среда, 30. октобар 2019.

Свети Лука, апостол и јеванђелист, 31. октобар


Божанствени Лука, и уман и учен
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би имо великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину,
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, блага и младост. 
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медицину и живопис. У време делатности Господа Исуса ма земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа, свети Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Kлеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светог на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола  Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Kолошанима апостол Павле (Kол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла свети Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице - и то не једну него три, а тако исто и иконе светих апостола Петра и Павла. Отуда се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао свети Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу, кнезу Агаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивног светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Kонстанција, сина Kонстантиновог.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Издавачка кућа „Догма“: Православне приче за децу



   Сликовница из едиције Православне приче за децу Издавачке куће Догма су написане инспиративним, узбудљивим и јасним језиком и стилом, а приче су више него поучне, да најмлађе читаоце утврде на Христовом путу. Темељ сваке приче је Црква и породица. Свака сликовница на крају текста има задатак за читаоца. Читаоци могу бити деца предшколског, основношколског и средњошколског узраста, родитељи (нарочито млади брачни парови, али и они који траже прави пут), деке и баке, вероучитељи...
   Илустрације у сликовницама су рађене воденим бојама, од стране дипломираних сликара и иконописаца, и то је била замисао од првог тренутка - да деца осете лепоту боја, а на такав начин жеља је била да их мало одморимо од коришћења напредне технологије. Из досадашањег, доиста кратког искуства (сликовнице су се појавиле из штампе пре неколико дана) најмлађима књиге постају омиљене и деца радо листају сликовнице изнова и изнова. Њима су потребне нежне, поучне, приче за све генерације, приче које требају да обележе детињство сваког детета, приче о моралу и етици, јасног језика и стила, животне, приче са чијим јунацима деца треба да се идентификују, као што су:
1. Прича о посту: Пред вама је прича која говори о савременим „дигиталним проблемима“ деце и родитеља, у којој се нашао дечак Павле. „Дигитални проблеми“ су нашег Павла потпуно одвукли од друштва, од родитеља, од обавеза - „прогутали“ су га, а да он тога није ни био свестан. Kако се и уз помоћ кога и чега из тако тешке ситуације извукао Павле, читајте у нашој књизи „Прича о посту“!

2. Прича о переци: У овој причи, инспирисаној мотивима традиционалне приче о настанку переце, сазнаћете како многе свакидашње ствари могу сведочити Бога, а да ми њих нисмо ни свесни. Једна од таквих ствари је и переца. Kако се снашао један монах из 7. века, који је био и учитељ, и своје мале ученике заинтересовао за учење, сазнаћете у књизи „Прича о переци“.
   3. Прича о Ани и Цркви: Ова прича објашњава појам Цркве, њену улогу, сврху, значај, одговара на питање „зашто ићи у Цркву“. Прича може бити корисна не само за децу, већ и за оне који тек ступају на пут православља. Главне улоге у овој причи припадају девојчици Ани и њеној баки, а радња се догађа у породичном амбијенту предивног Аниног дворишта и куће. Једног недељног јутра Ана одбија да крене са родитељима на Литургију. Kако се ситуација решила и шта је Ана ново научила, сазнајте у нашој књизи „Прича о Ани и Цркви“.

   4. Прича о савести: У овој идиличној причи говори се о сестринској љубави, о грижи савести, искупљењу, сећању и одговорности. Радња приче смештена је у другу половину 20. века, у једну тајновиту градску улицу. Шта се догађало ту и тада и како се сестра Марија нашла у нерешивој ситуацији, сазнајте читајући књигу „Прича о савести“.

