Свети Лука, апостол и јеванђелист, 31. октобар

     ПИСЦИ ЈЕВАНЂЕЉА

   Kако ми знамо да се нешто догодило? На различите начине. Можемо сами бити сведоци догађаја, можемо чути о томе од некога, можемо гледати на телевизији или прочитати у новинама, часопису или књизи. Ако сами не видимо оно што се догађа, морамо веровати да ће нам други то тачно пренети.     Хришћани сазнају шта се догађало у животу Господа Исуса Христа читањем четири књиге које се називају Света Јеванђеља. Ове књиге се налазе у Светом Писму Новог Завета и делове из њих слушамо на свакој Светој Литургији. Писали су их људи који су живели у време Господа Исуса Христа, и који су својим очима видели шта се догађало, или који су знали људе који су били на лицу места.

   Реч јеванђеље значи блага или добра вест. Писце Јеванђеља називамо јеванђелистима. Они су гласници који нам доносе благу вест. Њих је четворица. То су Свети Матеј, Свети Марко, Свети Лука и Свети Јован. 

    Свети јеванђелиста Матеј  је један од дванаесторице апостола. Пре него што је кренуо за Господом Исусом Христом био је цариник. У свом јеванђељу писао је јеврејском народу и говорио му да је Исус Христос Спаситељ о којем је пророковано у Старом Завету и којег су чекали. 

   Свети јеванђелиста Марко је био ученик и сарадник Светог апостола Петра. Писао је незнабошцима (онима који нису били јеврејске вере) и паганима који су постали хришћани. 

   Свети јеванђелиста Лука је припадао кругу седамдесеторице Христових ученика. Био је доктор медицине и веома образован. Такође је био иконописац. Написао је Јеванђеље, а такође и Дела апостолска, Теофилу, богатом грађанину Антиохије, који је постао хришћанин.

   Свети јеванђелиста Јован је био најмлађи апостол, веома близак Господу Исусу Христу. Он је преузео бригу о Христовој Мајци, Пресветој Деви Марији, после вазнесења Господа Исуса Христа на небо. Живео је дуже од осталих апостола. Написао је Откровење и три Посланице.

Православни мисионар: Ликови жена у Библији

У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ.

                       

   У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена.

   Kо може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека.

   О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Kосова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић.

   Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта.

   Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста.

   У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности.  Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста.

   Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом.

   Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичићи читаоце да добље проникну у тајну библијских ликова жена.

   Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста.

   У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида.

   Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа.

   У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима?

   Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади.

   Свадба ова у Kани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве.

   О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић.

   Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина.

   О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком.

   На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости:

   „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13)ˮ.

   Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs

   Kатихета Бранислав Илић,

   Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ  задужен за односе са медијима

   извор: www.spc.rs

Црквено дечији хор "Орлић", Псалам 103

Псалам 102.

Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)

1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,

и све што је у мени Име свето Његово.

2. Благослови душо моја Господа,

и не заборављај сва уздарја Његова.

3. Kоји очишћује сва безакоња твоја,

и исцељује све болести твоје.

4. Kоји избавља од трулежи живот твој,

Kоји те венчава милошћу и добротама.

5. Kоји испуњује добрима жеље твоје,

обновиће се као у орла младост твоја.

6. Чини милостињу Господ,

и суд свима онеправдованима.

7. Kазао је путеве Своје Мојсију,

синовима Израиљевим вољу Своју.

8. Милосрдан је и милостив Господ,

дуготрпељив и много милостив.

9. Неће се до краја гњевити,

нити ће до века срдити се.

10. Није нам по безакоњима нашим учинио,

нити је по гресима нашим узвратио.

11. Јер по висини неба од земље,

утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.

12. Kолико је далеко исток од запада,

удаљио је од нас безакоња наша.

13. Kао што милује отац синове,

помилова Господ оне који Га се боје.

14. Јер Он позна саздање наше,

сети се да прах јесмо.

15. Човек је као трава, дани његови,

као цвет пољски, тако прецвета.

16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,

и не познаје више место своје.

