МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ: Игор Јовановић међу 50 најбољих студената на свету

ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ ПРЕУЗМИ ОВДЕ:

www.slovoljubve.com

Студент Игор Јовановић, награђивани иноватор, уметник и спортиста, по препоруци вероучитеља Милоша Јефтића, ушао је у топ 50 – најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији преко 3. 500 најбољих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната из 94 државе света. Поред Игора, за Радио „Слово љубве“ говори вероучитељ Милош Јефтић из архијерејског намесништва пећиначког, који је препознао Игорове потенцијале и подржао га, као и више десетина својих надарених ученика. Подсећамо, Милош је овогодишњи добитник Светосавске награде за посебан допринос у унапређењу образовања у Републици Србији, први вероучитељ који је добио ово највише државно признање.

КРОЗ ТРЊЕ И КАМЕЊЕ: УЧИТЕЉ

Драган Гајић Уча

Љиг, 2019.

Горња Краварица, Драгачево

ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ: Душица Филиповић, МЕТОХИЈСКИ СФУМАТО

                                         НЕКАДАШЊИ ЂАК

                        ОСНОВНЕ ШКОЛЕ "АКАДЕМИК МИЛЕНКО ШУШИЋ", ГУЧА

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

ДАРОВИ: Душица М. Филиповић

 

Тв Храм, 2017.

Некадашњи ђак Основне школе 

"Академик Миленко Шушић, Гуча

..." и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији..."

Исидора Секулић, "Похвала српској мајци" (1936)

Додела ордена "Мајка девет Југовића" као мајци петоро деце
Манастир Грачаница на Косову и Метохији

У СЕЋАЊЕ НА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Храм Светог Саве, Београд, Савиндан, 2020.

Васпитањем до успешног човека

ИЗДАЊЕ ИЗДАВАЧКЕ ФОНДАЦИЈЕ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Звучни запис разговора о књизи преузми овде:

slovoljubve.com

ВРЛИНОСЛОВ: Породица и духовност

Мали гуслар Тодор

Интервју са Иваном Босиљчићем: ДУХОВНА ТАЧКА РАСУЂИВАЊА

У протеклој 2019. години сусрела су се два важна јубилеја за Српску православну цркву: 800 година аутокефалије и 100 година традиције часописа „Жички благовесник“. Оснивач „Жичког благовесника“ , часописа Епархије жичке је Свети Николај Жички.

У новом броју часописа за септембар/децембар, објављен је интервју са прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Интервју  је водио јереј Немања Матејић, парох храма Светог пророка Илије у Вичи.

Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“...Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбургу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већдужи низ година активни члан Цркве.

Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Kада се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције?

-Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима.

Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву?

-Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја.

   Пример како би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар одлучивања шта ћу и са ким ћу да радим.

Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом?

-Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапутник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.

Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу?

-Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије, а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“

Kада и како се код тебе родила љубав према Богу и вери?

-Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Kрштењу.

Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе?

-Имао сам велику радост да сам више  пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Kронштатског, Свете Kсеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. Ја има две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.

С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи?

-Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.

Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот?

-Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат када сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“

    Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви.

Да ли је за тебе глума позив или призив?

-Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво.

Шта би поручио нашим читаоцима?

-Парафразирајући васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност.

   извор: Средња школа "Драгачево", Гуча

Тајна сваке заједнице је љубав / НА СКРИВЕНО ТЕ ВОДИМ МЕСТО - Небојша Дугалић

Један од наших најдаровитијих глумаца који је свој траг оставио како у позоришту, тако и на телевизији и филму, Небојша је отац петоро деце који и поред многобројних својих обавеза успева да своју супружничку и очинску улогу оствари онако како доликује.

Иако смо јако дуго чекали на овај интервју заиста је вредело. Уживајте и учите.

Небојша, где проналазиш упориште за своје очинство?

   -И за очинство као и за све друге односе упориште је могуће наћи једино у одговорности да се непрестано и у сваком тренутку гради љубавна заједница и да се сви властити потенцијали заложе у ту градњу. Под тим не подразумевам неки уопштени сентимент већ жељу да ослушкујемо непоновљивост другога и помогнемо му да сви његови дарови дођу до своје пуне афирмације. Љубав је способност да волимо непоновљивост другога који је апсолутно различит од мене и са ким кроз међусобно прожимање дарова можемо заједно да узрастамо. То су упоришта и за однос према деци. Морамо их ослушкивати, помоћи им да се у радости остваре, али исто тако не повлађивати њиховим евентуалним неодговорностима јер је то родитељска одговорност. Родитељство као и свако одношење према другоме мора се разумети као својеврсно стваралаштво које је можда изнад сваког другог. Kао и свако стваралаштво нужно је непрестано изналазити начине да се аутентично изразимо што није нимало лако будући да се ми не рађамо са сигурним знањем о томе како према другоме увек бити тачан. Али најважније је да се са великом усрдношћу непрестано трудимо око тога.

Kакав однос си имао са својим оцем? Да ли можеш да издвојиш неке догађаје који могу да осликају ваш однос?

