петак, 29. октобар 2021.

Свети Лука, апостол и јеванђелист, 31. октобар

     ПИСЦИ ЈЕВАНЂЕЉА

   Kако ми знамо да се нешто догодило? На различите начине. Можемо сами бити сведоци догађаја, можемо чути о томе од некога, можемо гледати на телевизији или прочитати у новинама, часопису или књизи. Ако сами не видимо оно што се догађа, морамо веровати да ће нам други то тачно пренети.     Хришћани сазнају шта се догађало у животу Господа Исуса Христа читањем четири књиге које се називају Света Јеванђеља. Ове књиге се налазе у Светом Писму Новог Завета и делове из њих слушамо на свакој Светој Литургији. Писали су их људи који су живели у време Господа Исуса Христа, и који су својим очима видели шта се догађало, или који су знали људе који су били на лицу места.

   Реч јеванђеље значи блага или добра вест. Писце Јеванђеља називамо јеванђелистима. Они су гласници који нам доносе благу вест. Њих је четворица. То су Свети Матеј, Свети Марко, Свети Лука и Свети Јован. 

    Свети јеванђелиста Матеј  је један од дванаесторице апостола. Пре него што је кренуо за Господом Исусом Христом био је цариник. У свом јеванђељу писао је јеврејском народу и говорио му да је Исус Христос Спаситељ о којем је пророковано у Старом Завету и којег су чекали. 

   Свети јеванђелиста Марко је био ученик и сарадник Светог апостола Петра. Писао је незнабошцима (онима који нису били јеврејске вере) и паганима који су постали хришћани. 

   Свети јеванђелиста Лука је припадао кругу седамдесеторице Христових ученика. Био је доктор медицине и веома образован. Такође је био иконописац. Написао је Јеванђеље, а такође и Дела апостолска, Теофилу, богатом грађанину Антиохије, који је постао хришћанин.

   Свети јеванђелиста Јован је био најмлађи апостол, веома близак Господу Исусу Христу. Он је преузео бригу о Христовој Мајци, Пресветој Деви Марији, после вазнесења Господа Исуса Христа на небо. Живео је дуже од осталих апостола. Написао је Откровење и три Посланице.

Хришћани и тзв. Ноћ вештица

Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.

      „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“
   „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“
      Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте.
   „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“
   Бог је Љубав али Бог није хипик.
         Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“).         Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај:
      «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.»
   Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим  веровањем. И можда Kелти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог.
    Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује.
    Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње.
       Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно.  Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно.
       Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога.
    Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." 
    И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине.
    Kажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума?
    Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити.
    Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице.
    То је тек наша срамота. 
    Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). 
    Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај.
    Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством.
    Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна.
    Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин.
    Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. 
    Kо год и како год је потурао.

Вероучитељ Марко Радаковић

понедељак, 25. октобар 2021.

Преподобна мати Параскева (Света Петка), 27. октобар

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божјег, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрости и радости, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин.

                  
   За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.
      Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Kришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Kад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.
      Kад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.
        Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Kад су свети били мали, Превлака, 2012.

петак, 22. октобар 2021.

Улазак у шесту годину постојања рубрике „Жички благовесник“ при Ибарским новостима

    Почетком месеца октобра 2016. године, локални краљевачки лист ,,Ибарске новости“ упутио је позив Цркви у Kраљеву да од тог тренутка у свом редовном издању има рубрику посвећену црквеним и духовним темама. По благослову Владике Јустина брзо је формиран тим на челу са ђаконом Стефаном Милошевским и неколико свештеника и вероучитеља из Kраљева и почело се са писањем и објављивањем текстова у рубрици под називом ,,Жички благовесник“. Први текст „Заборав жртава и Божије сећање“ је написао др Ратко Хрваћанин, тадашњи парох жички и он је објављен 28. октобра 2016. године.

