среда, 28. новембар 2018.

Патријарх пред Божићни пост: Чувајмо се рђавих дела

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је вернима пред почетак Божићног поста да достојна припрема за дочек празника Рођења Господњег, поред телесног уздржавања, подразумева и чување од лоших дела.
  Његова Светост Патријарх присуствовао је 27. новембра 2018. године вечерњој и молебану Српским светитељима који се уторком служи у у београдској Саборној цркви. После богослужења Патријарх се вернима обратио кратком беседом у којој је подсетио:
   -Заповест о посту је једна од првих заповести Божјих - не јести од дрвета познања, а и сам Господ је на почетку своје мисије постио четрдесет дана и дао нам пример. Када кажемо пост најпре мислимо на телесно уздржавање од јаке хране, али треба да знамо да је пост и чување од рђавих мисли и дела, од свега што нас удаљава од Бога!
   -Нека дани који предстоје буду на корист нашим душама - да испунимо заповести Божје, да упутимо молитве Господу и да се тако достојно припремимо за најрадоснији празник Христовог рођења. Господ нам је показао пут којим треба да идемо и смисао живота, а то је да кад одемо Оцу свом заслужимо Царство Небеско. Нека нам је Господ на помоћи да из поста изађемо бољи, нагласио је патријарх Иринеј.

   Божићни пост траје од 28/15. новембра до 7.јануара/25.децембра.
   извор: www.spc.rs

уторак, 27. новембар 2018.

Нови (новембарски) број Светосавског звонца

Божићни пост (Тајна празника)

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

Како и колико деца треба да посте?

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Замолили смо проф. др Драгана Милина да нам помоге да одговоримо на ваша питања. Професор Милин се, као некадашњи и по добру упамћени главни и одговорни уредник „Светосавског звонца“, радо одазвао нашој молби.
                 
преузми: Како деца треба да посте?
                                   
Како и колико деца треба да посте?

Одговор: До 7 година, деца не морају да посте; једино не треба ништа да једу ујутро, на дан причешћа; деца од 7 до 10 година да посте 1 дан, а од 10 до 13 година треба да посте 3 дана.

Како треба да посте деца од 14 година?

Одговор: Деца од 14 година треба да посте као одрасли, само ако су здрава.

Светосавско звонце, бр. 8/2012.