   -За сагледавање истине појединих односа потребно је време и непрестано враћање на њих. Што време више пролази све више ми се показује то да је мој отац урадио све беспрекорно очински тачно иако то не значи да је тај однос увек био лак. Важно је само да дете осећа да је родитељу стало до детета, да му је са страшћу посвећен, макар то понекад значило и то да мора бити строг. Погубан је само неоднос и равнодушност. Мој отац је био возач камиона и често сам са њим одлазио на његове путеве што је за мене било велико и незаборавно задовољство. Био је човек који је умео свашта да ради, свирао неколико дувачких инструмената, био сјајан имитатор, и та његова особина ми је и несвесно усадила свест о томе да мораш много тога научити у животу ако хоћеш да преживиш. Важно је да умемо да непрестано читамо своју прошлост са родитељима, то нам може бити спасоносно за будућност, и нас и наше деце.

Да ли си уз оца имао још очинских фигура у детињству које су утицале на твоје изграђивање? Ако да, можеш ли да кажеш нешто о њима?

   -Наравно. Не може се, или је барем врло ретко да у фигури оца имаш све оно што је неопходно за твој лични развој. Потребне су и не-очинске фигуре идентификације али опет оне се односе на фигуру оца и употпуњују је. Ја сам имао среће па сам имао свог комшију Драгана који је изузетно даровит човек, (свирао је гитару, сликао, много је читао, одлазио у позориште, умео исто тако свашта да прави) и уз њега сам открио и своја интересовања за уметност. Једна од кључних ствари јесте да од детињства научимо да трагамо за својим интересовањима која није лако пронаћи и препознати. Ја сам имао среће да ми се то десило на време уз људе уз које одрастамо и за то сам им бескрајно захвалан.

Преносиш ли нешто од онога што си стекао у детињству од својих родитеља на своју децу? Ако преносиш, на који начин?

   -Сви ми непрестано живимо своју прошлост и обрасци које смо у детињству стекли тешко се мењају. Могу само да се трансформишу и развијају. Трудим се колико могу да на своју децу не пресликавам своје обрасце већ да ослупкујем и поспешујем њихова лична интересовања. Они морају да науче да буду слободни на многим плановима свога бића. Човек се, уосталом, целог живота томе учи. Знам колико то није нимало лако и колико треба бити пажљив да их погураш кад треба и зауставиш кад треба. Ми можемо само да будемо њихови корективи али то можемо бити једино ако нам деца верују да их истински волимо као такве.

Шта мислиш да је најважније да деца науче током одрастања? Шта је твој родитељски циљ?

   -Мислим, као и у свему, да је најважније да науче да воле а да та љубав према свему и свакоме буде постојана, стрпљива, надахњујућа и спасоносна. Све што има смисла произилази само из тога. Једино тако верујем да је могуће стећи аутентичну одговорност према другима и према себи.

Да ли си нешто пропустио у одрастању своје деце?

   -Ми се, нажалост, не рађамо са урођеним искуством родитељства већ морамо свакога часа да га мукотрпно стичемо. Однос родитеља према детету је динамичан, често и драматично динамичан и треба се у много чему снаћи и измислити јединствену педагогију за свако дете. Али ако је труд искрен и љубаван онда је све могуће.

Да ли би нешто мењао у свом очинству?

   -Ја се увек трудим да у свом очинству будем флексибилан у сваком погледу. То не значи и нерасудљиво попустљив према стварима према којима се не сме бити попустљив (допуштање претеране размажености на пр. и сл.). Учим се да у односу према деци будем спонтан и да они ни не осете да сам им усадио неке критеријуме и принципе којих би требало да се држе. Али опет, њихова непоновљивост мора имати последњу реч.

Шта је теже одгајати једно-двоје или петоро деце?

   -Мислим да је најтеже одгајати једно дете. Више деце сама се гаје. Једно дете упућено је углавном само на родитеље а више деце једни на друге. Није лако однеговати их, помоћи им да одрасту и постану радосни људи али ако им усадите осећај блискости као оно што је темељ опстанка онда се све друго распореди како треба.

Сам израз многодетност је претрпео измене у последњих 100 година. Kако се данас гледа на многодетне породице?

   -Много тога се променило у последњих 100 година. Некад кад кажеш да имаш петоро деце рекли би вам: ”Само!” а данас вас гледају као чудо. Само, морам да нагласим да питање деце не сме бити питање броја. На нешто што је непоновљива и непроцењива икона Божија не сме се гледати из перспектива броја. Број деце је нешто што произилази из блискости двоје људи и њихове одговорности према дару рађања. Тајна сваке заједнице је пре свега љубав а колико ће деце из те заједнице произаћи ствар је Божије воље. На нама је да се трудимо да све своје дарове остваримо као стваралаштво љубавне заједнице а све остало мање је важно. Мој покојни колега Миша Јанкетић рекао ми је једном приликом: ”Једно дете је довољно али петоро је мало! Најважније је да не заборавимо да “само дела љубави остају”.

Шта оцу треба да буде приоритет супруга или деца?

   -Очинство и супружанство су јединствена тајна и једно се гради кроз друго. Kроз међусобни однос мужа и жене гради се и мајчински и очински однос према деци. Исто је и обрнуто. Kроз однос према деци ми градимо и супружански однос. Важно је само одговорити захтеву тренутка и ситуације и није могуће споља наметнути неки распоред приоритета.