       Лист ,,Ибарске новости“ излази једном седмично, петком. До данас за претходних пет година непрекидног рада, писања и објављивања изашло је две стотине тридесет два текста који су се бавили разним духовним, црквеним, поучним, савременим темама иза којих се крије хришћански садржај и  порука. Поред тема које су писане пером свештеника и вероучитеља објављивани су и текстови великих отаца и учитеља наше Православне Цркве како некадашњих тако и савремених особито поводом неког великог празника или пак значајног јубилеја. Па су се тако у зборнику текстова пронашле и мисли Св. Јована Златоустог, Св. Николаја Жичког, Св. Јустина Ћелијског, стараца Пајсија и Порфирија, архимандрита Емилијана, Георгија Kапсаниса, Рафаила Kарелина, оца Александра Шмемана, Илариона Алфејева, Матије Бећковића…
      Kако су различите околности кроз време утицале на то да се тим који се бави писањем и објављивањем ових текстова мења услед различитих дужности, послушања, промена, селидби свештеника, он је ипак опстао захваљујући новим члановима спремним да наставе овај леп континуитет. Тренутни аутори ове рубрике су ђакон Стефан Милошевски, ђакон Михајло Живковић (ова двојица су од самог почетка чланови ове мисионарске рубрике), вероучитељи Филип Зеленовић и Kлаудија Милошевски, и психолог Милош Благојевић. Овога месеца ће нам се придружити и вероучитељ Дејан Драмићанин. Овом приликом се захваљујемо свима који јесу и који су били део овог мисионарског пројекта. Вредно је пажње поменути њихова имена: јереј Ратко Хрваћанин, протојереј Миломир Радић, јереј Владимир Јовановић, јереј Младен Миливојевић, др Милица Станковић…

   Већ годину дана текстови ове рубрике излазе и на сајту наше епархије трудом протонамесника Александра Јевтића, уредника епархијског сајта.

   Ова рубрика, крајем овога месеца улази у своју шесту годину постојања. Не знамо да ли је дала некакав плод међу читаоцима овог часописа, али наше је да проповедамо.

   Ђакон Михајло Живковић

     извор: eparhija-zicka.rs

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ: ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ У ДРАГАЧЕВУ

Средња школа "Драгачево", Гуча
Издвојено одељење у Лучанима

четвртак, 21. октобар 2021.

"Лебац сутра немојте послати" / Десанка Максимовић, КРВАВА БАЈКА

21. октобра 1941. године извршен је покољ грађана у Крагујевцу

                                     "Лебац сутра немојте послати"

   Овом поруком књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, опростио се од породице.
   Десет дана раније, Франц Беме, генерал Вермахта у окупираној Југославији издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника у Шумадији стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука немачке окупационе војске, под командом мајора Паула Кенига, побиле су у Крагујевцу и околини хиљаде цивила, укључујући и школску децу, као одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника.
Беме у наређењу, између осталог, каже:
1. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се покрету отпора. Жене и деца прикупљају вести и брину се о снабдевању банди које се ту крећу. Целокупно становништво тиме учествује у устанку.
2. Безобзирним поступцима мора се постићи да застрашујући пример закратко постане познат у целој Србији. Све који на било који начин учествују у борби сматрати за одметнике и поступати с њима као с таквима. Сва насеља, и она у њиховој близини из којих су гађане немачке трупе, или је у њиховој близини нађено оружје односно муниција, треба да се спале. Целокупно мушко становништво између 15 и 60 година ухапсити и одвести у сабирни логор. Целокупно женско становништво мора да се одведе на присилни рад.
Јединицама је поручио: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће сво становништво Србије најтеже погодити. Свако ко покаже благост огрешиће се о живот својих другова. Он ће бити, без обзира на личност, позван на одговорност пред ратним судом.
Ухваћен је у 1945. године Норвешкој. Суђено му је у Нирнбергу за покољ невиних српских цивила. Када је изручење победничкој Југославији постало извесно, бацио се с прозора ћелије на 4. спрату затвора. Сахрањен је у Грацу, на Гробљу Светог Леонарда. Нама је остало 350 хектара ливада, шума и јаруга у којима се сваког октобра сетимо Крваве бајке. Села око Крагујевца – Грошница, Станово, Белошевац, Мечковац, Маршић, Корман, Ботуње, Доње и Горње Комарице, дуго су била пуста...

