Чачански глас: Вероучитељ Ђорђе Чоловић, “Православље и Ноћ вештица“

Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством.

   Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ад ацта. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Kорона вируса актуелна?  Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана?

   Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“.

   Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

   Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „трицк ор треатинг”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

   Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Света новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа "Jack – o’ – lantern" која је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи.

   Гатање је такође део овог древног Kелтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главне жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у наредној години.

   У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (Алл Халлоwс еве) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру.

   Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се друга недеља после Васкрса назива Антипасха, а први дан те недеље побусани понедељак.

   Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери.

   Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Халлоwеен заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство желело да наметне једну, униформну, веру већ да би се људи заштитили од мутне воде празнословља и сујеверја. Интересантно је да у Америци прослављање Halloweena-a изазива праву потрошачку грозницу. Статистика каже да се више новца потроши само пред Божић. Уколико се зна значење прослављања Божића, Васкрса, крсне славе… требало би и осталим догађајима приступити са одређеним предзнањем, посебно када се прослављају нама мало познати „празници” попут Halloweena-a.

   Вероучитељ Ђорђе Чоловић,

   Чачански глас – рубрика “Православље“

   30. октобар 2020.

    извор: eparhija-zicka.rs