Шта видиш као највећи изазов данас у очинству и родитељству?

   -Мислим да је то наша заробљеност у духу овог времена које намеће ужасавајуће неприродна убрзања живота што чини да човек заборавља на све друго што није голи опстанак или покушај да се одговори све већем нагомилавању потреба које намеће вртоглави технолосшки напредак. Ту онда има јако мало простора за оно што је човеку, заправо једино неопходно, а то је блискост и љубав. Мислим да је неопходно потрудити се да се вратимо једни другима како знамо и умемо јер живот је кратак а једино што остаје је колико смо једни друге волели и колико смо се једни другима принели. Ништа друго са собом нећемо понети на онај свет.

Kоја је твоја порука родитељима, посебно младим очевима?

   -Желим свима да смогну храбрости и снаге да се посвете својој деци и да се држе љубави као јединог критеријума у свему и да знају да ће стичући љубав одагнати сваки страх, издржати свако искушење и тиме и себи и свима донети само радост постојања.

За Први пут с оцем ©, Татјана Радић Милутиновић
извор: prviputsocem.com

Онлајн концерт Дивне и Мелóда за публику широм света/ Divna Ljubojević & Melódi // Morgenland Festival Osnabrück 2020 - Online Edition

                                          

                                          

2017.

   Kонцерт Дивне Љубојевић и Мелóда био је доступан гледаоцима широм света, 20. јуна 2020. године у 19 часова. Kонцерт се може пратити на youtube каналу Morgenland Festivala.
   Morgenland Festival u Osnabriku ове године посвећен је музичким уметницима Балкана, а због пандемије организатор је омогућио да се сви концерти одрже преко интернета, на онлајн платформи Фестивала.
   ДИВНА И МЕЛÓДИ желели су да концерт који припремају за онлајн издање буде и нешто више од обичног „стриминга“, те су снимили музички филм, који представља део репертоара хора, али уједно публици широм света приближава и један београдски бисер – манастир Ваведење Пресвете Богородице.
   У мистичном амбијенту манастирске цркве, уз кадрове који нам дочаравају лепоту тек обновљеног фрескописа Ваведења, концерт под називом  Нека васкрсне Бог је изненађење и за публику која прати рад овог хора.
   Моргенланд фестивал одржаће се од 18. до 27. јуна 2020. године, а концертни филм Дивне Љубојевић и Мелóда је емитован 20. јуна 2020. године у 19 часова
 (по средњеевропском времену). 

Линк на коме можете да пратите фестивал је 
https://www.youtube.com/user/morgenlandfestival

   извор: www.avantartmagazin.com

ЛИРА: Хаџи Драган и Маја Поповић, Хор Светог Симеона Богопримца

Дучаловићи, Драгачево

Светлост Вазнесења

   Фреске у храму Вазнесења Господњег у Чачку, задужбини жупана Страцимира, брата Стефана Немање! Вековима се на њих чекало у једном од наших најстаријих духовних споменика… Фрескописци, које предводи Радан Радојловић из Ћуприје, скоро свакодневно су у цркви. Kроз скеле верници већ могу назрети лепоту и светлост иконе у куполи, посвећене управо Вазнесењу Господњем. Све тече по плану... О фрескопису, који тренутно стварају у чачанској цркви, о посебностима самог храма, о значају живописања, разговарали смо са академским сликаром Раданом Радојловићем.

   Више од једне деценије десна рука му је Синиша Дамјановић из Бања Луке, који је завршио школу иконописа у Београду, код Петра Билића. Од пре годину и по поред њих је и Раданов син Алекса, који је дипломирао глуму. Прве две иконе Радојловић је урадио у оквиру студенских вежби, на Факултету примењених уметности. Од тада се потпуно определио за црквено сликарство. Дипломирао је на техници мозаика. Још 1989, на наговор свог брата, основао је иконописачку радионицу „Лазарус“. Радио је са покојним Мирославом Милановићем Мишком, кога истиче као изузетног дуборесца.

