среда, 24. јул 2019.

Чудотворна икона Пресвете Богородице, ТРОЈЕРУЧИЦА, 25. јул


    Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана "Тројеручица", припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
   Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа "Тројеручица". Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
   Пречиста Икона "Тројеручице" остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом "Млекопитатељнице". Свету "Тројеручицу" донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
   Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
   Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: "Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!" Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17 веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

  Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

петак, 19. јул 2019.

ФОКУС ГЕНЕРАЦИЈА: ПАЛЧИЋИ

Свако четврто дете у предшколском узрасту и више од половине деце у школском узрасту има бар један дигитални уређај. На интернету проводе дневно више од четири сата, често без родитељског назора. Дигитални свет пружа неслућене могућности, али се мора водити рачуна о безбедности. Сви ми можемо да допринесемо подизању свести о паметној и безбедној употреби модерних технологија. Баш то је урадио и наставник веронауке у ОШ „Вук Караџић“ из Краљева, Марко Јоргић, који је дошао на идеју да са својим одељењем сними едукативни серијал „Фокус генерација“. Погледајте једну посвећену употреби друштвених мрежа. Браво наставниче!

четвртак, 18. јул 2019.

Света Анастасија

Манастир Студеница

ФИЛИГРАН: Први циклус - УВОДНА ЕМИСИЈА / Филигран је једна од најлепших техника обраде злата и сребра; овом техником током векова израђиван је диван накит као и украсни предмети којима се и данас дивимо. И, као што уметник најфинијом техником од злата прави најдивнији накит, тако и ми нашу љубљену децу треба да обликујемо у будуће људе који ће порасти нашем Творцу на славу, нама родитељима на радост, а Цркви и отаџбини својој на корист.

Звучни запис преузми овде: www.beseda.rs

Фирмилијан Оцокољић, ЈЕДИНИ ВЛАДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ РОЂЕН У ДРАГАЧЕВУ

   Блаженопочивши Епископ Средње-западно Амерички Фирмилијан (Оцокољић) рођен је у Властељицама (Драгачево) 25. 12. 1909. године. Његов отац свештеник Урош Оцокољић службовао је као свештеник у цркви каонској, бавио се политиком и био, поред осталог, председник Каонске земљорадничке задруге. Млади Станко Оцокољић после завршене основне школе уписује гимназију у Чачку коју завршава са одличним успехом. Потом уписује Богословију у Сарајеву коју завршава 1931. године. Пошто је рукоположен за свештеника, службовао је као капелан свога оца у Каони, где је остао до јануара 1934. године, када је прешао у Крагујевац. Ту му је, исте године, заједно са новорођеним дететом, на порођају, преминула супруга Надежда. Све ово га је потресло, па је напустио Крагујевац и отишао у Београд, где је постављен за вероучитеља у Основној школи "Свети Сава". Истовремено је студирао теологију на Београдском универзитету, где је дипломирао 1938. а потом постављен за професора Богословије на Цетињу, где је предавао патрологију и грчки језик. Касније ће предавати веронауку у Женској гимназији у Београду. Замонашио се 1939. године у манастиру Острог и том приликом добио је име Фирмилијан. У току Другог светског рата живео је у Енглеској , где је био дворски духовник краља Петра II Карађорђевића, кога је и венчао 1944. године.. На Оксфордском универзитету слушао је 1945. године историју и философију. У Сједињеним Америчким Државама докторирао је 1. марта 1963. на Универзитету у Чикагу са темом "Законик Цара Душана". Једно време предавао је историју на Академији Светог Владимира, а службовао је и у црквама(Чикаго, Детроит, Питсбург). Потом је био свештенослужитељ у Либертивилу. Сем бављења црквеним пословима, много је и на друге начине учинио на очувању идентитета српског живља у Америци. Организовао је светосавске и друге прославе, а на његову иницијативу написане су и две значајне књиге: "Историја модерне Србије 1804-1918" и "Историја Срба у Америци". Иницијатор је отварања Хиландарског одељења на Универзитету у држави Охајо (САД). И сам је писао, нарочито о догађајима из историје српског народа и СПЦ. Због болести разрешен је епископске дужности 14. јуна 1987. Умро је 2. новембра 1992. године у Либертивилу, где је и сахрањен.

(Верни народ предложио је да се по Владици Фирмилијану Оцокољићу назове по једна улицу у родној Каони и у Гучи).

За "Наше Драгачево" пише брат Дарко Трипковић, из Гуче, студент постдипломских студија црквене дипломатије ОЦАД Института у Москви.
извор: www.facebook.com 

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ ДЕЛИЛО СУДБИНУ НАРОДА

У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”.
   Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима.
   Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.
   Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено.
   При повлачењу српске војске, краља Петра I и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар I наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга.
Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско       Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација.

   Љубомир Ив. Јовић,
   правни саветник у пензији
   извор: www.eparhijazt.com

Епископ Фотије, Синајски Господ


уторак, 16. јул 2019.

Сабор Светог Архангела Гаврила, 26. јул

Храм Светог Архангела Гаврила, Гуча
Св. Архангел Гаврил. Овај велики архангел Божји празнује се 26 марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достојно јест.Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно". У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.
Манастир Ковиље
Манастири Клисура и Ковиље

недеља, 14. јул 2019.