РТС Од злата јабука - Сведоци векова - Манастир Жича

Деца и Божићни пост – прича о Божићној јелки

   Помаже Бог, драги православни родитељи,
   Хтела сам да вам испричам шта смо ми урадили прошле године и сада ове, и какво решење смо ми у нашој породици осмислили када је тема новогодишње (а заправо Божићне) јелке у питању.
   Захваљујући оном давнашњем писму о руској народној причи у вези са Божићном јелком (о малој сиротој јелки која је плакала јер нема ништа да поклони беби-Богу када се родио у пећиници – ево је у наставку), ми смо одлучили да јелку сваке године китимо причајући управо ту причу.
   Да кренем од почетка:
   Смислили смо да јелку „расклопимо“ (имамо неку прелепу вештачку јелку, да не бих куповала јелку са бусеном па ме после гризе савест што се осушила или се није примила, а и предбожићно време дефинитивно није време за бацање пара и финансирање потрошачке индустрије) тј. да је подигнемо већ првог дана Божићног поста, дакле 28. новембра.
    Објаснила сам деци (ћерка има  4.5 год, син ускоро 3 год) да данас почиње Божићни пост који ће трајати све до Божића и да се тако припремамо за рођење Христа и да ћемо зато свакога дана стављати по један украс на нашу малу лепу јелкицу (и поново им испричам ту руску причу, коју они буквално са одушевљењем слушају, блиска им  је та скромност мале јелкице и узбудљиво им је како је та скромност на крају награђена и препозната од анђела као врлина. Све у свему – прелепа прича о хришћанским вредностима).
   На тај начин деца, чак и овако мала, постају свесна да постоји у нашем црквеном животу један период тихог и радосног ишчекивања Рођења Богомладенца, да постоји Божићни пост.
   Понекад смо правили украсе за малу јелку, а понеког дана смо стављали неке које смо правили прошле године или неки који смо купили.
   Сваки пут кад бисмо стављали свако по један украс током дана на јелку била је прилика за нова дечија питања или за нову тему о којој можемо причати – нпр. да је ово време Божићног поста време када посебно показујемо Богу да желимо да будемо Његови , да будемо добри као што је Он добар, тада одабирамо неке наше играчке које ћемо поклонити сиромашној деци испред цркве и причати о томе на који начин можемо да помогнемо некоме ко је сиромашан.
   Негде око Нове године смо стављали шарене украсне траке на јелку и објашњавали да ће већ врло брзо доћи Божић (а да неки људи воле за почетак Нове године да пуштају ватромете и да желе једни другима да им следећа година буде лепа и пуна радости. А ми већ пуно дана украшавамо јелку мало по мало ишчекујући најлепши празник за нас – дан када се родио беба-Бог, када је постао човек као што смо сви ми да би нам показао како да живимо и како да се понашамо да бисмо били истински срећни, да би нам било лепо и да би Бог увек био са нама).
   У последњој недељи пред Божић правимо од сјајног папира анђела који стоји на врху јелке (упутство ћемо дати у неком наредном писму, веома је лако) и причамо о звезди која је водила три мудраца, и како је та звезда у ствари била анђео, јер се померала када су мудраци се кретали а стајала и чекала када су мудраци правили одмор током дугог пута.
   А на само Бадње вече стављамо анђела на врх јелке, и стављамо светлеће лампице и под пригушеним светлом лампи правимо Божићни вертеп –  једну мини-представу за бабе и деде и остале госте који наврате.
   Јелка нам се показала као пун погодак да се на један деци интересантан начин приближи догађај Христовог Рођења , тако да ми јелку држимо од краја новембра па све до православне Нове године.
   За само Божићно јутро им код мале скромне јелкице остављамо поклоне.
   Један од православних родитеља је једном написао како су његова деца боље него одрасли схватила разлику између стварног празника и маскараде (као што је Нова година), тако да смо сва та корисна искуства о којима смо ових претходних година причали искористили да осмислимо овакво решење за нашу породицу.
   Ова јелка коју ми данас пред Божићни пост уносимо у кућу, није она јелка која служи што рече неко као „параван за поклоне“ и  за коју родитељи узимају кредитне картице да би деци купили поклоне (кад им већ ништа друго осим пара нису могли дати, како рече наш Патријарх Павле), него је то она мала сирота скромна јелкица која је жарко желела да има нешто своје да поклони беби-Богу када се роди ради спасења рода људскога.
    Свако добро у предстојећем Божићном посту.

   извор: www.pravoslavniroditelj.org

петак, 23. новембар 2018.

Мошо Одаловић, МОЛИТВА ЗА МАМУ


"Одаловић је насликао, како се то каже, читаву галерију ликова. Почасно место у тој галерији заузима лик
мајке. Својој родитељки, као и нашој мајци–мученици, он је подигао један од лепших песничких споменика. На неуморно прегалаштво мајке у нашој породици скренуо је пажњу коришћењем смисаоне неправилности - стихом Мама је глагол од глагола радити. Једино је таквом, логички неодрживом конструкцијом, могао да скрене пажњу на трудољубље наших родитеља, на првом месту матера. Нећемо претерати ако речемо да је мајка главни јунак Одаловићева живота и његова певања. Култ мајке је овенчан у средишњој песми ове књиге: МОЛИТВА ЗА МАМУ:"

Милован Данојлић

уторак, 20. новембар 2018.

Аранђеловдан, 21. новембар


Храм Светог Саве, Краљево, Аранђеловдан, 2015.
Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Небесни архистратизи,
Што гледате нас у бризи,
Крилима нас закрилите,
Силом својом оградите.
Божјом силом оружани,
Божјом славом увенчани,
Ви пламени мач носите,
Зле демоне да косите.
Хитро, хитро као зраци,
Ви летите на облаци,
На облаци материје,
Где се бој за Бога бије.
Без умора и без санка
Ви лебдите без престанка
Над људима и тварима,
Над безбројним мировима.
За вама су војске силне,
Војске чедне и умилне.
Ангели су војска ваша
И по Творцу браћа наша.
Војсковође моћног неба,
Водите нас куда треба –
Ка престолу Свевишњега
Што нас створи из ничега.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

понедељак, 19. новембар 2018.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

ШТА АНЂЕО ДЕЦИ ШАПУЋЕ

Крај сваког кревета он стоји,
покрива дете, ушушкава,
сан му златом посипа и боји.

Крилом те лако такне по лицу,
помилује и пољуби,
као кад милује птицу.

Твој анђео чувар
иде корака лака
и од куће до школе
обавезно прати свог ђака.

Анђео чувар увек ти шапуће:
"Расти и добар буди"
нека те воле облаци, птице и људи.