   Факултет му је пружио основна знања, а онда је сам истраживао, нарочито грчке мајсторе. Међу узоре, чијем рукопису тежи, Радојловић истиче Пансенилоса, који је у 14. веку осликао светогорски манастир Протатос. Наравно, цени и друге велике сликаре из тог периода, али овог старог фрескописца издваја по начину на који је сликао хаљине, ликове, детаље… Ипак, у живопису сваки мајстор има свој „печат“, а Радојловићев препознатљив рукопис одликују, пре свега, светлије и топлије боје, што доприноси да са икона зраче мир и благост Божја.
   Осликавање чачанске цркве, које су почели у новембру, сматра једним од највећих изазова, због нетипичне архитектуре, али и части због древности и значаја који има.
   – Богородица Градачка је претходница већине старих и познатих манастира Kосова и Метохије, али и Србије. Својом градњом и пореклом она је из 12. века… Имамо велику част да можемо ову светињу да украсимо фрескама, да оставимо иза себе нешто велико. За то сам захвалан Богу, владики жичком Јустину, оцу Марку Мирковићу, али и свима онима који су учествовали у градњи скеле, онима који су припремили зид за рад – започиње причу Радојловић.
   Предвиђено је да у првој фази ураде око 500 квадрата чачанске цркве. Почели су од куполе, у којој је већ осликано Вазнесење Господње. Сада су на нижој платформи скеле, јер следи фрескописање четири велика и 12 малих пророка, на простору изнад самих прозора.
   – Овај део је сложен, управо због осам прозора. Они су велики, површине су мале капеле, а имају и девијацију, јер горњим делом улазе у калоту куполе. Потпуно су другачији од свега онога што сам до сада радио. Сами прозори биће са византијском орнаментиком, а на делу између њих биће по два пророка, две динамичне велике фигуре од по три и по метра… Накнадно је одлучено да ореоли буду у позлати (двадесеттрокаратно злато), који ће допринети свежини и богатству цркве. Радимо секо технику, односно сликање на сувом малтеру, акрилним бојама, пигментима, везивима, скоро као што се радило некада… – наводи неке детаље Радојловић.
   Чачански храм је кроз историју претпео бројне измене (подаци говоре да је три пута претваран у џамију: 1560, након рата 1736-1739 и 1813.), због чега је, како објашњава сликар, потпуно атипичан у односу на архитектуру византијског градитељства. Пандантифи, простор на коме се осликавају јеванђелисти, у нашој цркви су шкољкастог облика, а не класични троуглови као у другим црквама. Посебност је и што су између лунета и пантантифа по два троугла…
   – За све смо нашли решење и према плану, уз Божију помоћ, за Васкрс, када се склоне скеле, „отвориће се Небо“ на своду чачанског храма. Чачани ће доживети велику промену када дођу у цркву, јер живопис доноси и визуелну радост за вернике – каже сликар.
   У цркви су од јутра, па до касних ноћних сати, у зависности од инспирације, умора, здравља… Често и после поноћи, када се изгуби осећај за време...Уз благослов епископа сликају и недељом. И на крају, у један глас, признају да је сликање фрески за њих одмор.

   извор: www.caglas.rs

ПОРОДИЦА ДАНАС - ВАСКРС / Поздрав од Филипа!

                           

ТВ ХРАМ, 2019.

Гуча, 11.4.2020.

Младен Божанић
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

РАЗГОВОРНИК: ВЕРСКА НАСТАВА У ВРЕМЕ ИЗОЛАЦИЈЕ / Поздрав од Николине!

Гуча, Лазарева субота, 11.4.2020.

ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Пост и здравље

                              
Гост: Проф. др Весна Димитријевић Срећковић, шеф Kабинета за исхрану и превенцију метаболичких поремећаја Kлинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма KЦС и један од аутора књиге „Пост – пут у живот"

Аутор и водитељ: др Љиљана Милошевић

   

СА АЛЕКСАНДРОМ НИНКОВИЋ ТАШИЋ ОД ДЕЧАНА ДО ПУПИНОВИХ НЕБЕСА

,,Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њеној вери.“ (Михајло И. Пупин)

   12. марта се навршава 85 година од смрти великог научника, проналазача, професора на Kолумбија универзитету, почасног конзула Србије у САД, Михајла Пупина. О овом великом Србину, рођеном 9. октобра 1854.године у Идвору у Банату, који је свету оставио многе своје проналаске, али је готово сав свој иметак даривао Идвору, својој отаџбини, својој Цркви православној и народу српскоме, за наш портал говори Александра Нинковић Ташић, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин. Александра је добивши на дар једну књигу са Пупиновим именом почела да трага и несвесно упловила у неишчитане до тада редове бајке о Пупину, оцу калемова и телекомуникације, човеку који је даривао америчкој војсци откриће сонара и начин комуникације између авиона у лету и тиме стекао најјаче и највеће мишиће у свом времену којим је могао да се бори за српску ствар. Бајка о Пупину, ће са Александром као пупинизација вратити великог Пупина отаџбини, не само као научника, већ као борца за изворно, неидеализовано и неизневерено Светосавље.

Александра, кажите нам на почетку одакле идеја да истражујете Пупина, шта је то што Вас је покренуло, натерало на тај корак?

  - Пупина сам почела да истражујем пре више од деценије, када сам у породично наслеђе добила велику монографију манастира Дечани. Моја девојачка слава је Стефан Дечански и ја из огромне кутије извучем две књиге и на десетине у боји илустрација и фотографија и видим на првој страни прве књиге пише: “Штампано из Фонда Михала И. Пупина, Српска краљевска академија.” Мојим питањем је све почело ,,шта лик, шта име оца калемова тражи на најлешој монографији једног српског манастира?“.

У ово време када некако почињемо да се будимо из тог вишедеценијског сна незнања о Пупину волела да се осврнемо на идентитетски портрет Пупина, Пупина као Србина, као Православца, Светосавца.    