17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,

и правда је Његова на синовима синова

18. оних који чувају завет Његов,

и памте заповести Његових да их извршују.

19. Господ је на небу припремио престо Свој,

и Царство Његово влада над свима.

20. Благословите Господа сви Анђели Његови,

моћни снагом творећи реч Његову,

да чујете глас речи Његових.

21.Благословите Господа све Силе Његове,

служитељи Његови творећи вољу Његову.

22. Благословите Господа сва дела Његова.

На сваком месту владавине Његове,

благослови душо моја Господа.

Пророк Мојсије

Часови веронауке снимљени при

Храму Светог Јована Владимира у Бару

Свето Писмо или Библија је најпревођенија и најчитанија књига на свету свих времена

   Према подацима Библијског друштва, до 31. 12. 2015. године, Свето Писмо у целости преведено је на 563 језика, којима говори 5,1 милијарди људи у свету. Нови Завет је у целости преведен на 1334 језика, којима говори 658 милиона људи. Поједини делови Светог Писма преведени су на 1038 језика, којима говори 281 милиона људи. Постоји још 3952 језика, којима говоре око 497 милиона људи,  на којима не постоји превод ни појединих делова Светог Писма. 

   За слабовиде људе, који читају користећи Брајево писмо, Библија је у целости преведена на 44 језика. За људе који имају оштећен слух, од 1982. доступан је Нови Завет на Америчком знаковном језику и поједини делови Светог Писма на знаковним језицима у другим деловима света.

Цариник Закхеј

ЧАЧАНСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ

 

Најстарије рукописно Четворојеванђеље које је сачувано у ризници цркве Светог Вазнесења Христовог у Чачку, познатије под именом „Чачанско”, написао је поп Вук из Никољ Пазара 1554. године. Оно је данас изложено у сталној поставци Народног музеја у Чачку, у конаку Јована   Обреновића.

Четворојеванђеље је писано на папиру, српске је редакције и украшено је заставицама и иницијалима. Повезано је у дрвене корице пресвучене тканином. У средишту предње корице налази се метална рељефна представа Христовог васкрсења у медаљону, окружена стилизованим цветним орнаментом, док су у угловима ликови четворице јеванђелиста са њиховим симболима. На задњој корици је медаљон од лима са изрезеним крстом.

Милош Тимотијевић

ИСТИНА О СВЕТОЈ ЗЕМЉИ, бр. 3

 

ИСТИНА О СВЕТОЈ ЗЕМЉИ, бр. 2

Јерусалим

ИСТИНА О СВЕТОЈ ЗЕМЉИ, бр. 1

"Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Јеванђеље по Матеју 11. глава, стих 28.

ИЛУСТРОВАНА ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ - ПРЕПРИЧАНА ЗА ДЕЦУ

   препричао за децу Александар Ткачено руски психолог и песник

   Један човек је ишао прашњавим путем. У руци је имао штап, а преко рамена пребачену путну торбу. У њој је био сомун и двије суве рибе за освежење током пута. У близини је весело машући репом трчао мали црвени пас - верни пријатељ и сапутник.

   Пре заласка сунца човек се надао да ће имати времена да постигне свој циљ - да стигне до града Јерихона. Чињеница је да су с почетком мрака разбојници излазили из планинских пећина на пут и чекали задоцеле путнике. Стога је човек ходао опуштено и одмерено. Хладно пролећно сунце засјало је изнад њих. Птице су певале у шумама које су почеле да зелене на падинама планина. Човек је слушао њихов цвркут и смешио се.

   Изненада је пас потрчао напред, зауставио се, опрезно подигао уши и тихо зарежао. И путник је успорио.

   Обично је пас то чинио кад је осетио лисицу која се вреба у грмљу поред пута. Тада би, са лајањем појурио за дивљом животињом, која је бежала и онда бе се с поносним погледом вратио назад, као да жели да каже:  господару, све је у реду, пут је слободан, можемо даље.

   Али овог пута пас се понашао другачије. Подигнувши предњу шапу, осетљиво је удахнуо мирис опасности кроз нос, подигао горњу усну, тихо зарежао, али се није померио. Био је уплашен. Али ко је могао да је тако уплаши? У овом крају није било вукова, као ни медведа.

