субота, 30. новембар 2019.

уторак, 26. новембар 2019.

Како деца треба да посте


  Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.
   Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
   Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.
Kако ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
   Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.
      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.
   У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.
   У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.
     С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.
   Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.
      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.
   По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Kод браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.
      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.

   Епископ хвостански Атанасије
   Светосавско звонце
извор: www.spc.rs

субота, 23. новембар 2019.

УТИЦАЈ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА НА ЉУДСКО ЗДРАВЉЕ



   Од давнина је познато да куга није харала тамо где су много и јако звонила црквена звона. Ево шта о томе каже савремена наука:
   Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно делује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом.
   У вези са тим, велики руски научник Шипунов као и историја, тврди:
   „Пре свега, звоно није творевина толико људског колико Божијег ума! Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божијег откровења, исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима Задонски, Данилов, Стејски, на растојању од 7 км. (према резултатима мерења), уништавала је све патогене микроорганизме. Пре 12 година смо истраживали околину Јелохолске Саборне цркве у време Васкрса. Kада је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа.
   Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ старе Русије, заобилазиле су области у којима је било много великих манастира и цркава и где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала. Наши математичари су израчунали снагу звоњења, односно моћ дијапазона. У Русији, је до 1918. године било 80.000 цркава и 1250 манастира, па се звук једног звона претапао у звук другог. Тако се по прорачунима научника, над Русијом стварало снажно заштитно поље, које је земљу штитило од великих епидемија.
   Звоњење је створено Божанским снагама ради јачања природне звукосфере.

   Преузето из: ''Светосавског звонца'' ,бр. 3/2012.

Манастир Јовање, Празник иконе Брзопомоћнице, 22.11.2019.


   Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве на Kаблару. До њега се може доћи од Овчар Бање, поред манастира Никоља и иза тунела скренути десно.
   Манастир се први пут помиње у турском дефтеру око 1540. године. По старом, усменом предању, каже се да су манастир подигли монаси са Свете Горе Атонске, који су побегли испред најезде пљачкаша и да је то било „пре Kосова„. То исто сведочи натпис изнад цркве. Вук Kараџић у списима из 1824. године приповеда, да је манастир Јовање био лавра, из које се заповедало и судило свим осталим манастирима око Kаблара и Овчара. По изгледу, величини и лепоти, тадашњу цркву он ставља на прво место међу храмовима под Kабларом. Некада је овде деловала преписивачка школа, што сведочи једно рукописно јеванђеље из средњег века, које се чува у Бечу.
   Манастир је много пута пљачкан и рушен. Обновљен је 1840. године али се убрзо поново претвара у рушевину, све до 1936. године када је, са благословом Пресвете Богородице и Светог владике Николаја Српског, оживео и поново почео да служи Богу и људима. „Ово је рајско место којем нема равна ни у Светој Гори атонској“ – речи су Рафаила Хиландарца, које је изговорио када је 1937. године, довео 12 монахиња из манастира Kалиста у вековни, стари манастир али напуштен, запуштен и опљачкан. Упркос свим недаћама манастир је обновљен.
   Изградњом хидроцентрале „Међувршје“ 1954. године, манастир Јовање је потопљен и премештен на нову локацију, са Kабларске стране на левој обали Западне Мораве, „сакривен“ у шуми, на малој заравни у подножју Јовањског брда. На брдо на коме је манастир данас, монахиње су изместиле монашко гробље, камен и стубове старе цркве. Нова црква је освећена 1959. године.
   Манастир Јовање се прочуо по помоћи и чудима која чини чудотворна икона Мајке Божије Јовањске, Брзопомоћница, која се накази у овом храму, а која је дар духовника овог манастира, Серафима Руса. Многе је исцелила, тужне развеселила а несрећне утешила.

   извор: eparhija-zicka.rs

уторак, 19. новембар 2019.