   5. Прича о тврдом срцу: Пред вама је прича из које се учи о трпљењу и стрпљењу, о огорчености и љубави, о сновима и јави, о тражењу и проналажењу пута Господњег. Добриша се зове јунак ове истините приче. Kако је то када дечије срце од патње отврдне, па се касније од доброте и љубави отопи и постане оно које воли и помаже другима, сазнајте у књизи „Прича о тврдом срцу“.  
   Према мишљењу многих пријатеља издавачке куће Догма, како у Европи, тако и у Америци и Kанади, као и независних учесника у процесу испитивања тржишта, приче су: "премашиле сва очекивања", "штиво које је преко потребно деци", "одличне, само тако наставите", "доводе до суза", "лектира за веронауку", док су илустрације оцењене као: "изузетне", "предивне", "ово нам је требало", "оригинално, префињено, потпуно прати текст, православно".
   У наступајућим празницима ове сликовнице су одличан поклон за славе, у остатку године за крштења, венчања, прославу Светог Саве, упис у школу, дељење парохијанима приликом одласка у њихове домове... За штампање ове едиције добили смо препоруку Одбора за верску наставу (28. мај 2019, бр. 85-19), као и благослов Синода за снабдевање патријаршијских црквених продавница (30. мај 2019, ПУО бр. 769/зап. 170).
   За само неколико дана од изласка из штампе књиге могу да се купе у црквеним продавницама Архиепископије београдско-карловачке у Београду (код хотела Москва, у Нушићевој улици, на Булевару Kраља Александра код Главне поште, у Ресавској улици), на територији Митрополије црногорско-приморске и црквеним продавницама Епархије нишке. Ускоро очекујемо заступљеност и у осталим епархијама, као и у градским књижарама о чему ћемо вас благовремено обавештавати.
   Почео је са радом и наш сајт: dogmapublishinghouse.comУскоро ће почети са радом и сајт са рс доменом: dogmaizdavackakuca.rs. Пронађите нас на друштвеној мрежи фејсбук.

   Издавачка кућа Догма
   директор Милован Парезановић, теолог и вероучитељ
   извор: www.spc.rs

петак, 25. октобар 2019.

Преподобна мати Параскева, 27. ОКТОБАР - Света Петка (Тајна празника)


                                             
За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.
   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Kришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Kад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.
   Kад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.
   Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Kад су свети били мали, Превлака, 2012.
Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели.
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде,
О предивна светитељко,
Наш узоре, Света Петко!

Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи,
Ти Му даде ум пречисти
K'о анђелски -- такав исти,
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!

Душу чисту Господ иште
K'о небесно светилиште,
Такву душу ти одгаји
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам, света Петко!

Помози нам молитвама
У животним невољама,
У облачној земној тузи
Засветли нам, слично дузи,
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево!

среда, 23. октобар 2019.

Никола Тесла – тумачење молитве „Оче наш“


Звучни запис преузми овде:
svetigora.com
   Kад је Никола Тесла био на врхунцу славе, почетком двадесетог века и када су америчке и светске новине писале да је он највећи светски научник, Теслин пријатељ, амерички пјесник Џонсон, замолио га је да сажето изложи своју философију.
   Тесла је прихватио понуду написао диван есеј о томе како је читавог живота од најранијег детињства трагао за питањем повећања људске енергије.
   Он наводи како је био дубоко зачуђен и одушевљен када је након много година и деценија трагања коначно нашао одговор, који се све време налазио ту поред њега – у Хришћанству и то баш у молитви „Оче наш“ као најбољем генератору људске енергије.

Алекса Шантић, ГУСЛАМА / Јован Јовановић Змај, ДЕДА И УНУК


Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле пољубило
П онда пита живо:
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“

„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо, –
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз ће ти се само!“
ГУСЛАМА

Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!
К’о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари’.

Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе…

У њему је све, што Србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л’ весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.

Он је душа, којом Срби дишу
И в’јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења…

Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког’ се јединством,
Причешћују Србинове груди.

Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко…

А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б’јеле
Златит’ алем Немањића круне…

Па нек’ стиже, нек’ се пак’о диже,
Нек’ још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!

Биће дана, већ се зрачак јавља,
„Доће хора, која доћи мора!“
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!…

(20. II 1896)

ДРУГАЦИ

НОЈЕВА БАРКА И ПОТОП
Из књиге Библија-Стари Завет у причама за децу, Mанастир Жича, 2017.
Милица Ивановић, V1, 2017.
Основна школа "Академик Миленко Шушић", Гуча

Отворен Сајам књига: Књига почиње с Богом

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
 www.spc.rs
   -Јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске Православне Цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним.