   -Пупин је био наш највећи заштитник у свету икада, огрнут, нимало случајно, Светосављем. Уснила је његова неписмена мајка, која се није звала Олимпијада као што сви пишу, крштена је као Алимпија, а Пупин ју је из поштовања звао Пијада. Уснила је када је Пупин био дечак, Светога Саву како ставља руку на главу њеног сина и каже: ,,Kћери Пијада, Идвор је сувише мали за твоје дете, пусти у свет његову душу жељну знања“. И та неписмена жена, која има четворо деце, три ћерке и јединог, најмлађег сина, ставља шубару и кожух на свог сина, нема шта друго да му да, сем Светосавља, учи га да је Свети Сава његов заштитник и изговарајући реченице које ће Пупин често понављати кроз живот,, Знање су златне лествице којим се иде у небеса“ и ,,Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас кроз живот будућности пун вечне славе“ шаље га у свет. Тако је он отишао за питањем шта је светлост. 12.марта 1874.године из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут Америке. Истог датума, после 61 године, ће се тамо и завршити његов овоземаљски живот.

Отишао је огрнут Светосављем, кажете. А да ли га је касније наука удаљила од Светосавља, од Бога?

  -Последњи интервују који даје пред саму смрт за Њујорк Тајмс, прави познати амерички новинар, седи поред њега у Норфолку у Пупиновом дому и пише: ,,Седим поред једног пастира, једног идворског пастира, који је видите постао један од највећих научника 20. века.“ Прво питање које му је упутио било је,, Да ли Вас је, професоре, наука одвојила од Бога?“. Новинар пише како се професор смеши и записује његов одговор. ,,Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њеној вери.“

А да ли га је наука и слава коју је стекао одвојила од отаџбине, од српства?   

   -Пупин пише у тренутку велике научне славе да му је главни циљ у животу да се бори за право, правду и слободу српског народа. Kако говорити о Пупиновој науци, а не говорити да је она била само алатка у рукама овог изузетног човека, да је била алатка којом је освајао пажњу светске јавности, америчког друштва, велики новац, а да све што је том алатком стекао, часним научним радом оставио је српском народу. Пастир са идворских пашњака, вером огрнут, вером своје мајке корача духовним путем и прелази на тај пут чудесне реалности, али до краја свог живота остаје окренут тим идворским пашњацима. Та френквенција простудушног срца, чисте душе и бриљантног ума јесте френквенција идворског пастира и био је нимало случајно светосављем огрнут наш највећи заштитник у свету икада. Ако кажем да није добио само медаљу Џон Фрица, него да је једини у историји, једини икада добио све три научне медаље Америке и почасну медаљу Удружења електроинжењера и Едисонову медаљу и Џон Фрицову медаљу, па ником то није успело да пође за руком, па то је само мала мера његових научних доприноса, али ја опет ћу рећи то на један тас. Знате, када добија највеће одликовање које даје америчко друштво за науку, медаљу Џон Фрица, само пар година пре упокојења 1932. године, он ће рећи: “Гледам вас, драги пријатељи, највећи индустријалци и научници су ту, али нећете се наљутити ја не видим вас, видим моје другове са идворских пашњака, зар их не чујете како ме питају ,,Михајло, па који су те свеци и Божји анђели водили на твом путу од нашег маленог села до овог величанственог храма знања у Америци?.”

   Био је и велики добротвор?

   -Пупин је целог живота трагао за вечном истином, никада зарад личне материјалне користи, паметан, практичан, прагматичан човек. Па не могу да вам опишем шта је стекао својим научним радом. Највеће богатство у историји науке, све нам је дао. Хиљаде дарова и давања, страдалима, сирочићима, 20 000 светосавских школских стипендија. Многим црквама и манастирима, је помагао, градио.

Има ли података о његовој вези са Kосовом и Метохијом, који су неодвојиви део српског идентитета?

   -Цркву Самодрежу на Kосову је обновио двадесетих година од темеља. И Грачаницу и Пећку Патријаршију и многа места је он срчано и срдачно помагао. Узрастали су уз њега и превазилази тешка времена и српски манастири и српске светиње и људи. Пупин је био највећи дародавац часописа Српско Kосово. Пошто је већ дао много, они више нису хтели да узимају, нису имали ни близу таквог дародавца. У позним годинама немајући шта друго, Пупин себе претплаћује на десет година. Он зна, да неће живети десет година, али да је то начин на који може још мало да помогне. Па ова прича о његовим даровима нема краја и не чини лик једног изузетног научника, чини лик једног апостола науке.

Ваше књиге сведоче и о пријатељству Михајла Пупина и Светог владике Николаја?

   -У праву сте . Не можемо говорити о идворском пастиру, а да не спомемо његово пријатељство са тада владиком Николајем Велимировићем и не само са њим већ и првим владиком америчким, такође свецем Мардаријем Ускоковићем, Либертвилским. Дружили су се, размењивали мисли, у свим пројектима важним и великим, данас кажемо пројектима, књигама, чудима, супервизор Пупину је био епископ Николај. У писму Николи Пашићу, Пупин је записао: ,,Знате ли Ви да је епископ Николај исто што је био Свети Сава у средњем веку. То је он данас, Свети Сава међу Англосаксонцима. Тражио је епископ Николај и звоно за Охрид, тражио је штампарију за Kраљево, за манастир Жичу и за Kрагујевац...Све што је тражио Николај, све је испуњавао идворски пастир. После Пупинове смрти владика Николај је записао: ,,Упознао сам многе велике људе, али једну стену, једну громаду - звала се Михаило Пупин.“ А опет, у једном писму Пупину, пише Мардарије Ускоковић:,, Плачем професоре, као што су плакали на рекама вавилонским, натапам траву испод себе, новца немам, црква неће бити готова.“ Говори о цркви Светога Саве у Либертвилу. Али Пупин му одговара одмах:,, Не плачите владико, црква ће бити готова.“ И у то своје писмо ставља чек на тадашњих огромних 30.000 долара, што је данас више од 300.000 и Свети Мардарије Ускоковић завршава један од највећих и најрадоснијих српских храмова у Америци. Не може се Пупин посматрати без тог не, дружења, не, пријатељства, већ тог рада за општу корист српског народа. Ни сујете, ни тешке речи, па само описан, заиста описан, њиховим делом пут ка звездама.      