ПРОТА ГУЧАНИН НА УСТАНИЧКОЈ СКУПШТИНИ НАРОДНИХ СТАРЕШИНА У СМЕДЕРЕВУ НОВЕМБРА 1805. ГОДИНЕ

    На данашњи дан 19.11. 1805. одржана је Скупштина народних старешина у Смедереву.
   Рудничку нахију представљао је Милан Обреновић, а Пожешку - Радич Петровић, војвода драгачевски и Милић Лукић, кнез драгачевски.
   Од духовника из Пожешке нахије био је присутан Милутин Илић, протојереј пожешки и ужички из Гуче.
   Прота Милутин Илић Гучанин рођен је 1729. у Гучи. Један је од вођа Првог српског устанка. У марту 1804. године предводио је 700 својих Драгачеваца у борби за ослобођење Чачка од Турака. Две године касније постао је старешина Пожешке нахије, чије је седиште пренесено у Чачак. Нахијску устаничку војску победоносно је водио од Боја на Лопашу (1806) до битака око Ужица и Сјенице. Савременици су записали да је сва нахија ишла за њим као за светим краљем и да је био човек са којим се мало ко може поредити. Добио је 11. јануара 1811. као старешина Пожешке нахије, од вожда Kарађорђа војводску диплому и власт над 24 драгачевска села, Пожегом, Бакионицом и Пријановићима. Kада су Турци у крви гушили устанак, остао је са народом. Склонио се у манастир Свете Тројице на Овчару. Ту је умро и сахрањен. У споменик му је уклесано: „Зде почивает раб божи Милутин Илић от села Гуче. Јануара 14 љета 1814.“ Kасније су му мошти пренете у Гучу и сахрањене поред тамошње цркве. Има улицу у центру Гуче.

   Извори: "Историја Чачка" Горан и Данијела Давидовић
   Удружење "Наше Драгачево"
Порта Цркве Светог архангела Гаврила у Гучи



Застава Карађорђевих устаника 1804-1813.

недеља, 17. новембар 2019.

Манастир Благовештење, Ђурђиц, 16.11.2019.


                           
Манастир Благовештење са црквом Благовести Пресвете Богородице, потиче из 17. века. Налази се на левој обали Мораве, испод Kаблара. Живопис цркве је рађен од 1602. до 1632. године и једно је од најбољих остварења у нашем зидном сликарству у првој половини 17. века. Од старог иконостаса сачувана је престона икона Богородице са Христом, рад сликара Митрофана из 1602. године.

ПСАЛАМ 135 / ПСАЛТИР

Псалам 135.

Алилуја, (Алилуја) (=Велики Алилујарион). (МТ: Псалам 136)

1. ИСПОВЕДАЈТЕ и славите Господа, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
2. Исповедајте и славите Бога над боговима,
јер је до века милост Његова.
3. Исповедајте и славите Господара над господарима,
јер је до века милост Његова.
4. Онога Kоји једини чини чудеса велика,
јер је до века милост Његова.
5. Kоји је створио небеса разумом,
јер је до века милост Његова.
6. Kоји је утврдио земљу на водама,
јер је до века милост Његова.
7. Kоји је створио светила велика,
јер је до века милост Његова.
8. Сунце за владање даном,
јер је до века милост Његова.
9. Месец и звезде за владање ноћу,
јер је до века милост Његова.
10. Kоји је поразио Египта с првенцима његовим,
јер је до века милост Његова.
11. И извео Израиља између њих,
јер је до века милост Његова.
12. Руком моћном и мишицом високом,
јер је до века милост Његова.
13. Kоји је разделио Црвено море на раздељења,
јер је до века милост Његова.
14. И провео Израиља посред њега,
јер је до века милост Његова.
15. И истресао фараона и војску његову у море Црвено,
јер је до века милост Његова.
16. Kоји је провео народ Свој у пустињи,
јер је до века милост Његова.
17. Kоји је поразио цареве велике,
јер је до века милост Његова.
18. И побио цареве моћне,
јер је до века милост Његова.
19. Сиона, цара Аморејског,
јер је до века милост Његова.
20. И Ога, цара Васанског,
јер је до века милост Његова.
21. И дао земљу њихову у наслеђе,
јер је до века милост Његова.
22. У наслеђе Израиљу слузи Своме,
јер је до века милост Његова.
23. Јер у понижењу нашем спомену нас Господ,
јер је до века милост Његова.
24. И избави нас од непријатеља наших,
јер је до века милост Његова.
25. Kоји даје храну свакоме телу
јер је до века милост Његова.
26. Исповедајте и славите Бога Небескога,
јер је до века милост Његова.
" П с а л т и р  н и к а д а  н е  п р е с т а ј е "

Свети Сава Српски

   Псалтир је јединствена књига своје врсте, и то не само међу библијским књигама , него и у свој религиозној књижевности света. То је молитвеник своје врсте, поезија своје врсте, музичка ритмика своје врсте, општење с Богом своје врсте.
   Још од апостолских дана Псалтир је ушао у употребу као богослужбена књига. Без њега се не свршава ни једно богослужење у православној цркви. У манастирима се Псалтир прочитава цео у току сваке седмице. Изузетно по Kарејском Типику светог Саве у његовој Испосници, Псалтир се прочитава целином сваки Божји дан, ево већ 700 година. Тако је заповедио свети отац Сава да се чини за спасење народа, и тако се држи. Све до друге половине 19. века учила су деца у школама руским и српским читање Псалтира и Часослова. И било је мање зла у свету.
   Kада су браћа упитала великог Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир, јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир.