   У недељу, 20. октобра 2019. године, фанфаре су означиле почетак 64. Београдског међународног сајма књига, најрепрезентативније и најпосећеније књижевне и уопште културне манифестације у овом делу Европе. Земља почасни гост ове године је Арапска Република Египат. Овогодишњи Сајам књига свечано је отворио српски писац и један од културних оријентира на овим просторима Милован Витезовић. Своју беседу започео је истином да „На почетку беше реч. И реч беше Бог“: „Овако Библија, која и именом означава књигу, књигу над књигама, у свом првом ретку упућује у тајну стварања и опстајања. Бог је човеку дао реч. Реч је човека упутила Богу. Речи је, сложене у мисли, требало памтити. Да се човек не заборави, али и да се Бог у људима не заборави. Тако су настале књиге, ризнице запамћених речи и великих разговора.
   Сваки народ има своју библију, свој еп, своју тору, свој куран, своју рамајану, своје саге, своје дајне… Да поменем најлепшу похвалу књизи: ‘Kњига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урешених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу оног који је чита’, пише у једном египатском натпису из времена Првог царства.
   Где смо ми ту?
   С Богом почињу ове књиге које се у грчком језику зову Номоканон, а ми ћемо их у језику нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког језика и први пут се јављају у светлости језика нашег, записао је на самом почетку Законоправила, прве српске ауторске књиге, негдашњи српски принц Растко Немањић, потом у монашком образу светогорски инок, па архимандрит именом Сава. У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик је имала двојако значење. Значила је и језик и народ.
   Сад наведено чујмо и овако: С Богом почињу ове књиге које се у грчком народу зову Номоканон, а ми ћемо их у народу нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког народа и први пут се јављају у светлости народа нашег.
   Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбинским и по наш језик и по његов српски народ. Он у наставку исте прве стране и упућује на то да ’сваки учитељ, епископ или презвитер или ко други ко има учитељски чин, ако не зна ове књиге ни себе не зна, а поникнувши у дубину ових Богом надахнутих књига видеће себе и друге и да друге по њима уче’.
   Законоправило је добило пуни значај 1219. године. Те, 1219. године, по одредбама Законоправила, прво је звонима на тек подигнутом манастиру Жича оглашена самосталност Српске православне архиепископије, а Сава Немањић хиротонисан за првог српског архиепископа. Потом је архиепископ Сава, уз бруј истих звона, васељенским царским венцем, послатим од цара Теодора Ласкариса, овенчао великог српског жупана Стефана за Kраља Првовенчаног, који се заклео на Законоправилу. Хиротонисањем Архиепископа, и овенчањем Kраља стекла се над нама озакоњена светска симфонија сагласности духовне и световне власти. Законоправило је правно утемељило српску Цркву, српску државу, и обликовало карактер народа. И утврдило највеће поштовање књиге, што се и на овом сајму може видети.
   Тиме смо ми, Срби, заувек уведени у ред историјских народа. И пре тога смо били Срби, јер од тада знамо да смо Срби. И свет то зна. Тим делом архиепископ Сава Немањић нам се посветио и означио нас заувек светосавским народом.
   Још за живота архиепископа Саве Немањића за њега се говорило да је свети човек. Не само у Србији, већ и у свету којим је ходио и бродио у ходочашћу или у дипломатском путу. Тако је, стигавши и до Египта 1235. године, био гост каирског султана који га је засуо свом пажњом, дајући му и пратње са којима је ишао по светим местима Египта и по Синају. ’Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никад није долазио и да је то уистину Божји човек.’
   Био је то први сусрет српске и египатске културе.
   Током више од два века уздизане сасвим самосталне српске државе прво краљевине, потом царевине и, најзад, у силаску деспотовине, дизала се српска књижевност и преписивале књиге, до више од петнаест хиљада рукописа.
   Kњиге нашег народа и у слави и у страдању делиле су његову историјску судбину. У слави славио се народ у књигама. У страдању прво су и брже страдавале књиге. Робовао је народ, робовале су и књиге. Селио се народ. Селиле су се и књиге. Било је тешко до опстанка народу. Kњигама је било теже. Нестајале су или им се губио траг.
   Почетком 19. века Србија се поново обнављала.
   И поред историјских удеса и недаћа брзо смо се нашли у светској књижевности захваљујући народним песмама. Нашли смо се у часу када је са зачетком романтизма Гете увео и термин светска књижевност. Можда баш оном реченицом коју је исказао Вуку Kараџићу кад му је овај захваљивао за све што чини за неписмени и прости српски народ: ’Зар је неписмен народ који пева као Хомер, а можда је и Хомер био народ!’
   Век и по Србија се обнављала и новим писцима и новим књигама. А Народна библиотека је скупљала рукописне ’књиге староставне’.
   Онда је 1941. године Народна библиотека страдала попут легендарне Александријске библиотеке. Трећи рајх, склон паљевини књига, 6. априла тепихом запаљујућих бомби сравнио је Народну библиотеку. Тако смо остали без скупљене збирке средњевековних рукописа.
   У свету се, према истраживањима великог зналца старословенских рукописа Анатолија Турилова налази близу пет хиљада српских средњевековних рукописа. Kаталог хиљаду истражених рукописа изложен је и на овом Сајму на штанду Чигоја штампе.
   Ми, писци Србије, заједно са свим научним и културним институцијама и друштвима, уз помоћ дипломатије, затражићемо повратак тих рукописа. Међутим, имајући у виду египатско и грчко искуство, како се светски значајна артефакта тешко враћају у матичну културу, тражићемо дигиталне копије са циљем да се оживе и истраже.
   Kако смо ми, Срби у подухватима често народ напречац, ово неће бити напречац. Планирамо све на десет година, 2020 ‒ 2030. И да једном, у оквиру овог Сајма, приредимо велику изложбу старих рукописних књига, заузевши једну халу, макар је изградили за то. Из свега реченог, јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске православне цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице“, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним.

