петак, 29. март 2019.

Добрица Ерић, МОЈЕ СЕЛО

То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
стадо са воћњацима!

Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи - јабланови.

Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.

Кад јутро румена лица
очи прозора отвори -
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.

У сумрак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице.
 Српски књижевник, песник, прозни и драмски писац Добрица Ерић преминуо је у 83. години.

уторак, 26. март 2019.

ДА КУЦНЕМ У ДРВО

   У холу школе разговарају две мајке док чекају да се заврши настава, па да децу одведу кући.
„Да ли се појавио овај нови грип у одељењу твог детета?", упита прва.
   „Да куцнем у дрво - није!", одговори друга и куцну три пута у рукохват на огради степеништа.
   „Зашто куцкаш у дрво?", упита прва.„Како 'зашто'? Па зар ти не желиш да ти дете буде здраво?" са чуђењем је упита.
   „Ма наравно да желим али... Знамо се неколико година, никад те нисам питала - да ли си ти крштена?", упита прва.
   Збуњеног погледа, одговори јој: „Јесам, крштена сам још одавно. Што ме то питаш?"
   „Е па онда стварно не разумем то твоје куцкање у дрво! Као да ће ти дрво помоћи да ти дете буде здраво."
   „Никада, баш никада, нисам о томе размишљала! Целог живота то сви раде око мене, а и ја по навици..." „Навика је чудо!", са благим прекором према самој себи рече друга мајка.
   „Гледај, навика јесте 'чудо' како ти кажеш, али постоји и стара реч - ''одвика'. Ја ћу ти рећи како и зашто сам ја престала да куцкам у дрво, уз онај додатак 'да не чује зло', али веруј ми да ми није намера да ти 'солим памет'. Знаш ме толико", полако рече прва мајка.
   „Молим те, реци ми, баш ме занима", рече друга мајка благо се приближивши првој.
   „Чула сам да су наши преци, када су се селили у непознате крајеве, са собом обавезно носили једно парче храстовог дрвета. Зашто? Па веровали су у многе богове и један од тих је 'живео' у храсту. И пошто нису били сигурни да ће у тим новим крајевима наићи на храстово дрво, носили су малу цепаницу. И када год би хтели да се помоле баш том 'специфичном' богу - они би куцнули у ту цепаницу да 'га пробуде', да их чује и услиши. Јел'те не 'давим' са овом причом?", упита прва мајка.
   „Ма ни мало, занимљиво ми је. Ионако чекамо децу", одговори друга.
   „Добро. Е сад, када су наши преци дошли у додир са хришћанским народом Грцима, било им је драго што су дошли на добру и родну земљу која није била заузета, али су били и збуњени - како то овај народ верује у само Једног Бога, а опет... нису сиромашни, већ напротив, живе у релативном благостању. И реч по реч, схватили су да овај народ верује у Бога Који је створио све видљиво и невидљиво! То је за њих било право откриће, јер то значи да је Тај Бог, Отац и онога у шта су наши преци веровали да су божанства. Неке од наших предака је та вест уплашила, али неки су је доживели као радосну вест (на грчком - еванђеље), радо су се крстили, и почели да живе слободним животом, животом молитве Богу Јединоме. И тако нису више морали са собом да носе парче дрвета и да стрепе, да се тај назови 'бог' не наљути ако га забораве. Разумеш сада зашто сам те питала - да ли си крштена?", искрено упита прва мајка.
  „Да, сада ми је јасно. Као да ми је некако, 'пукло пред очима'," замишљено одговори друга.       „Чекај, али не разумем зашто ми и даље куцкамо у то дрво и зашто баш три пута?", упита је.
   „Ех 'зашто'? Знаш какав смо ми народ. Ми би 'и јаре и паре' ако може" , насмеја се прва мајка. „Неки од тих обичаја, који иако нису хришћански, били су толико снажни да се просто нису дали искоренити, већ су се 'закамуфлирали' у Православну 'униформу'. И пошто све што почињемо да радимо, ми хришћани отпочињемо молитвом „У Име Оца и Сина и Духа Светога", онда се то куцкање - утростручило!"
   „Хм, да... добро си рекла. Али реци ми, пре него што звони за крај часа, како си се ти ослободила те навике? Рекла си ми да си и ти то некада радила."
   „Наравно да јесам", одговори прва мајка, „и данас они који то раде, чине то махинално иако нам Бог даде да уместо тога, када желимо да нам деца буду здрава, или када са захвалношћу установимо да у њиховим одељењима нема грипа, као што сада радимо, да се Богу захвалимо и устима, а и руком која ће се прекрстити. Много пута сам у почетку саму себе 'ухватила' да ми рука креће ка најближем дрвету, али полако с временом, миц по миц, престадох то да радим. Слободна сам сада, некако", рече прва мајка.
   „Право да ти кажем, и ја бих волела да будем слободна, поготово сада, пошто знам све ово. Него, не питах те - ко је теби све ово испричао?", радознало упита друга мајка.
   „Нећеш ми веровати - моје старије дете!", рече и тихо се насмеја! „По доласку из школе, причамо тако нас двоје, ја сам била трудна са овим другим што га сада чекамо, и кад ме упита моје дете како сам јер сам имала мучнине у другој трудноћи, рекох да сам добро и - куцнух у дрво! И моје ми дете исприча све ово; каже да су то научили на веронауци. Ја мало размислих и одлучих да, кад ја нисам имала веронауку док сам ишла у школу, од свог рођеног детета учим по мало од свега тога. И знаш шта: занимљиво је, ослобађа ме старих навика и чини некако ... веселом!", рече жена уз осмех.
   Управо тада зазвони школско звоно, а друга мајка додаде:
   „Дивна си! Много ти хвала на овом ћаскању. Хајде да се увек нађемо 15-так минута пре школског звона, да и ја од тебе научим по нешто од оног што си запамтила од свог детета"!
„Одлично. Богу хвала ", рече и брзо се прекрсти, „и ми, а и деца су нам здраво и добро, волела бих да се дружимо и овде, а можемо и до Цркве заједно, и код мене или тебе кафицу да попијемо", пријатељски одговори прва мајка.
   У томе, обема мајкама деца просто улетеше у загрљај док је по холу школе одјекивала весела граја раздраганих малишана.