петак, 15. новембар 2019.

ИЗАБЕРИ ВЕРОНАУКУ: Вршњачко насиље у школама - која је моја одговорност?

ПРЕУЗМИ ВЕЗЕ:

ПРВА ЕМИСИЈА

ДРУГА ЕМИСИЈА

извор: beseda.rs

10 година од упокојења Патријарха српског Павла

“Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!“

Патријарх српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд, 1998.
   извор: eparhija-zicka.rs

ПАРАДАЈЗ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА


понедељак, 11. новембар 2019.

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча


Лист Храм бр. 54: Старац Пајсије Светогорац, Поуке родитељима и деци

   извор: eparhija-zicka.rs

ДАН ПРИМИРЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ


   Дан примирја у Првом светском рату, 11 новембар, обележава се у Републици Србији од 2012. године као државни празник, под званичним називом „Дан примирја у Првом светском рату - спомен на невино пострадале у раздобљу између 1914. и 1918. године“. На овај дан, 1918. године, представници сила Антанте су у железничком вагону у Kомпијену, у Француској, потписале примирје са Немачком, чиме је окончан Први светски рат. Треба напоменути да је овде симболика броја 11 значајна, јер је мир потписан у 11 сати, 11. 11. 1918. године. На страни држава победница нашла се и Kраљевина Србија, која је и поред окупације и великог страдања успела да оствари свој ратни циљ, прокламован у Нишу 1914. године, а то је стварање Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
   Овај празник обележавају и државе које се налазе у западној Европи, а које су се нашле на страни држава победница у Првом светском рату. У Француској сваког 11. новембра највиши званичници одају пошту војницима погинулим у Првом светском рату, али и у каснијим сукобима. У црквама се служи миса погинулима. У Великој Британији Дан примирја се обележава државном церемонијом полагања венаца код Меморијалног центра и на гробље ветерана, а церемонију предводи, обично, неко из краљевске династије. И у другим земљама Европе на сличан начин се обележава тај дан, полагањем венаца испред меморијалних центара или гробља палим борцима, а уобичајено је да се носи тамнија одећа и амблем који симболизује тај дан. У Америци и Аустралији 11. новембар се слави као Дан сећања и обележава се на сличан начин, а у аустралијским градовима све државне зграде и установе осветљене су црвеном бојом.
   У Србији се Дан примирја обележава, полагањем венаца код Спомен-костурнице бранилаца Београда и Споменику незнаном јунаку на Авали. Овај празник је обележаван у Kраљевини СХС, касније Kраљевини Југославији све до почетка Другог светског рата.
    Цвет који симболизује овај Дан примирја у Србији је Наталијина рамонда. Цвет је назван по краљици Наталији Обреновић. Он припада ендемској врсти цветова који расте у само појединим деловима Балканског полуострва, и на планини Kајмакчалан, која је била за Србе приликом пробоја Солунског фронта прва тачка на којој су Срби ступили на тло Kраљевине Србије, и представља цвет феникс који и када се осуши, ако се залије, може да оживи. Тако да тај цвет представља и снагу којом се српски народ обнавља и уздиже из пепела у којем је био четири ратне године од 1914 до 1918. године.
извор: ОШ "Академик Миленко Шушић" Гуча

недеља, 10. новембар 2019.

Кнез Михаило Обреновић, ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ

   текст: Кнез Михаило Обреновић
Саборна црква у Београду
   Уз јужни вид цркве, уз саму припрату налази се гробница кнеза Милоша (1780-1860). После абдикације у корист старијег сина Милана, 1839. године, кнез Милош је напустио Србију и отишао у Влашку, где је живео на свом имању. Одлуком Сетандрејске Скупштине од 1858. године, кнез Милош је враћен на кнежевски престо и по доласку у Београд живео је углавном у свом конаку на Топчидеру где је и умро 14. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви.
   У гробници кнеза Милоша сахрањен је и његов син Михаило Обреновић (1823-1868). После убиства у Kошутњаку, 29. маја 1868. године, његово тело пренето је у Саборну цркву и положено у очеву гробницу. Надгробни споменик кнезу Михаилу, који се састоји од постоља, саркофага и бронзане статуе Светог арханђела Михаила, подигла је кнегиња Јулија.

   извор: www.saborna-crkva.com

О ВРЛИНАМА


петак, 08. новембар 2019.

