, била света дужност љубави.

понедељак, 10. децембар 2018.

Лука у манастирима

Свети витез Александар

Негде усред снега што степу је руску покрио
слуга који влада скрушено се Богу молио
погледа ка Христу свом и молитвом за сав свој дом 
који срцем је загрлио.

Православљем, Боже, ти нам руску земљу испуни,
нека буде светла, да Те кроз њу виде безбожни.
Нека искушења мрак буде као поклик јак
да се наша вера утврди.

Свети витез Александар...

Отаџбину светлу принео је Богу као дар
љубављу што слама грех и храброшћу што руши све,
све замке лукавог и ствара рајски свет.

Река Нева памти кад хулнике је крстом одбио
и татарскога кана чврстом вером је задивио.
И увек када сруши зло из срца би му истекло
Боже, хвала Ти, то си Ти учинио.

Још се својом снагом борити са грехом могао
када га је Господ смиреног ка себи позвао
да би његов свети лик био роду светилник
у бури животној да би Спаса познао.

Свети витез Александар...

Група Уски пут
Манастир Вазнесење

среда, 05. децембар 2018.

ОЧЕВА ЖЕЉА


   Један верујући отац имао је сина који уопште није веровао, нити га је занимала вера. Отац је био тужан због тога, али није хтео да му намеће своју вољу.
   Син је био добар студент и имао је пуно другова. Често су заједно учили, а онда одлазили у кафић или на нечији рођендан, журку – свеједно где, али су увек негде журили. На очево питање где иде, одговарао је:
   Тата пусти ме, јако журим. Не брини све је у реду.
   Једнога дана отац се разболео, а како је болест била озбиљна, морао је у болницу. Син је волео оца и веома се забринуо за њега. Сваки дан је долазио да га обиђе и у журби је одлазио.     После неколико дана отац му рече:
   Сине, овде о мени добро брину и не мораш стално да долазиш, али те молим да ми једну жељу испуниш.
   Kоју, тата?
   Молим те да свакога дана док сам ја у болници, петнаест минута будеш у мојој соби.
   А шта треба у њој да радим?
   Ништа сине, само да седиш. Али да то радиш све док ја не изађем из болнице.
   Син је испунио очеву жељу која му је у почетку била необична. Редовно је седео у очевој соби окружен књигама и иконама које је отац годинама сакупљао. Није ни приметио да се тих петнаест минута сваким даном продужавало.
   Почео је да чита очеве књиге према којима је раније био равнодушан.
   Тек тада је схватио колико је његов отац био мудар. Знао је отац да млади људи исувише брзо живе и да не стижу да размишљају о својој души, о бесмртности, о Богу. Али зато када се зауставе, када у тишини бораве – Господ закуца на њихово срце.

   извор “Светосавско звонце“, бр. 06/2012.

КРСНА СЛАВА

ЧЕТВРТАЦИ
 Основна школа "Академик Миленко Шушић", Гуча

уторак, 04. децембар 2018.

Патријарх Иринеј: Родитељи да буду пример деци!

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је прве недеље Божићног поста, 2. децембра 2018. године, свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму у Жаркову.
Саслуживали су јереји Оливер Суботић и Александар Јовановић, као и ђакон Марко Станковић, у присуству протојереја-ставрофора Милана Миленице и јереја Небојше Милићевића. -Драги родитељи, будите пример својој деци која од вас треба да се уче Православљу и животу у Цркви. Сва недела која се дешавају у нашем окружењу резултат су удаљености људи од Христове Цркве која је једини пут ка спасењу, поручио је Патријарх.
www.spc.rs

Ваведење Пресвете Богородице

Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је, не само у храм, него у Святая святыхъ, у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Родитељи Свету Дјеву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Дјеви у белини.
Нашу Дјеву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница –
Ту се води Дјева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

понедељак, 03. децембар 2018.

Свети Серафим Саровски, O ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.
Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.
Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.
Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује – не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио – само да не останем без Светог Причешћа.