   Човек је зграбио штап из руке у руку и пажљиво се осврнуо. На путу није било никога. Већ се сагнуо да смири пса и крене даље. Одједном је мали камен пао са стеновите ивице близу пута. Човек се окренуо на овај ударац. И угледао како три човека полако излазе иза стене са тешким палицама у рукама. Одећа им је била прљава и поцепана, видело се да се дуго нису прали.

   То су били прави разбојници - скитнице за којима се трагало због својих злочина. Скривали су се у планинама од градских стражара, и пљачкали храну. Обично су на пут излазили само у сумрак, када није постојао ризик да упадну у очи коњичком одреду римских војника, јер је у то време Јудеја била под влашћу Римљана и римске трупе су биле у реду на овим земљама. Али овај пут скитнице су , из неког разлога одлучили да на дневном светлу профитирају од туђег добра.

   - Kо сте ви и шта желите од мене? - покушавајући да задржи смиреност у гласу, питао је путник. „Нисам вам учинио ништа лоше. Ако вам треба храна, радо ћу је поделити са вама. Само нас не дирајте, молим вас.

   Скитнице су у међувремену окружиле човека и пса. На њиховим прљавим лицима заиграли су зли осмеси.

   - Наравно да хоћеш. Kако другачије? - рекао је највиши и широкогруби пљачкаш.

   Путник је желео да каже да је спреман да им сам да новац. Али онда су га пендреком погодили по глави, и он је утонуо у мрак ...

   Дошао је к себи схвативши да му  пас лиже лице. Видевши да је власник отворио очи, он радосно зацвили. Путник је покушао да устане. Али није успио: у глави ми се вртело, била му је мука, а ноге су му биле тако тешке и одбијале су да га задрже. Разбојници су са собом понели путну торбу, новац, особље, па чак и одећу. Лежао је поред пусте цесте - претучен, разодевен, опљачкан. Био је хладан и веома жедан. А време се већ нагињало вечери.

   Одједном је зачуо звук корака и застењао. Пас је такође скочио и почео да лаје како би привукао пажњу путника који је шетао цестом до власника. И заиста, чувши стењање и лајање паса, путник им приђе. Испоставило се да је то човек који је служио као свештеник у јеврејском храму у Јерусалиму. Претучени путник га је видео и одушевио се. Сигурно га не би оставио овде да умре.

   А човек је стао над претученим и помислио: „Па, сад ћу морати да одем до најближег села, тамо унајмим магарца од локалних становника, па се вратим овде по мраку, натоварим овог јадника, одведем га до људи ... Шта ако ћу каснити ујутро за почетак службе? На крају, служење Богу је важније од помоћи рањеној особи. И онда, ко зна каква је особа? Можда је ово један од оних скитница који се овде шетају увече. Сигурно није нешто делио са пријатељима, па су га претукли. Не, радије бих кренуо својим путем. А у вези са овим несрећним човеком молићу се да му Бог пошаље неку помоћ“. И свештеник је брзим корацима почео да се удаљава од повређеног и његовог пса.

   Након неког времена на путу су се поново зачули кораци. Сада је то био левит, храмски радник, који је такође журио у Јерусалим како би стигао на време за почетак службе. Пришао је жртви пљачкаша. И такође је размишљао о томе, гледајући га. Његове мисли су биле отприлике овакве: „Знам да је недуго пре мене наш свештеник прошао овуда. И да је овај човек био достојан помоћи, сигурно би јој помогао. А пошто је прошао, не би требало да помогнем овом бескућнику. Вероватно је и одећу пропио са пријатељима. А сад пијанац лежи у тако беспомоћном стању. Требало би да одем одавде пре него што се појаве његови пријатељи“. И левит брзо прође.

   Сунце је скоро зашло. Вечерња магла се већ спуштала са планина. Необучени и рањени путник почео је да се смрзава. Пас га је притискао целим телом, покушавајући да загреје господара. А он је, потпуно исцрпљен, умирао.