Он је ту увек уз тебе,
ноћу ти невидљив чита бајке,
а кад сте сви изморени
покрива заспалу децу и њихове мајке.

Милена Северовић
"Светосавско звонце", бр.3, 2015.

четвртак, 15. новембар 2018.

Свети Великомученик Георгије - Ђурђиц (Тајна празника)


Вероучитељима ОШ “Вук Караџић“ заслужено признање

   Веронаука се вратила у образовни систем Србије пре непуне две деценије, што је сасвим довољан временски период да се плодови тог рада могу бар назрети, препознати, али и наградити. На Светог великомученика Димитрија Солунског, Основна школа ,,Вук Караџић“ у Краљеву је Свечаном академијом обележила 89 година свог рада и постојања  и тим поводом уручене су награде и признања вероучитељима наше школе Марку Јоргићу и Михајлу Живковићу.
   Шта се то препознаје у раду вероучитеља Марка Јоргића и Михајла Живковића, због чега је он вредан пажње? Живот у пракси по Јеванђељу, ширење Божје речи путем љубави, рада и труда, није ли то управо смисао изучавања верске наставе у школама за нас, хришћане, а за школски систем који има своја правила у којима владају бројке и проценти и који неминовно захтева прилагођавање а врло често и кретање од нуле, оправданост постојања овог предмета који деца похађају не ради оцене, већ из љубави и потребе да буду близу оних који им преносе реч Божију. Подужи је списак активности којим би се могао сумирати овај рад у протекле две године, али треба издвојити вођење Ђачког парламента чије активности су препознате ван наше општине што је потврђено позивом на ,,Конференцију ученичких парламената Србије“ у Смедереву, где је наша школа учествовала као једини представник Рашког округа. Поред координације радом Ђачког парламента, учествовали су у организовању свих манифестација у школи, припреми изложби, дочека гостију, обележавању и прослави Дана школе, активним учешћем великог броја ученика у богослужењу при Храму Светог Василија Острошког на Берановцу, као и посетама ученика манастирима у Србији.
   Верујем да примера ,,добре педагошке праксе“ стручним речима речено има још, али верујем да не можемо ништа живети ако у то потпуно и дубоко не верујемо, дакле овде се вера пројавила кроз труд, рад, а пре свега љубав, која прожима све аспекте рада. Наиме, овогодишња Свечана академија дана школе почела је премијером промотивног филма наше школе коју су радили Марко Јоргић и Михајло Живковић. Радећи у нимало лаким условима и ограничени временом снимили су оригиналан филм који на најлепши начин промовише нашу школу, рад и успехе које постижу ученици и запослени. Са истим жаром и надахнућем је урађена и представа ,,Свети Сава осам векова међу нама“ по којој се наша школа препознаје и ван граница Србије и која је својим дубоким светосавским значењем и порукама које носи изазвала осећања узвишености и топлине где год је извођена, између осталог и на Православном богословском факултету у Београду. Аутентичност, креативност и стваралачки дух се огледа и у овогодишњој представи која је изведена на  Дану школе у Краљевачком позоришту која носи назив ,,Знање су лествице које воде ка небесима“, коју су припремили вероучитељи са наставницом српског језика, Јасмином Стоисављевић.
   Наравно, свега овога не би било да нема људи који пружају несебичну подршку  на истом хришћанском путу, старешине Храма Светог Василија Острошког о. Ивана Радовановића, свештеника протонамесника Марка Петровића, координатора за верску наставу Жичке епархије протонамесника Новице Благојевића, као и директорке ОШ ,,Вук Караџић“ Биљане Барловац која је заједно са колективом препознала вредност рада и одлучила да уручи велико и заслужено признање и додели посебне награде за додатно време, знање, сарадњу и енергију коју улажу у промоцију и унапређење рада школе. Овај текст треба разумети као подстицај да младе колеге, а пре свега узорни хришћани који испред себе имају један узвишен и тежак задатак истрају у својој мисији надахнутој Божјом речју на општу радост ученика, корист институције и хришћанске заједнице. Иако раде у две школе, а колега Јоргић обавља и дужност помоћника директора, они стижу све, а зар би се то могло без вере и љубави? Јеванђелска истина каже: ,,Не може се град сакрити када на гори стоји“, а она најтачније осликава рад и труд  вероучитеља који раде у школи где 90% ученика похађа Верску наставу.

   Јасмина Стоисављевић,
   професор српског језика и књижевности
   извор: eparhija-zicka.rs

недеља, 11. новембар 2018.