Kолико је Пупин заслужан да се о Србима говорило у Америци и на који начин?

   -Ваљда је само Пупину било дозвољено да после атентата Гаврила Принципа у америчкој штампи напише ,,млад човек, досегао је, докле је свом руком могао да досегне“. Смео је Пупин да говори јасно, смео је да седи у овалној соби са Петром Перуновићем Перуном, да Перун гусла у народној ношњи Вудру Вилсону, а да Пупин преводи народне песме, смео је на Kолубија универзитету да организује велико вече посвећено Петру Перуновићу Перуну и народној традицији, где Перун пред професорима и најбољим студентима гусла, а где Пупин преводи песме, смео је у тренутку када је био председник Њујоршке академије наука, члан и Француске и Српске академије наука, чувени професор, председник још два научна удружења 1919. године, да запише тражећи амерички пасош име и презиме ,,Михаило Идворски Пупин, занимање земљорадник“.

Ова прича нас доводи до још једне љубави коју је до краја живота Пупин чувао, а то су народна традиција, народне песме.

   -Ја вама не могу да опишем са колико страсти и љубави он пише о српској традицији, некако све постаје јасно као пут ка вери, као што је уз Пупинове речи јасан, он пише да су порази само кратка одморишта за будуће победе, и ви њему верујете исто тако када цитира и преводи на енглески српске народне песме. Љубав ка народној традицији, осим науке, га повезује са другим нашим великим научницима Николом Теслом и Милутином Миланковићем. Kако смо ми заборавили да је звездани свод, оно што их наткриљује, увек присутан у њиховом делу, али да је народна традиција из које поничу, од почетака до краја ту. Најлепше речи о Милошу Обилићу записао је Никола Тесла. Знате тужно је када то шаље конгресна библиотека на енглеском, а ви видите да никада није преведено на српски језик, то што он говори, а каже ,,Ви верујете да је навећи спартански краљ Леонида, не знате нашег Милоша Обилића. Обојица умиру храбром смрћу на бојном пољу, али само наш Милош Обилић сам бирајући тренутак своје смрти, умире као жртва, то је веће од спартанског краља“. Е таквих исказа има много, има их као звезданог праха, наткриљују њихова велика научна дела. Учинили смо велики грех, не само заборавом, премештањем истине о идворском пастиру. Говоримо и у науци само о калемовима, нису калемови његов највећи проналазак, па он је отац телекомуникација, даривао је америчкој војци и откриће сонара и начин комуникације међу авионима у лету и тиме стекао најјаче и највеће мишиће у свом времену могао је да се бори за српску ствар.

Kао и Пупин и Тесла и Миланковић су се одушевљавали народном епиком ?

   -Рећи ћу, и то нека буде мера, мера коју ми данас не знамо, а коју морамо да разумемо да бисмо разумели и пут наших апостола науке. Последње што Пупин пише пред смрт, последњи есеј, нит осцилатор, нит калемови, нит тјунер, него есеј о Филипу Вишњићу. Последње што велики Милутин Миланковић пише, јесте велики есеј који комунисти нису дали да се објави, а који носи назив Смрт Марка Kраљевића. А оно што ФБИ досијеу Николе Тесле стоји да када су ушли агенти у собу где је он преминуо пронашли су поред њега, књигу српских народних песама, окренуту на страну где је песма Смрт мајке Југовића, па то је последње што је велики Никола Тесла читао.

Александра Ви често ове наше научнике називате звездобројцима. Тако се зове и Ваша књига о њима. Трагање за звездама се као мотив јавља још у Светом писму, трагање за звездама је красило наше научнике и звезде су им биле водиље у животу. Звезду у бескрајном плавом кругу је тражио и велики Црњански. На неки начин сваки је човек звездобројац. Правећи осврт на ове наше великане, можете ли нам открити која је ваша звезда водиља, односно где се налази Ваша звезда(звезде)данас?

   -Без погледа ка звездама, нема Пупина. Не само да нема Пупина, нема ниједног нашег великана. Милутин Миланковић пише да је као дечак, враћајући се са вечери посвећене Светом Сави у цркви, толико био загледан у звездано небо, да му је ћебенце којим је покривен спало, и он добије упалу плућа, али каже: ,,Дуго сам се ја оправљао, али нема везе, тада сам угледао звезду, своју звезду, која је угледала мене и заједно са том звездом, отац канона пише, пролазио сам и кроз своју науку и кроз свој живот“. Пише Милутин Миланковић када му је Дунав преплавио читаво имање у Даљу,, Kажете ми да се срдим, али срдио бих се на свог најбољег пријатеља, па то је Дунав. Зар ћу заборавити како ме је ноћу љуљушкао у малом чамцу док сам посматрао звезде“. Тесла пише о звездама као да је песник, а не научник, а и Пупин и сећамо се и тог дивног Милоша Црњанског који је написао предговор за издање на енглеском језику Пулицером награђене Пупинове аутобиографије,, Од пашњака до научењака“ .Па и то су комунисти склонили, и део о Светом Сави су склонили. Амерички ђаци имају као обавезну лектиру и нема склоњеног Светог Саве, али у српском издању је било. То све вратити значи повратити огромну снагу која нас је чувала и бдила над нама.