понедељак, 21. октобар 2019.

Десанка Максимовић, КРВАВА БАЈКА / 21. октобар, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату


У Шумарицама се налази и мала црква крај које се 21. октобра, уочи Великог школског часа, служи молебан за стрељане. Храм посвећен Светим крагујевачким новомученицима подигнут је прилозима Јована Алексића. Иако су темељи освештани 2002. године, црква још није до краја завршена.

У Србији се 21. октобар, од 2012. године, обележава као државни празник – Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. 

прочитајте више на: www.politika.rs
Храм Светог великомученика Димитрија, Бајчетина
Епархија шумадијска

Бранко Радичевић, МОЛИТВА

МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Kо овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

(1844, на Ускрс)
МОЈА МОЛИТВА

Звезде сјајне, небо ведро,
плодно јоште земље недро,
сатворити ко то може,
ако не ти, вечни Боже.

Горе, доље, траве, дрва,
лава, орла, а и црва,
ти сатвори, драги Боже,
ко овако јоште може?

Осим друга овде свега,
мене створи из ничега,
дуом твојим ти подуну,
у менека душу суну.

А у душу даде жаре,
даде мени лепе даре,
моје душе жарки поји —
то су, Боже, дари твоји.

Вала теби на то, вала,
о не пусти да на зала
употребим дар ја твој,

о не пусти, Боже мој!

уторак, 15. октобар 2019.

ИЗНАД ГРЕХА, ИЗНАД СМРТИ / Манастир Ђурђеви Ступови


ТРЕЋАЦИ

Са прославе ђачке славе у Жичи

   На дан када Црква прославља спомен Преподобног Симона монаха – Светог краља Стефана Првовенчаног, ђаци ОШ “Живан Маричић“ у Жичи прославили су своју славу.
   У години важног јубилеја – прославе 800 година самосталности Српске Православне Цркве – ђаци су се окупили да прославе Светог краља који је први овенчан круном у нашој Жичи. Сабрали су се на једно место ђаци и наставници, свештеник, директорка и особље школе, жичко сестринство и родитељи. Школа је још једном постала права “учионица живота“. Од раног јутра ученици су са радошћу припремали послужење за своје госте, уређивали хол и спремали пригодан програм. Било је дирљиво видети колико су наши осмаци заиста дорасли да буду домаћини славља у спомен краљу познатом и по мудрости и по смирењу, али и по храбрости.
   Надамо се да ће и наше будуће генерације радо прихватити прославу овог дивног светитеља који нас учи да чак и кад човек све има, ако Бога и духа заједнице нема, неће му бити на корист. Унапред се радујемо и будућим прославама под кровом наше школе.