ТОБЏИЈСКО КОЛО


Велики рат - српска прича: За Косово, Куманово, за Сливницу, Брегалницу

Поводом Дана примирја у Првом светском рату

Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30 часова, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа.

   извор: www.spc.rs

четвртак, 08. новембар 2018.

ПОЈАЧАЈ ДУШУ

ЈЕСЕН ПАКУЈЕ СИТНО ИЊЕ
И ВЕЈЕ ИЗНАД СИРОТИЊЕ.

А ЈА И ТИ, ОН И ОНА -
НЕ ЗНАМО ШТА ЈЕ ГРЕЈНА СЕЗОНА!?

НИСМО УЧИЛИ, ЈОШ СМО МАЛИ,
А ТАКО БИСМО СВЕТ ОГРЕЈАЛИ!

ИЗ ДЕЧЈЕ ДУШЕ СУНЦЕ ГРЕЈЕ;
ПОЈАЧАЈ ДУШУ - ДА ТОПЛО СВЕ ЈЕ!

Мошо Одаловић

Димитрије Димитријевић

уторак, 06. новембар 2018.

“Свети ратник“, чудесна прича о Светом Димитрију

   Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.
   У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
   Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
   Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.
   Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Манастир Вазнесење, Овчар Бања
   Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
   Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.
   На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
   Kасније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.
   То је била година Првог српског устанка.
   Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија,
   8. новембра 1991. године.

   извор: eparhija-zicka.rs

KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

НАУЧИМО ДЕЦУ ДА ЈЕ KУЋА
најважнији предмет у животном плану и програму!
На димњаку, иначе, пише: KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

Мошо Одаловић

понедељак, 05. новембар 2018.

ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, Чачак, 3.11.2018.

Матија Бећковић о Патријарху Павлу: "Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање."

ПАТЊА

Патријарх Павле је често причао
Шта је њему испричао неки Србин
Док је био рашко-призренски епископ

У време турског зулума
Састали су се онамошњи Срби
И договарали шта да чине

Ово се више не може подносити
Догорело је до ноката

Ајде да се потурчимо
И данемо душом
А неко рече
Ајде да још мало причекамо

Не прође дуго
А дође 1912. година
И српска војска уђе у Приштину

Опет се састадоше они исти људи
А један ће рећи

Ау браћо
Да оно учињесмо
Пропаде нам онолика патња

А тек нама

Матија Бећковић 

петак, 02. новембар 2018.

СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, 1968-2018.

У својој јубиларној 50-тој години постојања (1968-2018), Светосавско звонце корача у нову школску годину 2018/19, инспирисано вама, одевено вама, њеном Светосавском породицом. На насловној страни фотографија Благојевић Марије, младог фотографа и средњошколца из Александровца Жупског и модел Марија Лубардић, ученица ОШ “Дринка Павловић” из Београда, усликана у прелепом амбијенту манастира Палеокастрица на Крфу, где су обе учествовале као најбоље од своје генерације у пројекту: Стопама Наших Предака
објављено 31.8.2018.

Изашао је нови број Светосавског звонца. Дружите се са нама и читајте “Звонце”!


четвртак, 01. новембар 2018.

ЗДРАВИЈА СРЕДИНА: Манастир Жича, Прича о нама, август, 2018.

Подигнимо крст на Столовима

НА ДАНАШЊИ ДАН

   1. новембра 1918. године уласком јединица српске војске ослобођен је Београд. Недуго затим ослобођене су и Војводина и остале српске земље које су до тада биле под окупацијом. Из Првог светског рата Србија је изашла као победница, положивши за ту победу велику жртву: трећину свога становништва.
   Нека је вечан помен свим знаним и незнаним српским јунацима из Првог светског рата!