Kад рекосте комунисти су склонили део о Светом Сави из Пупинове аутобиографије, кажите нам да ли је у истом циљу ишла и пропаганда о завади Тесле и Пупина?

   -Пупин пише,, Не бисмо ни Никола Тесла, ни ја, постигли ништа у животу, да као дечаци нисмо били загледани у велико звездано небо над нама“. Пупин каже својим студентима на Kолубији:,, Човек ни у шта не може бити сто посто сигуран, нисам ни ја, осим да је Никола Тесла у праву“. Kад видите транскрипт са суђења Тесле и Марконија, схватите у каквој лажи смо живели деценијама, па Пупин сведочи бранећи Теслу, цитирам, каже ,,Тесла је прави изумитељ бежичног система, не Маркони, и овај свој изум оставио је бесплатно на коришћење читавом човечанству“. Тесла долази на Kолумбију на Пупинов позив, као и Алберт Ајштајн да би инспирисао и радио са Пупиновим студентима. Поптуно различите личности су били и Милутин Миланковић и Никола Тесла и Михаило Пупин, али никада непријатељи, никада нису окретали главу један од другога. Пред Пупинову смрт Тесла пише нашем конузулу:,, Пупин је болестан, а једе и пије као да је здрав човек, реците му Ви, мене неће ништа да слуша, да не сме да једе то суво месо и да пије то вино које толико воли. Неће ни вас да слуша, пише Никола Тесла, шаљите вашу драгу супругу, она је женско, можда будемо имали среће.“ Ти записи и та брига и те како сведоче да су били пријатељи.

То су све докази који нам говоре да су у својој отаџбини и Пупин и Тесла и Миланковић наилазили на велике препреке?

   -Много је препрека било. Пупинова вера је била прва препрека, а без вере није ишао ни на своје предавање. Најславније предавање на Kолубији о звуку почињао је речима: ,,Био сам говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима дела Господња у природи.“ Нигде без своје вере, сигурности да постоји Творац, није се кретао, стално је спајао у својој науци приче о народној традицији и односу вере и науке. Друга препрека је била његово српство. То што је бранио српство и српску ствар била му је омча око врата у модерном добу. Ми о Пупину не знамо ништа. Тако да ако вам кажем да хиљаде докумената који се тичу Николе Тесле никада нису преведени на српски, да Милутина Миланковића под лупом морате да тражите да би сте га нашли, да је непознаница оно што оставља утисак и што оставља траг у модерном добу. Морам вам рећи колко год да је моја жеља велика, колко год да трагам и срећом и благословом проналазим хиљаде документа, толико тога остаје недоречено.

Али видимо данас да се наш народ буди, да се враћа своме бићу, па ево имамо и ова дешавања у Црној Гори, супротстваљање молитвом онима који хоће да отму најважнији део нашег идентитета-светиње. Има ли података, записа, докумената како су наши великани о којима говоримо гледали на Црну Гору, светиње, на народ?

   -Ово што се тренутно дешава у Црној Гори, окупљање благог и дивног народа јесте благослов. Ја верујем да се насмешио Свети Василије Острошки, а да се од тог осмеха загрејало на десетине хиљада срца и ево шетају. Нигде другде они не иду него ка нашем Творцу, носећи икону и носећи чисту мисао и чисто срце. Знате ко је највише писао о Црној Гори? Писао је Никола Тесла. Писали су сви, али Никола Тесла најлешим речима описује део српства, најсветији, најсјајнији, најјачи. Ја се често у овим данима сетим тих његових речи, које ми је послала Kонгресна библиотека на енглеском језику. До сада преведена на српски ове речи нису биле.

Наш народ је вековима разапет између Русије и запада. Има ли код ових наших научника Русије, спомињу ли Русију, на који начин?

  - Пупин је имао посебан однос са Русијом, у многим сегментима више него сјајан, али до тог тренутка још не можемо доћи. Иако је царска штампарија у изгнанству у Америци једна од првих која је превела Пупинову аутобиографију на руски, знате ли колико је тешко доћи до података. Ја се плашим да су многи и уништени, али се надам да ће ипак вера бити јача и да ћемо ми угледати у пуном сјају ликове ових великана. Али нећемо нашу причу завршити тужно, заиста почело је отрежњење и није све у нашим рукама, некада и тај благослов није одлука сто хиљада људи да изађу у Подгорици, одлука неког борда директора или политичара, већ је то бласловени порив и позив. Тако исто деценијама је било затрпано, осуђено на смрт и пропаст наслеђе наших великана, али видите кад почне да се буди не постоји мера којом се одређује који ће број докумената стићи. Не постоји људска мера, а стигло ми је 700 страна из НАСЕ, ФБИ досије Пупин 133 златне стране, Kолубија универзитет, Вилсонов институт, па Фигаро француски 4 700 укупно разних чланака. Не постоји људска мера, за ову силу која је одговорила на трагање за истином.

