недеља, 11. новембар 2018.

ТОБЏИЈСКО КОЛО


Велики рат - српска прича: За Косово, Куманово, за Сливницу, Брегалницу

Поводом Дана примирја у Првом светском рату

Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30 часова, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа.

   извор: www.spc.rs

четвртак, 08. новембар 2018.

ПОЈАЧАЈ ДУШУ

ЈЕСЕН ПАКУЈЕ СИТНО ИЊЕ
И ВЕЈЕ ИЗНАД СИРОТИЊЕ.

А ЈА И ТИ, ОН И ОНА -
НЕ ЗНАМО ШТА ЈЕ ГРЕЈНА СЕЗОНА!?

НИСМО УЧИЛИ, ЈОШ СМО МАЛИ,
А ТАКО БИСМО СВЕТ ОГРЕЈАЛИ!

ИЗ ДЕЧЈЕ ДУШЕ СУНЦЕ ГРЕЈЕ;
ПОЈАЧАЈ ДУШУ - ДА ТОПЛО СВЕ ЈЕ!

Мошо Одаловић

Димитрије Димитријевић

уторак, 06. новембар 2018.

“Свети ратник“, чудесна прича о Светом Димитрију

   Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.
   У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
   Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
   Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.
   Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Манастир Вазнесење, Овчар Бања
   Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
   Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.
   На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
   Kасније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.
   То је била година Првог српског устанка.
   Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија,
   8. новембра 1991. године.

   извор: eparhija-zicka.rs

KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

НАУЧИМО ДЕЦУ ДА ЈЕ KУЋА
најважнији предмет у животном плану и програму!
На димњаку, иначе, пише: KАKО ДА ЖИВИМО БОЉЕ!

Мошо Одаловић

понедељак, 05. новембар 2018.

ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, Чачак, 3.11.2018.

Матија Бећковић о Патријарху Павлу: "Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање."

ПАТЊА

Патријарх Павле је често причао
Шта је њему испричао неки Србин
Док је био рашко-призренски епископ

У време турског зулума
Састали су се онамошњи Срби
И договарали шта да чине

Ово се више не може подносити
Догорело је до ноката

Ајде да се потурчимо
И данемо душом
А неко рече
Ајде да још мало причекамо

Не прође дуго
А дође 1912. година
И српска војска уђе у Приштину

Опет се састадоше они исти људи
А један ће рећи

Ау браћо
Да оно учињесмо
Пропаде нам онолика патња

А тек нама

Матија Бећковић 

петак, 02. новембар 2018.

СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, 1968-2018.

У својој јубиларној 50-тој години постојања (1968-2018), Светосавско звонце корача у нову школску годину 2018/19, инспирисано вама, одевено вама, њеном Светосавском породицом. На насловној страни фотографија Благојевић Марије, младог фотографа и средњошколца из Александровца Жупског и модел Марија Лубардић, ученица ОШ “Дринка Павловић” из Београда, усликана у прелепом амбијенту манастира Палеокастрица на Крфу, где су обе учествовале као најбоље од своје генерације у пројекту: Стопама Наших Предака
објављено 31.8.2018.

Изашао је нови број Светосавског звонца. Дружите се са нама и читајте “Звонце”!


четвртак, 01. новембар 2018.

ЗДРАВИЈА СРЕДИНА: Манастир Жича, Прича о нама, август, 2018.

Подигнимо крст на Столовима

НА ДАНАШЊИ ДАН

   1. новембра 1918. године уласком јединица српске војске ослобођен је Београд. Недуго затим ослобођене су и Војводина и остале српске земље које су до тада биле под окупацијом. Из Првог светског рата Србија је изашла као победница, положивши за ту победу велику жртву: трећину свога становништва.
   Нека је вечан помен свим знаним и незнаним српским јунацима из Првог светског рата!