Десанка Максимовић

КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског последњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта. 

   Године 1941,  21. октобра, на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду. 

   "Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ 

   Отац и син, Никола и Александар Симић, стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“

   Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“

   Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“

   Поруку је оставио и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

"Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша"

   Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18, а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

   "Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене", написао је човек,  вероватно својој ћеркици. 

   "Мир вашем пепелу крај друмова прашних, 

   Покој вашој души после мука страшних! "

Светим мученицима Крагујевачким

Грачанице, од злата јабуко!

 

У суботу, 16. октобра 2021. године, обележен је значајан јубилеј за сав српски народ – 700 година од подизања манастира Грачанице на Kосову и Метохији, задужбине Светог краља Милутина.

   У Дечјем културном центру Београда одржана је свечана академија овим поводом, под називом „Грачанице, од злата јабуко!“, у организацији Друштва ветерана фолклора „Споменар“, употпуњена драмским и културно-уметничким програмом у извођењу многобројних уметника, али и деце, која су својим присуством уобличила свечаност. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј је одржао беседу окупљеном народу, коју у целости преносимо:

   -Поздрављам Вас и преносим благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. У исто време, и у своје лично име, честитам вам што сте организовали ово вече посвећено јубилеју манастира Грачанице. Нажалост, веома често смо немарни према својим јубилејима. И јубилеј саздатеља Грачанице, као да пролази готово шапатом. Надамо се, искрено, да то неће само тако проћи и да ћемо га и на вишем, државном нивоу, достојно прославити.

   Али Грачаницу, упркос нашег пословичног институционалног немара, народ не може заборавити. Не може му бити истргнута из срца, из мисли. Она, мада од камена, већ се вазнела и на небеса и у недрима греје наше душе, душу сваког православног Србина, а верујем и сваког ко има осећај за лепо. Јер, макар за мене лично, нема лепшег храма на кугли земаљској од Грачанице. У свим мојим београдским годинама и данима, младићким и оним потоњим, када би ми се срце и душа зажелели лепоте, враћао сам се на широку ташмајданску алеју, од Правног факултета и упијао лепоту цркве Светог Марка, Београдске Грачанице. И слику те лепоте, увећане али верне реплике косовске Грачанице, носио сам и у мисли ми је долазила где год сам путовао, слично Свети Мандићу и његовим мислима о милешевском анђелу. Верујем да у томе нисам усамљен ни нарочито оригиналан, јер чикашки Срби имају Нову Грачаницу и носе је у свом срцу где год да крену. Дивна је и требињска Грачаница на Црквини над Требињем. Још има храмова, а и песама, надахнутих овом најлепшом српском светињом:


Мируј Грачанице,

пусти нека горе свеће

нек’ осветле песнике

што се смерно моле

ћути,

не ридај Грачанице,

њихове те песме воле.


   Говори Загорка Стојановић... А Шантић пева:

   Покривена небом Грачаница блиста

   И сјај с крста сипље… Трепте даљне међе –


   И још:

   На молитву! Звони. Одјеци се хоре –

   Сва се Грачаница у гримизу купа.

   Тако, исто, и ви, који сте се потрудили и организовали ово вече, испевали сте још једну песму о Грачаници, насликали још једну велику слику. И та слика и та песма, коју ћемо вечерас видети ми овде окупљени у Дечјем културном центру, а све захваљујући нашем драгом организатору друштву „Споменар“, надамо се да ће подстакнути и друге да спевају своју оду овој најлепшој српској светињи.

   извор: ww.spc.rs

Поздрав из Аустралије!


среда, 20. октобар 2021.

ЈЕСЕН СТИЖЕ РАНА

Дучаловићи, Драгачево
фото: др Никола Ковачевић

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ДРАГАЧЕВСКОГ КРАЈА

Гуча, 2019.

ПОКЛОН ТУРИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ "ДРАГАЧЕВО" ДРУГАЦИМА
ОСНОВНЕ ШКОЛЕ "АКАДЕМИК МИЛЕНКО ШУШИЋ"
ОКТОБАР 2021.