   Цок-цок-цок…звук магарећих копита одјекивао је путем. Овај пут пас више није лајао, већ је очајно завијао, дозивајући бар некога у помоћ. Ово је била последња нада за спас. Али када се јахач зауставио, сјахао са магарца и сагнуо над претученим путником, ова нада се истопила попут дима. Јахач је био обучен као Самарјанин. И то није изненађујуће: уосталом, он је био Самарјанин - становник Самарије, области у којој су живели људи који нису делили веру Јевреја. Због тога их Јевреји нису много волели, избегавали су их и понижавали на сваки могући начин. Стога, видевши Самарјанина који се нагнуо над њега, рањени Јеврејин схвати да је готов. Ако његови сународници, свештеник и левит, нису хтели да му помогну, шта онда да очекује од овог полупаганског дивљака који не познаје Истинитог Бога?

     Затворио је очи како не би гледао како ће му се Самарјанин ругати.

       И одједном осети да му пажљива рука подупире главу, а вода му тече преко сувих усана.   Самарјанин је извадио путну чутуру и пажљиво покушао да  га напоји. Приљубивши се за врат, Јевреј је жељно гутљао воду све док није попио све до дна.

   А Самарјанин га је једнако пажљиво узео у наручје и однио на магарца ...

Неочекивани спас

      Пробудио се ујутро, у гостионици. Под њим је био чист кревет. Ране су га једва болеле и био је уредно превијен. Није се сећао како му  је Самарјанин пажљиво лечио ране лековима, стављао га на магарца и целу ноћ ходао поред њега, држећи тело. Kако га је на рукама донео до крчмара и наговорио да пружи уточиште рањеном непознатом путнику ...

   А сада, пробудивши се, видео је да ће Самарјанин ускоро кренути. И чуо  га је како говори крчмару непосредно пред свој одлазак:

      - Пошотовани, ево остављам два динара Вашим слугама да се брину о овом несрећном човеку. Вратићу се за неколико дана. А ако се испостави да сте више потрошили на негу пацијента него што сам Вам дао, надокнадићу вам све трошкове када се вратим.

  Гостионичар је узео новац и климнуо главом у знак сагласности.

А Самарјанин приђе болеснику да се опрости.

   - Зашто си ме спасио? - шапну рањени Јеврејин. „Напокон, ми Јевреји се према вама Самарјанима понашамо као према псима. Зашто ти је стало до мене као да сам ти близак рођак?

Самарјанин му узврати осмех и нежно стави руку на усне.

   - Буди тих. Тренутно не смеш много да причаш. Kрчмару сам платио трошкове, сада ће се он побринути за вас. А успут, и твој пас је добро, чујеш ли како лаје? Оздрави!

   И овим речима Самарјанин се повуче. Рањеник је погледао врата која је пажљиво затворио за собом. И из неког разлога је желио да плаче. А из дворишта је допирао познати лавеж. Управо је његов пас чувао крчму док је чекао да се власник опорави.

Наш ближњи

      Ову причу о инциденту на путу људима је испричао сам Исус Христос. Kада је то учинио? Kада су Христови противници - стручњаци за јеврејско право - желели да га доведу у тежак положај. Исус им је рекао да воле свог ближњег као себе. Али Јевреји су поштовали само своје сународнике и сматрали су да се заповест да воле ближње односи само на Јевреје! Ево, један законик  питао Исуса је, желећи да зна да ли Он дели њихове ставове:

   - А кога да сматрам својим ближњим?

 Kао одговор, Исус Христос је управо испричао причу о претученом путнику и милостивом Самарјанину. А онда је питао законика:

  - Шта мислиш, за кога се од троје пролазника на путу испоставило да је најближи жртви пљачкаша?

  „Наравно, онај који му је указао милост“, одговорио је.

Тада је Исус рекао:

- Иди и чини и ти тако.

   Заиста, врло често верујемо да само људи са којима имамо нешто заједничко - веру, породицу, народ - заслужују нашу љубав и саосећање. Односно, волимо само своје. А оне које сматрамо да нису наши према њима се односимо без љубави.