   ''Светосавско звонце'', бр. 8/2018.

четвртак, 14. март 2019.

ПОСТОМ ИЗРАЖАВАМО СВОЈУ ЉУБАВ ПРЕМА ГОСПОДУ

   Пост је установио Господ Исус Христос, који је и сам постио четрдесет дана и ноћи у пустињи, пре почетка свог проповедања о доласку Царства Небеског. Циљ поста је очишћење душе и тела. Прави пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост се састоји од уздржавања од "мрсне" хране, што значи да се у време поста не једу намирнице животињског порекла: месо, јаја, млеко и млечни производи, као ни млечне чоколаде и разни кремићи. У време посних дана се једе поврће, житарице, воће, морски плодови и по некад риба, а све се припрема на уљу или води, што зависи од тога који је дан у току поста. Духовна страна поста се састоји у: уздржавање од рђавих мисли, жеља, речи и дела, и умножавању молитава и чињењу добрих дела.
   Постом изражавамо своју љубав и веру у Господа, јер само онај ко поштује све заповести Господње, има истинску љубав према своме Творцу.
   Пост није само одређени период времена у којем се одричемо неке хране и забава. У данима поста праштамо свима који су нас увредили, кајемо се и исповедамо оно што смо ми урадили, а није било добро. Православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави, благости, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране.
   Није добро ни довољно постити само прву и последњу недељу ( седмицу-седам дана) поста, сматрајући да смо тиме "одужили дуг". То је заваравање, које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна. Таквим мостом се никуда не може проћи.

   СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 3, 2019.

петак, 8. март 2019.

10 дужности српских ђака из 1910. године: Деца су се васпитавала да, пре свега, буду добри људи

   Десет дужности ђака објављене су у Политици 19. августа из 1910. године.

   Пред почетак школске године требало их је све упамтити, и што је најважније усвојити и применити.
   Читајући ове заповести не можемо да се не запитамо где је нестало васпитање духа, човечности и племенитости у српским школама?!

   Преносимо вам свих 10 дужности српских ђака

1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.

2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.

3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.

4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.

5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.
6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.
7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.

8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.

9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.

10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.

Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.

   извор: iskra.co