Ми и наше славе

Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
   Са првим јесењим данима, приближавају нам се и наше Крсне славе. Крсна слава је својствена само Православљу у Срба, и то је заиста најлепша карактеристика нашег црквено-духовног, као и породичног живота. Ма где се налазили и ма под каквим околностима живели, Срби су, током читаве своје историје, од примања Хришћанства па све до данас, увек на посебан начин обележавали дан своје Крсне славе. У неким нашим крајевима, Слава се и дан данас зове још и Крсно име, што је можда и најтачнији назив тог драгоценог обележја наше вере. Прослављајући одређеног Божијег угодника који је наш заштитник, ми се уједно сећамо и оних давних предака наших који су, примајући Хришћанство и приступајући Светој тајни крштења, примили и завет прослављања оног светог, или светитеља, који се празновао тога дана када су крштени.
   Крсна слава је од самог свог настанка била породични празник, и то породице као превасходног символа мале или домаће Цркве. Примањем Хришћанства, Срби су, у своме животу, добили и једну нову, до тада непознату, димензију духовног славља, а то је САБОРНОСТ, као једну од најбитнијих особина Цркве Христове. Вера у Васкрслог Христа је једина стварна потврда духовног јединства између нас и наших уснулих предака. Сваки Божији угодник, кога прослављамо као заштитника наше породице, нашу Славу, тј. наше Крсно име, био је и јесте сведок Васкрслог Христа.
   Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника-светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
    Елементи и символи Славе јесу: славска икона, славска свећа, славско жито, славски колач и вино. На жалост, још увек има међу нама оних који на славско жито гледају као на жито које се спрема свецу за душу, па ако се у њиховим породицама слави, нпр. Свети архангел Михаило, или Свети пророк Илија, они тада не спремају жито јер је то, по њиховом тумачењу, живи светац. Треба увек имати на уму да славско жито и жито које се спрема за парастос покојницима није једно те исто! Оно што је исто јесте да је, у оба случаја, жито познати библијски символ васкрсења (види Јн.12:24). Међутим, по својој функцији и намени, славско жито се разликује од жита за покој душа преминулих.
   Славско жито обједињује Бога, светог, или светитеља, кога празнујемо, као и све живе и оне у Господу уснуле чланове породице, а када је, с друге стране, реч о житу намењеном за покојника, тада је, нашом вером у Васкрслог Христа, жито видљиви доказ те вере, али и молитвеног заједништва са преминулим. Ако тако схватимо и доживимо суштину видљивих елемената Славе, биће нам више него јасно да оне породице које не спремају славско жито одузимају тиме од своје Славе један од најбитнијих елемената.
   Схватање да је жито намењено као “парастос светом” је не само погрешно него је и тужни знак присуства паганског, дакле, нехришћанског “веровања”. Сваког светог, или светитеља, Бог је прославио и сваки Божији угодник је наш небески заступник пред Оцем небеским. Погрешним схватањем, па онда и чињењем, да је жито намењено светом за душу, ми исповедамо не тек јеретичку, већ и директно богохулну идеју, наиме - да су светима потребне наше молитве. А, заправо је обрнуто - ми смо ти којима су потребне заступничке молитве наших небеских пријатеља и заштитника - светих Божијих угодника.
   Славски колач би требало да се умеси са освећеном, Светом водом. Ако свештеник није у прилици да посети дом непосредно пре Славе, онда се славски колач меси са мало Богојављенске водице, коју свака породица чува током целе године.
   Данас се веома често чује питање: Када једна породица може и када треба да почне са прослављањем своје Крсне славе? Одговор је кратак и јасан: Одмах! Другим речима: чим се осамостали. Данашњи начин осамостаљивања је неретко сасвим другачији него што је то било у прошлости. Сасвим је непримерено да једна комплетна и самостална породица не слави своју Славу, и то само зато јер је још увек жив отац или старији брат.
   Породице које су у жалости греше ако не славе Славу, јер Слава није у јелу, пићу и песми, него, пре свега, у молитви! Сасвим је у реду да породица која је у жалости не позива госте и не припрема велики ручак или вечеру, али није у реду ако на дан Славе не припреми свећу, жито и колач, јер поменути елементи Славе и јесу, између осталог, видљиви знак нашег заједништва са преминулим члановима породице, али једино и само у Васкрслом Христу!
   Славски колач је символ Христа и као Хлеба живота, а жито символ васкрсења. Такође, многе наше српске православне породице су уочи Славе и на дан Славе много више заокупљене припремањем огромних количина хране и спремањем куће за дочек гостију, него што, пред Славу, воде рачуна о спремању, преиспитивању и чишћењу својих душа и својих савести.
   Крсна слава је првенствено породични празник, а не празник за госте! Гости су, наравно, добродошли, али тога дана предност треба да је на страни породичног заједништва, мира и хармоније, а то се најбоље и најлепше гради молитвом! Пре свега, молитвом у храму! На Светој Литургији! Заједнички одлазак у цркву на Литургију, и особито заједништво у Чаши спасења, тј. Светом Причешћу, најбоље учвршћују оно чега је данас, на жалост, све мање, а то су - мир и слога у породици!

   Протојереј ставрофор Милош Весин
   извор: www.prijateljboziji.com