Беседа ученице треће године Техничке школе у Бајиној Башти о 800 годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве

Од 10. до 13. октобра, у Бајиној Башти се одржава манифестација „Дани Раче украј Дрине“. Ове године је 25. по реду, а започета је давне 1995. Садржај програма је културне, музичке, ликовне, филмске, научне садржине. Одржава се под покровитељством фондације “Рачанска баштина“. Оно што ову прославу чини свечанијом јесте додела Рачанске повеље, која се додељује истакнутим ствараоцима, људима који су својим трудом допринели унапређењу живота.

   Ове године смо имали посебну привилегију, да нам се на отварању манифестације “Дани Раче украј Дрине“, обрати Kсенија Петровић, ученица треће године Техничке школе у Бајиној Башти, која похађа часове верске наставе.
   Својом беседом о 800 годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве је све присутне импресионирала и показала својим примером како младе генерације које су рођене и живе у ери друштвених мрежа, могу да схвате значај и битност Цркве, традиције и вере.
   Препуна сала Градске Галерије, подржала ју је аплаузом и била јој подршка како од грађана, тако и њених школских другара. Њена беседа, пробудила је све присутне да схвате ко смо и шта треба да будемо прослављајући диван овогодишњи јубилеј 8 векова самосталности наше Цркве.
   У наставку преносимо текст њене беседе:

   Часни оци, уважене даме и господо.
   Дозволите ми да вам се обратим на вечерашњем отварању манифестације дани Раче украј Дрине.
   Ове године смо прославили јубиларних 800 година самосталности Српске Православне Цркве, као и првог српског Архиепископа Светога Саву, чијом је заслугом, наша Црква и добила самосталност.
   Замислите само колико тога временом избледи, поклекне забораву, за 800 дана или пак 800 месеци. Овај догађај из прошлости, ни после 800 година, није остао баш тамо, у прошлости. И данас нас уједињује кроз молитву, кроз Свету Литургију, да хитамо ка Христу. Учи нас да волећи само једни друге, можемо осетити Његово присуство. Иако самостална, Црква аутокефалношћу ствара заједницу свих православних Цркава, и све као једна душа следе Христа.  Храм, није административна установа нити у њему место само одређеним људима. Храм је небо, где свако срце може потражити Бога. Пред Богом смо сви једнаки. То је оно што је Свети Сава желео да нам пружи аутокефалношћу, а не само оно што је опипљиво, очима видљиво или нашом свешћу достижно. Увек је лакше веровати у нешто што можеш да видиш, чујеш или додирнеш. Да је сва вредност заиста у свему томе, Свети Сава се никад не би одрекао царске круне и порфире и не би себе пронашао на Светој Гори. Постао је први српски Архиепископ, и себи као и свима нама отворио пут ка Никеји, где је 1219. од патријарха Манојла измолио самосталност за Српску Православну Цркву, изборивши се за наш идентитет, за нашу свест о нама самима.
   Савиним стопама водили су се и његови потомци, који су нашу земљу обасипали зрнима вере, љубави, наде и из којих је изникло мноштво светиња, које и данас стоје ту где су и сведоче о томе колико су велика дела Светога Саве. Црква је страдала, била прогањана, али је сваки пут изнова васкрсавала.
   Не можемо, а да не поменемо Kосово, на којем не само да су остале многе наше светиње и хришћански споменици, већ и наша срца. Ту су многи наши преци пролили сузе, крв и животе, јер нису желели, да буде отето и сравњено са земљом, оно што је од Бога дато његовом народу.
   Не би требали, да се делимо по националности, јер Господ је рекао: „Нема Грка, ни Јевреја“ ми смо род православни и светосавски, иста нас љубав веже. И то је и више него довољно, да се усмеримо ка путу Истине и Живота. Понављам, не на Србе, Грке или ти пак неки други народ, већ као православне хришћане, у заједници која већ 8 векова траје.
   Цитираћу мисао Светог Аве Јустина Поповића: „Kо је највећи богаташ у српском народу, Свети Сава. Од његовог богатства ми данас живимо, ми се данас богатимо, оставио нам је непотрошиво богатство.“
   Видим, како данас клонемо духом, видим уморне људе, безнадежне. Људе, које не виде излаз, непрестано лију сузе, и питају се где је Бог. Ако треба да лијете сузе, лијте их, можда оне очисте ваше очи, и можда прогледате.
   Почните од вашег срца, Он живи у нама и има одговоре на сва наша питања. Нису били привилеговани само наши преци, Бог нас никада није оставио. Ми смо ти који смо се духовно успавали и не видимо, шта нам је тик испред очију.
   8 векова аутокефалности, огромна је привилегија, која нам је дата. Потражите Бога, јер „Бог је љубав.“ Бог је живот вечни и Спаситељ од пролазности.
   Ослушните мало више, погледајте мало боље…
   Заиста ћете се уверити да је говорио истину.
   „Ја сам са вама у све дана до свршетка века“.
    Амин.

   извор: eparhija-zicka.rs