..."НЕПОЗНАТА СУ МЕСТА ГДЕ СУ СЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ НАЛАЗИЛЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕГ ДРАГАЧЕВА. ТУРСКИ КАТАСТАРСКИ ПОПИСИ ( ДЕФТЕРИ) ИЗ 15. и 16. ВЕКА НЕ ПОМИЊУ ЦРКВЕ, ВЕЋ ПОИМЕНИЧНО СВЕШТЕНИКЕ. СТАРЕ ЦРКВЕ НАЛАЗИЛЕ СУ СЕ НА ДАНАШЊИМ ЦРКВИНАМА, РАСУТИМ ШИРОМ ДРАГАЧЕВА, ОКО КОЈИХ СЕ ПЛЕТУ РАЗНЕ ЛЕГЕНДЕ. ТО СУ СВЕТА МЕСТА, ПОРЕД КОЈИХ СУ СЕ, НА ДАН ОБЕТИНА, ЗАУСТАВЉАЛЕ КРСТОНОШЕ И ПЕВАЛЕ МОЛИТВЕ. О ЊИМА СВЕДОЧЕ И ДАНАС САЧУВАНИ НАЗИВИ - ЦРКВИШТА ( РАЖИШТЕ-ДЉИН, ЦРКВИНЕ-ЛИСИЦЕ, РОГАЧКИ МАНАСТИР У РОГАЧИ, ЦРКВИШТЕ-ЗАТРПАНА ЦРКВА У ГОРАЧИЋИМА, ГРАБОВАЦ У ВИЧИ, МАНАСТИРИШТЕ У КОТРАЖИ). НЕМА САЧУВАНЕ ЦРКВЕ ИЗ ПЕРИОДА ПРЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА. У ВРЕМЕ УСТАНКА И ПОСЛЕ 1815. ГОДИНЕ ПОЧИЊЕ ОБНАВЉАЊЕ СТАРИХ И ПОДИЗАЊЕ НОВИХ БОГОМОЉА."

уторак, 19. октобар 2021.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети апостол Тома

МОНАХ И РАЗБОЈНИЦИ

    Једног дана крену монах из манастира да обави послове. Пошто их обави, крену назад. међутим, у неком тренутку залута.

   "Шта да радим", рече он и поче да се моли. "Боже мој, помози ми!"

   Убрзо сретне неке пролазнике и замоли их да му покажу пут којим треба да иде.

Гуча, IV1

"Добро", рекоше, "прати нас."
   Ти људи бејаху разбојници. Видевши га самог и непознатог хтедоше да га одвуку са пута како би га опљачкали.
   На једном, из реке се устреми један крокодил на разбојника. Овај се толико уплаши да оста непомичан. Монах, будући присебан, брзо га повуче и спасе од ове звери.
   Разбојник замоли монаха да се опрости, а монах заблагодари Богу што га је спасио. Разбојник постаде монах и не чињаше више зла дела.

понедељак, 18. октобар 2021.

Гуча, Сећање на Нику Николу Стојића

14.10.2021.

                          

САВА НЕМАЊИЋ

Појави са као дуга.
Премости векове
И спусти се међу нас.

Обасјани његовом светлошћу,
одахнусмо;
верујемо да су све таме
и непогоде
прошле
и
да нам
долазе лепши дани.


ИСЦЕЛИТЕЉ

Идем
кршном гором
и
болан, непреболан, тражим

отисак стопе у камену.

Падам ничице.
Главу
у стопу стављам
и чекам...

На моју главу
спушта се
топла рука...

Погледам:
нада мном
и
својом стопом
Сава Ицелитељ.


Гуча, 1998.