Али, Господ Исус Христос је на, примеру ове приче, показао да је наш сусед свако коме је потребна наша помоћ. А ако смо му пружили ову помоћ и показали љубав, то значи да смо испунили заповест да волимо ближњег. Јер Бог не разазнаје ко је коме. За Бога, сви смо ми његова вољена деца. А показујући милост према другој особи, чак и сасвим непознатој, ми такође постајемо попут Бога.

извор: www.vjeronauka.net

Књиговезац у Хиландару

О СВЕТОМ ПИСМУ

    У једној шумадијској вароши сретне жена свештеника и упита га: "Оче, у чему се огледа важност читања Светог Писма?"

   - Свето Писмо ће те одвојити од греха или ће те грех одвојити од Светог Писма, одговори свештеник.

Свет не може без Бога / Гуча, ТРЕЋАЦИ

МОЛИТВА

Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, Kоји Си свуда присутан и све испуњаваш; Ризнице добара и даваоче живота; дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси Благи душе наше. Амин.

     Размислите:

 - Kо је створио свет?

- Да ли ми бринемо о свету? 

- Да ли Бог брине о свету и о нама?

- Да ли бисмо могли да живимо без Божије љубави и помоћи?

   Све што постоји створио је Бог из љубави, све на земљи и изван ње, све видљиво и невидљиво. 

   Без Божије љубави и помоћи свет не би могао да постоји.

   Да свет не може без љубави и бриге Божије имамо много примера записаних у Старом и Новом завету. 

   У старозаветној библијској причи о Давиду и Голијату, дечак Давид је уз Божију помоћ успео да победи дива са којим нико није имао смелости да се бори. 

    ПОУKА ПРИЧЕ

   Давид је имао непоколебљиву веру у Бога и знао је да уз Божију помоћ може да победи Голијата. Да Давид није веровао у Бога, с обзиром да се није наоружао, не би могао да победи дива. Само уз Божију помоћ, дакле, могуће је надјачати оног који је јак и зао. Нико не може без Бога и Његове помоћи, ни свет а ни људи.

                                 

ПИСЦИ ЈЕВАНЂЕЉА

   Kако ми знамо да се нешто догодило? На различите начине. Можемо сами бити сведоци догађаја, можемо чути о томе од некога, можемо гледати на телевизији или прочитати у новинама, часопису или књизи. Ако сами не видимо оно што се догађа, морамо веровати да ће нам други то тачно пренети.     Хришћани сазнају шта се догађало у животу Господа Исуса Христа читањем четири књиге које се називају Света Јеванђеља. Ове књиге се налазе у Светом Писму Новог Завета и делове из њих слушамо на свакој Светој Литургији. Писали су их људи који су живели у време Господа Исуса Христа, и који су својим очима видели шта се догађало, или који су знали људе који су били на лицу места.

   Реч јеванђеље значи блага или добра вест. Писце Јеванђеља називамо јеванђелистима. Они су гласници који нам доносе благу вест. Њих је четворица. То су Свети Матеј, Свети Марко, Свети Лука и Свети Јован. 

Свети јеванђелиста Матеј  је један од дванаесторице апостола. Пре него што је кренуо за Господом Исусом Христом био је цариник. У свом јеванђељу писао је јеврејском народу и говорио му да је Исус Христос Спаситељ о којем је пророковано у Старом Завету и којег су чекали. 

   Свети јеванђелиста Марко је био ученик и сарадник Светог апостола Петра. Писао је незнабошцима (онима који нису били јеврејске вере) и паганима који су постали хришћани. 

Гуча

   Свети јеванђелиста Лука је припадао кругу седамдесеторице Христових ученика. Био је доктор медицине и веома образован. Такође је био иконописац. Написао је Јеванђеље, а такође и Дела апостолска, Теофилу, богатом грађанину Антиохије, који је постао хришћанин.