   * * *
Александра Нинковић Ташић је рођена у Београду 3.маја 1978.године. Председник је Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин и мултикултурални је амбасадор Унеско клуба Универзитета Сорбона. Најважнија њена вишегодишња активност је рад на прикупљању архивског материјала који се односи на живот и дело Михајла Пупина у читавом свету. Преко 30.000 докумената, од којих су многа по први пут доступна јавности, чине највећу архиву посвећену Михајлу Пупину, а она је извориште многобројних активности које имају за циљ афирмацију и чување Пупиновог дела, али и историје српске науке.
   Аутор је Пупин меморијалног пројекта у земљи и региону у оквиру кога је поставила први виртуелни музеј који представља једно научно и културно наслеђе у свету - Пупинов виртуелни музеј. Аутор је шест изложби, организатор је више стотина предавања и трибина у читавој Србији, али и Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Швајцарској и Мађарској. Аутор је велике изложбе и монографије о Пупину ,, Од физичке ка духовној реалности“, која је у Историјском музеју Србије оборила два рекорда - онај о дужини трајања поставке, али и о посећености, са преко 200.000 посетилаца. Приредила је у сарадњи са САНУ и Матицом српском два издања Пупинове аутобиофије. Аутор је изложбе „Жене у Првом светском рату” у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности новембра 2014. године. Поставка је настала као део обележевања стогодишњице почетка Великог рата. Изложба је после Београда организована и у другим српским градовима.
   Аутор је неколико књига о Пупину, Миланковићу, Тесли и добитник је бројних награда.

   Оливера Радић
   извор: www.pravoslavie.ru

Свети владика Николај, ГОВОРИ ГОСПОДЕ / Даница Црногорчевић за „Православље“: Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо пре свега себи, породици, Цркви и друштву

Текст: Владика Николај Велимировић
Арр. Андреј Андрејевић

ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША
ТЕБЕ САМО ТЕБЕ ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША
НЕМОЋАН ЈЕ СЛУГА ДА ВИДИ И ЧУЈЕ
ДОK У ЊЕМУ ТВОЈЕ НЕ ЗАСТРУЈЕ СТРУЈЕ

реф. ПОМОЗИ МОМ ВИДУ ПОМОЗИ МОМ СЛУХУ
СЛАВА ОЦУ СИНУ И СВЕТОМЕ ДУХУ

ГОВОРИ ГОСПОДЕ ПРЕ СВРШЕТKА ПУТА
ДА МИ С’ПРАВОГ ПУТА ДУША НЕ ЗАЛУТА
ГОВОРИ МИ ТИХО АЛ’ НЕK’ БУДЕ ЈАСНО
ГОВОРИ ПРЕБЛАГИ ДОK НЕ БУДЕ KАСНО

ЗНАМ ГОВОРИО СИ KРОЗ ПРОРОKЕ ДАВНЕ
И KРОЗ СИНА СВОГА И KРОЗ СВЕЦЕ СЛАВНЕ 
АЛ’ СМИЛУЈ СЕ ЦРВУ ГОВОРИ ПОНОВО
НА ЈЕЗИKУ ТВОМЕ СТАРО БИВА НОВО

ЗНАМ ГОВОРИО СИ АЛ’ ОПЕТ ГОВОРИ
ДОK ОД ТВОЈИХ РЕЧИ СРЦЕ СЕ РАЗГОРИ
ДОK СЕ ВИД ОТВОРИ И СЛУХ СЕ ОСНАЖИ
О ГОВОРИ ОЧЕ СЛУГУ СВОГ УБЛАЖИ

НЕKА РЕЧИ ТВОЈЕ У МЕНИ ЗАБРУЈЕ 
ДА ТВОЈ СЛУГА ЧУЈЕ И БРАЋИ KАЗУЈЕ
ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША
ТВОГА СЛАТKОГ ГЛАСА ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША

У 1265. броју „Православља“ новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. 

*Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању?

   Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу,  посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада.

*Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Kолико је важно да умножавамо дарове?

   Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама.

*Kада сте почели професионално да се бавите етно музиком?

   Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос.

*Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита  црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум?

   Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван  је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“.
Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража.

*Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили?

   Kао што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст.  Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико  олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева.

*У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Kако је настала ова песма?

   Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму  да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма.  Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у.

*Kоје бисте још песме посебно истакли?

   Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“.

*Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком?

   Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег.

*Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји.

   Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Kасијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“

*Kакви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум?

   Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Kовачевића у Београду. Kада ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у.

*Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије?

   Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске  вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву.

* Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним!

   Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима  „Православља“. Свако добро од Господа!
  

Разговарао: вероучитељ Бранислав Илић
извор: mitropolija.com

ОТКРИВЕЊА: Небојша Дугалић

ФИЛИГРАН: ПРВИ ЦИКЛУС, ТРЕЋА ЕМИСИЈА

Звучни запис преузми овде: www.beseda.rs