Ми и наше славе

Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
   Са првим јесењим данима, приближавају нам се и наше Крсне славе. Крсна слава је својствена само Православљу у Срба, и то је заиста најлепша карактеристика нашег црквено-духовног, као и породичног живота. Ма где се налазили и ма под каквим околностима живели, Срби су, током читаве своје историје, од примања Хришћанства па све до данас, увек на посебан начин обележавали дан своје Крсне славе. У неким нашим крајевима, Слава се и дан данас зове још и Крсно име, што је можда и најтачнији назив тог драгоценог обележја наше вере. Прослављајући одређеног Божијег угодника који је наш заштитник, ми се уједно сећамо и оних давних предака наших који су, примајући Хришћанство и приступајући Светој тајни крштења, примили и завет прослављања оног светог, или светитеља, који се празновао тога дана када су крштени.
   Крсна слава је од самог свог настанка била породични празник, и то породице као превасходног символа мале или домаће Цркве. Примањем Хришћанства, Срби су, у своме животу, добили и једну нову, до тада непознату, димензију духовног славља, а то је САБОРНОСТ, као једну од најбитнијих особина Цркве Христове. Вера у Васкрслог Христа је једина стварна потврда духовног јединства између нас и наших уснулих предака. Сваки Божији угодник, кога прослављамо као заштитника наше породице, нашу Славу, тј. наше Крсно име, био је и јесте сведок Васкрслог Христа.
   Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника-светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
    Елементи и символи Славе јесу: славска икона, славска свећа, славско жито, славски колач и вино. На жалост, још увек има међу нама оних који на славско жито гледају као на жито које се спрема свецу за душу, па ако се у њиховим породицама слави, нпр. Свети архангел Михаило, или Свети пророк Илија, они тада не спремају жито јер је то, по њиховом тумачењу, живи светац. Треба увек имати на уму да славско жито и жито које се спрема за парастос покојницима није једно те исто! Оно што је исто јесте да је, у оба случаја, жито познати библијски символ васкрсења (види Јн.12:24). Међутим, по својој функцији и намени, славско жито се разликује од жита за покој душа преминулих.
   Славско жито обједињује Бога, светог, или светитеља, кога празнујемо, као и све живе и оне у Господу уснуле чланове породице, а када је, с друге стране, реч о житу намењеном за покојника, тада је, нашом вером у Васкрслог Христа, жито видљиви доказ те вере, али и молитвеног заједништва са преминулим. Ако тако схватимо и доживимо суштину видљивих елемената Славе, биће нам више него јасно да оне породице које не спремају славско жито одузимају тиме од своје Славе један од најбитнијих елемената.
   Схватање да је жито намењено као “парастос светом” је не само погрешно него је и тужни знак присуства паганског, дакле, нехришћанског “веровања”. Сваког светог, или светитеља, Бог је прославио и сваки Божији угодник је наш небески заступник пред Оцем небеским. Погрешним схватањем, па онда и чињењем, да је жито намењено светом за душу, ми исповедамо не тек јеретичку, већ и директно богохулну идеју, наиме - да су светима потребне наше молитве. А, заправо је обрнуто - ми смо ти којима су потребне заступничке молитве наших небеских пријатеља и заштитника - светих Божијих угодника.
   Славски колач би требало да се умеси са освећеном, Светом водом. Ако свештеник није у прилици да посети дом непосредно пре Славе, онда се славски колач меси са мало Богојављенске водице, коју свака породица чува током целе године.
   Данас се веома често чује питање: Када једна породица може и када треба да почне са прослављањем своје Крсне славе? Одговор је кратак и јасан: Одмах! Другим речима: чим се осамостали. Данашњи начин осамостаљивања је неретко сасвим другачији него што је то било у прошлости. Сасвим је непримерено да једна комплетна и самостална породица не слави своју Славу, и то само зато јер је још увек жив отац или старији брат.
   Породице које су у жалости греше ако не славе Славу, јер Слава није у јелу, пићу и песми, него, пре свега, у молитви! Сасвим је у реду да породица која је у жалости не позива госте и не припрема велики ручак или вечеру, али није у реду ако на дан Славе не припреми свећу, жито и колач, јер поменути елементи Славе и јесу, између осталог, видљиви знак нашег заједништва са преминулим члановима породице, али једино и само у Васкрслом Христу!
   Славски колач је символ Христа и као Хлеба живота, а жито символ васкрсења. Такође, многе наше српске православне породице су уочи Славе и на дан Славе много више заокупљене припремањем огромних количина хране и спремањем куће за дочек гостију, него што, пред Славу, воде рачуна о спремању, преиспитивању и чишћењу својих душа и својих савести.
   Крсна слава је првенствено породични празник, а не празник за госте! Гости су, наравно, добродошли, али тога дана предност треба да је на страни породичног заједништва, мира и хармоније, а то се најбоље и најлепше гради молитвом! Пре свега, молитвом у храму! На Светој Литургији! Заједнички одлазак у цркву на Литургију, и особито заједништво у Чаши спасења, тј. Светом Причешћу, најбоље учвршћују оно чега је данас, на жалост, све мање, а то су - мир и слога у породици!

   Протојереј ставрофор Милош Весин
   извор: www.prijateljboziji.com