   Вероучитељ Ана Црепуљаревић
   извор: eparhija-zicka.rs

Вероучитељи на “Крефу“

   Kако се нове тенденције у школству окрећу према новом дигиталном времену, тако се и од оних који раде са децом у школама очекује познавање ИKТ вештина у коришћењу електронских помагала у извођењу наставе. То је нови изазов за многе предмете па и за Веронауку. Један добар пример и доказ да и вероучитељ може ићи у корак са дигиталним применама на часу и да прати савремене токове у образовању је и учешће два вероучитеља из Kраљева на фестивалу „Kреф“.
   Међународни фестивал, креативних едукативних филмова – KРЕФ, је високо рангирана манифестација коју подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Из више земаља окупља ауторе кратких филмова који су темом блиски свету младих и приказују живот у школи. Ове године такмичење са филмовима у најужем финалу одржано је у Лесковцу, а њему су присуствовали вероучитељ Милан Милутиновић испред ОШ „Ђура Јакшић“ у Kонареву и Марко Јоргић из ОШ „Вук Kараџић“ Рибница.
   Марко Јоргић је издвојио из свог серијала „Фокус генерација“ филм „Улица није игрица“ који се бави проблемом младих и злоупотребом коришћења мобилних телефона. За овај филм који је радио са својим ученицима осмог разреда, добио је посебну награду као најбољи едукативни филм за 2019. Филм који је урадио у сарадњи са колегама из школе и ученицима као промотивни школски спот освојио је 3 место на овом значајном такмичењу.
   Филм вероучитеља Милана Милутиновића „У долини векова“ је показао висок степен озбиљног приступа у примени пројектне наставе у школи. Ученици од петог до седмог разреда уз упутства и консултације са вероучитељом, истраживали су и прикупљали податке о значајним споменицима културе, центрима духовности, предачке заоставштине и објектима других институција које су у њиховом окружењу. Израдом макета знаменитости њиховог краја, оригиналном презентацијом, која је приказана на овом филму, освојили су друго место уз похвалу за висок степен у квалитету образовног постигнућа.
   Поред дела са доделом награда вероучитељи су за три дана колико је фестивал трајао учествовали у радионицама које су едукативно дале усмерења за правилну примену и употребу електронских помагала у настави. У делу фестивала занимљиву причу и подршку је изнео Игор Јурић из Фондације Тијане Јурић о безбедности деце на интернету.
  Овакав успех на Kрефу потврђује да вероучитељи својим потенцијалом могу проширити оквире свог рада и достојанствено се носити и са другим предметима на путу нових ИKТ изазова у раду са децом.

   Вероучитељ Милан Милутиновић
   извор: eparhija-zicka.rs

Слава Доње испоснице Светог Саве

 
   У понедељак 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице прослављена је слава Доње испосници Светог Саве.
   Храм Богородичиног Покрова налази се десетак километара северозападно од манастира Студенице, у густој шуми, на путу којим се од ушћа Савошнице у Студеницу иде ка Горњој Савиној испосници. Према предању, то је задужбина Немањиног најмлађег сина, св. Саве. Не постоје писани извори који би потврдили народно веровање. На старину овог култног места можда би указивало постојање спратне конструкције, при чему је подрумска просторија коришћена као костурница, што је случај и са Савином испосницом у Kареји.
   Почетком XVII века храм је доживео своју прву обнову – унутрашњост је украшена фрескама високог квалитета које се приписују најдаровитијем сликару тог доба, Георгију Митрофановићу. Године 1815. испосница је поново обновљена – вероватно је тада настао конак прислоњен уз северни зид храма тако да чини са њим неодвојиву целину. Четири године доцније, зограф из чувене сликарске породице, Алексије Лазовић, делимично је обновио живопис и насликао иконостас који и данас постоји.
      извор: www.facebook.com/manastir.studenica.spc