О ЛИТУРГИЈИ

Код нас у манастиру служи се литургија сваки дан. И сваки дан има причасника, и уопште наш живот је просто неодељив од литургије. И тако је и почело враћање у тај изгубљени рај – такав је био мој лични догађај, значи кроз литургију. Прво нисам схватао шта се дешава и тако даље, али полако, полако... Ту треба наравно да прођеш неку, да се бориш, да се избориш за литургију, да се избориш за ту благодат. Али није то нека борба која је неподношљива. Ја мислим да је то нека борба кроз коју може да прође било који човек у било ком (добу), од новорођеног до старца. А сви се ми у томе уједињујемо око Тела и Крви Христове и то је за нас извор живота, значи вода живота, и ми не можемо без тога да живимо. И просто човек не може да се преобрази, не може да се промени, без литургије, не може просто да прогледа. И ја мислим да је то посебно важно и за нас и за млади свет који се враћа Богу или упознаје Бога, да обавезно ми као Црква отворимо та врата литургије за људе... Сви сада живимо у граду, градови су центри хришћанства, хришћанство је постало градска религија, вера. Фактички највећи број православних хришћана сад на Балкану живи у Београду, милион и двеста хиљада људи. И ми живимо сви овако у једном месту, а литургија је слабо присутна у нажем животу. И живимо у једној сујети, испразности, и под јаким притиском ђаволских ствари, и наша деца, и ми сви. И наш посао није толико, како да кажем, благословен, колико ја видим овако, ово што сад људи зову послом, што сад људи зову школом, ово што сад људи зову занимањем, љубављу, итд. И просто ми не можемо без тог извора живота да живимо. Ми смо постали живи мртваци, ми као личности из тих филмова, као неки зомбији. И ту је литургија за нас спасење, и очишћење, и лечење, и терапија, и храна, и вода, значи све, све је литургија. И све то постоји, све то има у том богослужењу које траје сат времена. У литургији је сажета, сабрана читава васиона, све што је Господ припремио за нас, то ми налазимо на литургији. И ја мислим просто да литургија мора да постане за нас нешто што је неодељиво од нашег живота.

Јеромонах Игнатије Шестаков, у емисији Агапе

Фотографије су преузете са сајта Сретењског манастира, усред Москве, у ком о. Игнатије живи и који овде помиње. На првој је отац, друга је са литургије на Васкрс, а трећа са литургије на дочек грађанске нове године, 31/1. у поноћ, у истом манастиру.

ПЕТРОВДАН

уторак, 09. јул 2019.

Манастир Тумане - 630 година небеског сијања

Крај Голупца и плавог Дунава
Уздиже се сеновита гора, 
А у гори Свети Туман блиста
То је славна лавра Обилића

Испосница стара Зосимова
И свештена Божја кућа ова
Памте наше победе и патње
Пре и после Косовскога боја

Свети Туман драгуљ православља
Реже колач наших крсних слава
За страдале вечни помен даје
Крсти децу и младе венчава

Када поноћ царује планином
Тад Обилић са Зосимом збори
У њих гледа Курска Божја Мати
А слуша их Свети Јаков Нови

Када звона с Тумана забрује
Тад се свако крсти и радује
Сва планина молитвено пева
А светиња свима поручује

Да дођемо манастиру чешће
На молитву и свето причешће
За грехове да се покајемо
И у Божјем миру да живимо

Аутор текста и мелодије: Милија Радивојевић Баја
Извођач и музика: Етно група Аманет
Видео продукција: Шарф
Музички студио: Кока Панчево
Микс и мастеринг: Милош Матејић Милтон

среда, 03. јул 2019.

Тело Христово

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

ПЕТРОВДАН, 12. јул

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен пред суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа -  и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији,по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, васкрсавао мртве, чак и од сенке његове исцељивали су се болесници...По заповести цара Нерона... Петар би осуђен на смрт..
Свети апостол Павле. Родом изТарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск.Крштен од апостола Ананије, прозван Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима.Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја, него Христос у мени", тада је посечен је у Риму, у време цара Нерона кад и апостол Петар.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

Сећам се радо свога детињства...ПРИЧЕШЋЕ

Сећам се радо свога детињства...
Шарених кантица мармеладе
Које је бака куповала
Да се о посту деца засладе.

Скувани кромпир, пасуљ мељанац
Кисели купус и шаргарепа,
Па свеже воће, па суве шљиве
И увек нека јабука лепа...

А, поред хране - говори бака,
Још нешто прече важно је знати,
Понашати се морате смерно
Тек тад ће Господ пост да прихвати.

Старима увек пружити помоћ
И родитеље поштујте своје
Од ружних дела - да Бог сачува
Од таквих зала унуке моје!

Ја знам да ви сте деца добра
Мисли вам чисте, а душа здрава.
Док сте у посту, мислите само
како изгледа љубав права.

Кад вас на причест одведе бака,
Када вас Господ почасти хлебом
Тад ћете видети, рођени моји
Да само љубав плови небом.

Знаћете да сте учинили,
Угодно Богу, за пример људима
Е, тад се надајте свакога трена
Добром животу и многим чудима.

Јер - ви сте чудо, птичице моје,
Божји сте поклон људскоме роду
након причешћа, чисти и лаки
Бићете стамени у свом ходу.

Израшћете ми у добре људе
Који ће знати предност ствари
тад ће без бриге за ваш живот
Бака моћи и да остари!

Татјана Ђурић
СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 6. 2019.

ИВАЊДАН, 7. јул

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Манастир Јовање, Овчар Бања