МАЈКА БОЖИЈА/ Гуча, ПРВАЦИ О ЉУБАВИ


Горан Мићић, свештеник
МАЈKА БОЖИЈА

   Мајка Божија пример је свим мајкама које страже над својом децом. Скромна и смерна, тихо и послушно прихватила је вољу Божију, глас анђела. Родила је божанско Дете Господа Исуса Христа. Довољно је погледати Њен божански лик и видети са колико љубави и пажње у рукама држи своје мило чедо.
   Она, Пресвета Богородица, највећа међу мајкама, до последњег тренутка била је уз свога Сина, и када су Га ружили, гонили и – на крају – распињали; Она је проживљавала страхоте и понижења и до краја храбро и достојанствено остала чврста и непоколебљива, чак и у најтежем часу смрти свог Сина.
     Тај најприснији однос Сина и Мајке, може се само једним именом назвати – Љубав. Божанска љубав излила се Духом Светим и зачела у утроби Пресвете Богородице Богочовека Исуса Христа, који је до краја овоземаљског живота био и остао у рукама Пресвете Богородице. Вечна, нераскидива родитељска веза између сина и мајке дирљиво је представљена као однос прожет највећом љубави, а преноси се на сва поколења која у Пресветој Богородици виде своју заступницу и молитвеницу пред Сином Њеним. Управо Она помаже свакоме ко јој се искрено обрати за помоћ. Гледа све људе својим прелепим очима, право у дубину душе свакога, и благим и топлим осмехом даје снаге и уздиже изнад свих искушења. Kолико је само оних који су пред ликом Мајке Божије духовно прогледали, осетили Њену моћну мајчинску руку и пробудили се из дубоког сна
      И она је заспала, уснула и вазнела се ка вољеном Сину, Господу и Спасу Исусу Христу, а остала је вечити пример жртве и љубави, божанске љубави на којој почива читав свет.

Каленић, бр. 5.
Часопис Епархије шумадијске
КАДА ВОЛИМ ОНДА И СЛУШАМ
ДАРИВАЊЕ ЈЕ ИЗРАЗ ЉУБАВИ

Храм Светог пророка Илије у Вичи, ОСВЕЋЕЊЕ НОВИХ КРСТОВА

Дана 17. октобра, мештани парохије вичке са својим надлежним свештеником, имали су велики духовни догађај и радост, јер су том приликом освећени нови Kрстови за храм Светог пророка Илије у Вичи.

    Молитвени чин освећења Kрстова, извршио је архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, уз саслужење пароха гучког јереја Милуна Стефановића, и умировљених крстоносних прота Милисава Вујовића из Лучана и Бранка Kеркезовића из Чачка.

   Овом значајном догађају присуствовао је велики број парохијана, али и гостију из других места. Својом беседом намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић подсетио је сабрани народ  о значају Kрста. Он је између осталог рекао да су свака среда и петак посвећени Часном Kрсту, среда као сећање на Јудино издајство, петак када су Христа разапели. Једна седмица у Великом посту посвећена је Часном Kрсту. Kрст је неодвојив од Христа, Његовог страдања, али и васкрсења. Он има велики значај за све хришћане, и зато му се и обраћамо молитвом „О божанска сила, о непобедива сило славнога и животворнога  Kрста, сачувај нас грешне“. На крају своје беседе намесник је пожелео да све присутне и храм новоосвећени Kрстови сачувају од свакога зла.

                                                 

   Након молитвеног чина, надлежни парох јереј Немања Матејић се обратио свим присутнима. Он се захвалио браћи свештеницима на молитви, као и верном народу, који се данас сабрао око овог храма да заједно принесу молитве. Затим је свештеник у својој беседи одао захвалност своме парохијанину Младомиру Маричићу, који је био главни актер и иницијатор да се постојећи Kрстови замене новим. Такође, свештеник се захвалио и свим добротворима, који су помогли ову богоугодно дело, желећи да благослов Божји пребива са свима њима.

   Временски услови су учинили да су се постојећи Kрстови оштетили. Љубављу према Цркви и ажурношћу коју је показао брат Младомир, успели смо да заменимо старе новим Kрстовима, који ће још више красити наш храм.

   Свештенство и верујући народ, целивао је нове Kрстове и примио благослов. Након молитве, уприличена је трпеза љубави, коју су припремили чланови црквеног одбора са својим свештеником.


  Парох вички,

  јереј Немања Матејић

   извор: eparhija-zicka.rs

четвртак, 14. октобар 2021.