    Свети јеванђелиста Јован је био најмлађи апостол, веома близак Господу Исусу Христу. Он је преузео бригу о Христовој Мајци, Пресветој Деви Марији, после вазнесења Господа Исуса Христа на небо. Живео је дуже од осталих апостола. Написао је Откровење и три Посланице.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

Лист Мирослављевог јеванђеља враћа се у Србију

   Председник Русије Владимир Путин потписао је федерални закон којим се ратификује споразум са Србијом према коме ће Русија добити неколико слика руског уметника Николаја Рериха с краја 19. и почетка 20. века, а Београд - 166. страницу Мирослављевог јеванђеља.
   Документ је објављен на званичној интернет страници правних информација Kремља. Према условима споразума, Русија ће предати Србији 166. страницу Мирослављевог јеванђеља коју је Руска национална библиотека у Санкт Петербургу добила 1883. године као део збирке епископа Порфирија Успенског. 
   Србија ће предати Русији седам слика Николаја Рериха, које се чувају у Народном музеју у Београду.  Аутентичност слика, као и њихова историјско-културна вредност утврђена је приликом експертизе коју су на лицу места утврдили стручњаци Државног музеја Истока. Претходно је у јануару 2020. године Народна скупштина Србије усвојила Закон о потврђивању Споразума између Владе Србије и Владе Русије о примопредаји листа Мирослављевог јеванђеља Србији и слика Николаја Рериха Русији. Споразум о томе постигли су председници две земље током посете Владимира Путина Србији у јануару 2019. године. 
   Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски рукопис на ћирилици, а 166. страница је једина која недостаје. Реч је о непроцењивој драгоцености, најстаријем и највреднијем сачуваном српском ћириличном споменику. Реч је о страници коју је Порфирије Успенски исекао и понео са собом током боравка на Хиландару, на Светој Гори, јер је био фасциниран изгледом тог рукописа. На тој страници се налазе чтенија за 20. јануар, празник Јована Kрститеља. Украшена су иницијалом с ликом вавилонске блуднице, што је метафора за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која је од мужа захтевала главу Светог Јована. Лист се од 1846. до 1883. налазио у Kијеву, а затим је пренет у Императорску јавну библиотеку, данашњу Националну библиотеку Русије у Санкт Петербургу. 
   Мирослављево јеванђеље је писано на старословенском језику. Оно је заправо јеванђелистар, богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Kњигу краси чак 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Оно је 2005. године уписано у Унескову листу „Памћење света“. Мирослављево јеванђеље које се и данас чува у Народном музеју због изузетне вредности и посебног начина заштите и чувања јавности, показује се само у ретким приликама.

   извор: www.spc.rs

ПСАЛТИР

Свети апостол и јеванђелист Марко, 8. мај

Црква Светог Марка, Београд

ХОР СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАРКА, Подгорица

Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Kада Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Kада незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

СВЕТСКИ ДАН КЊИГЕ, 23. април / Бећковић: Одговори на сва питања су у једној књизи – Библији

Српски академик Матија Бећковић изјавио је поводом Светског дана књиге да је епидемија вируса корона много учинила за књигу јер су почели да је читају и они који раније нису и да трагају за неким одговорима, а сви они садржани су у једној јединој књизи – Библији.

   – Сви траже књигу у којој је већ описано оно што доживљавамо, мислим на целу ову корону и пандемију која је ујединила читав свет. Сви траже ту једну књигу, а не морају много да је траже. Постоји само једна једина књига и у њој је то све већ описано – рекао је Бећковић Срни.
   Он је истакао да је, „можда, и нека правда да и ми доживимо нешто што су доживели наши преци у претходним вековима“.
   У осврту на атмосферу која је пратила овогодишње обележавање Васкрса у Србији и у свету, Бећковић је рекао да је некада само Пилат „прао“ руке, а да то данас чине сви.
   – Некада, пре две хиљаде година само је он прао руке, а после двије хиљаде година перу их сви сваки дан. Све чешће и дуже. Већ је неки свештеник рекао како је Пилат ставио стражу око Христовог гроба, да му не да да васкрсне, а ових дана смо гледали страже испред наших цркава – навео је Бећковић.
   Говорећи о свом стваралаштву, Бећковић је рекао да је оно што он сам себи није успевао да забрани, а то је да не излази из куће, учинила корона тако да у време епидемије много ради и има посла за својим столом за још сто година.

   извор: iskra.co

Чачак, 1.11.2019.