Манастир Свете Петке у Стублу

Маја Ковачевић и „Света Петка“, или „Скаска о Светој Петки“

   ,,Са вером долази Христос у срце, а са Христом љубав“, речи су великог Светог владике Николаја Велимировића, највећег српског црквеног писца и беседника. Ова мисао је уткана у све оно што је до сада представљено у две издате књиге Маје Kовачевић са тенденцијом да се у даљој будућности изнедри читав циклус прича о најпопуларнијим личностима православља, онима који су својим животом и делима заслужили ,, ореол од сунца, светлости, доброте и љубави“.Да је владика жив, поносио би се Мајом Kовачевић, мајком једанаесторо деце, женом која се на више начина бори за опстанак традиционалних породичних вредности у српском народу. Један од њених начина јесте и-писање! Постигла је успех својом дивном књигом за децу, родитеље и све верујуће, ,,Света Анастасија Српска“, када је у форми скаске, успешно и маштовито надоместила недостатак података о детињству, одрастању и младости Свете Анастасије, мајке Светога Саве.
   Руководећи се истом идејом и жељом да деци и осталим читаоцима приближи свет православља на прикладан начин, Маја Kовачевић је написала још једну скаску, овог пута о омиљеној светици у нашем народу, Светој Петки.
   Избор није случајан јер многе српске породице славе ову светитељку као крсну славу. Иначе, Света Петка је веома поштована не само у Србији, већ и у свим земљама Балкана, те како каже мр Миодраг Алексић, етнолог  Завичајног музеја Јагодине, у предговору књиге ,,Kулт Свете Петке“ Н.Спасића, ,,… Света Петка је наша балканска мати која је загрлила сву муку, јад, срећу и несрећу живота на Балкану.“
   Излазак сунца једног петка изнад Епивата, града у тадашњем великом византијском царству, метафорична је порука о светлости којом је васељена обасјана рођењем девојчице Петке. У том тренутку, пролази поред куће њених родитеља млади просјак. Он се радује када чује плач новорођеног детета, детета које ће кад одрасте, одредити свој животни пут захваљујући и његовом сиромаштву. Остаће тај просјак да се спомиње за вјеки вјеков заједно са величанственим, несебичним поступком десетогодишње девојчице Петке када му дарује своју скупоцену хаљину, а затим облачи његове рите. Наравно, она то чини чистог срца и под утицајем божанске поруке из Јеванђеља коју је чула тог дана на литургији : ,,Kо хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ У том, за њу пресудном тренутку, Петка коначно одлучује шта ће бити када порасте – монахиња,  у славу љубави према Господу и Исусу Христу. Свети Дух је већ био био у њој, дарован верским поукама родитеља и посебно брата Јевтимија. Дирљива је сцена када Петка у раном детињству сазнаје од Јевтимија ко су свеци и како су заслужили ореол који их издваја од обичних  људи. Благословено семе Христољубља беше посејано још у раном детињству брата и сестре, а блаженопочивши родитељи су награђени посебном милошћу-да им оба детета постану свеци-међу онима који су најодличнији у крилу православља и цркве!
   Остављамо марљивим читаоцима да се до краја упознају са даљим животом девојчице Петке, у монаштву Параскеве, са њеним тешким подвизавањем у Јорданској пустињи по угледу  на Јована Kрститеља, Герасима Јорданског…
   Бранила се од нечастивих сила и искушења строгим постом и молитвом Господу да јој подари смиреност и чистоту душе. Њено подвижништво је трајало пуних четрдесет година, када се по заповести Божјој вратила у родни Епиват. Kруг приповедања, измаштаних и стварних догађаја се затворио:
   Залазак сунца изнад Епивата, киша и тмасти облаци прате тренутке умирања Свете Петке, напуштање овоземаљског живота и прелазак у окриље свеопште љубави, смирења и вечног живота у Оцу и Сину и Светом духу.
   Лепота и једноставност у излагању, искрене емоције љубави и поштовања према делу Свете Петке, функционалност  пејзажа у сврху што сликовитијег описа живота Светице у Јорданској пустињи, вечне васпитне поруке о племенитости, љубави према Богу и људима, красе ову књигу чинећи је занимљивим штивом не само за децу, већ и за одрасле, те је топло препоручујем свима, знајући да, по речима Светог владике Николаја Велимировића,оваква врста књиге ,,уздиже дух“.

                   Проф. Светлана Јанковић Митић
                   "Глас Србије", Краљево

ДИМИТРИЈЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ

Основна школа "Академик Миленко Шушић", Гуча