ВРЕДАН ИЛИ БЕЗВРЕДАН?

   Младић се обратио мудрацу за помоћ рекавши му: „Долазим, учитељу, јер се осећам тако безвредним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глупав. Како могу да се поправим? Шта да урадим да ме више цене?“
   Учитељ му рече: „Најпре треба да обавим важан посао“ – онда је мало застао и додао – „Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.“
„В… врло радо, учитељу“, оклевао је младић. Опет се осетио безвредно.
   Учитељ је младићу пружио прстен и рекао:
  „Узми коња и одјаши до трга. Хитно морам да продам овај прстен, како бих вратио дуг. Труди се да га продаш по најбољој цени, али, мање од једног златника никако не прихватај.“
Чим је младић дошао на трг, стао је нудити прстен трговцима, који су били заинтересовани, све док им није рекао цену. Кад су чули колико тражи, неки су се насмејали, а други говорили да је то исувише за такав прстен и сви су се разишли.

ПРИЧА О ПЧЕЛИ И МУВИ

КРАЉ КОЈИ НИЈЕ ВЕРОВАО

   Један краљ који није веровао у Божју доброту, имао је роба који је увек говорио: „Мој краљу, немојте да клонете духом, то су само искушења, све што Бог чини је добро. Он не греши!“
  Једног дана краљ је отишао у лов. У шуми га је напала дивља звер. Верни роб је храбро пришао подивљалој звери и успео да је убије. Спасио је краља, али његов вољени господар је у окршају са животињом изгубио прст. Љут, и без имало захвалности што му је живот спасен, краљ упита:

   „Да ли је Бог добар? Да је добар, не би ме напала звер и не бих изгубио прст!“

ДВА ВЕСЛА

 Петар је чамцем, за скромну надокнаду, превозио путнике преко реке. Уђе тако једног дана у чамац неки човек, који је много журио, и одмах рече Петру:

    – Пожурите, пожурите, идем на посао. Путник спази да је на једном веслу написано Молитва а на другом Рад, па се силно зачуди и упита Петра:
    – Шта ће вам ово?
    – Да не заборавим, да се стално подсећам колико је важан рад и молитва.
    – За рад у реду – сложи се путник.
    – Сви ми радимо. Ето и ја сад идем на посао. Али молитва, коме то још треба!? То је само губљење времена.
    – Кажете не треба? – и Петар извуче из воде весло на коме је писао Молитва па настави да весла само са једним веслом. Чамац нагло успори и као да се вртео у месту. Никако да крене напред.
    – Молим вас узмите и друго весло, већ касним на посао – рече путник.

    Ето шта нам доноси рад без молитве. Да би се успешно пловило на узбурканом мору живота, морамо у рукама чврсто држати оба весла: Рад и Молитву.

         “Светосавско звонце“, бр.5, 2013.

Прича о малом Лазару

Свети Серафим Саровски и медвед

   Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
   Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
   Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:

– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!

   Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
   Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
   Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
   После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
   Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
   Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
   Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

"Светосавско звонце, 17.5.2010.

Приче руских писаца: МАЛЕ ЕВЕ

   Отац је читао Маши и Лени библијску причу о Адаму и Еви, и о томе зашто су изгнани из Раја. Сестрице су га пажљиво слушале а када је тата завршио причу, Маша рече:
   -Тата, када би Лена и ја живеле у Рају, ми не бисмо јеле плодове са дрвета познања добра и зла. Јер Бог је тако заповедио, ми сигурно не бисмо јеле те плодове.
   -Добро, добро - осмехну се тата - А сада, пођите на спавање.
   Сутрадан када је изашао у двориште тата се просто судари са једним врапцем. Брзо га ухвати и унесе у кућу, па га затвори у картонску кутију са поклопцем. Пробудивши Машу и Лену, он показа на затворену кутију и рече:
   -Мама и ја сад идемо на посао а ви не скидајте онај поклопац. Када се ја вратим са посла, сам ћу вам показати изненађење које се у кутији крије. Ако ме послушате, ја ћу вас наградити.
   Мама и тата одоше на посао а сестрице остадоше саме у кући. Свим силама су се трудиле да не мисле на кутију коју је тата оставио на кухињском прозору. Изиграле су се свих могућих игара али радозналост им није давала мира. Ма шта ли је у тој кутији?
   Само су о томе мислиле. На крају Маша као старија сестра наговори Лену да ипак завире у кутију.
   -Ти Леночка, само једним оком погледај унутра и брзо затвори. Тата то неће ни приметити.
   Али само што је Леночка отшкринула поклопац, врабац излете и нестаде кроз прозор. Уплашене сестрице брзо затворише већ празну кутију.
   Када се тата вратио с посла и видео да је кутија празна он рече:
   -Ех, мале моје Еве! Нисте издржале и птичица је побегла. Тако ни Ева није издржала да не окуси плод познања добра и зла.
   -Тата, али какво је то било дрво и зашто његов плод није смео да се бере? - упита Маша.
  -Дрво је било обично, и његови плодови су били јестиви. Али нарушавањем Божје заповести први људи су сами изабрали зло уместо добра. Јер свако зло почиње непослушношћу, а свако добро послушношћу. Бог би томе научио прве људе да су га послушали. Онај врабац је за вас данас био дрво познања, али ни ви нисте мене послушале.

Са руског превела Јагода Милета
"Светосавко звонце", бр. 1, 2015.

СОБНО ЦВЕЋЕ ЕВА

ОЧЕВА ЖЕЉА

Један верујући отац имао је сина који уопште није веровао, нити га је занимала вера. Отац је био тужан због тога, али није хтео да му намеће своју вољу.
Син је био добар студент и имао је пуно другова. Често су заједно учили, а онда одлазили у кафић или на нечији рођендан, журку – свеједно где, али су увек негде журили. На очево питање где иде, одговарао је:
            –    Тата пусти ме, јако журим. Не брини све је у реду.
Једнога дана отац се разболео, а како је болест била озбиљна, морао је у болницу. Син је волео оца и веома се забринуо за њега. Сваки дан је долазио да га обиђе и у журби је одлазио. После неколико дана отац му рече:
            –    Сине, овде о мени добро брину и не мораш стално да долазиш, али те молим да ми једну жељу испуниш.
            –    Коју, тата?
            –    Молим те да свакога дана док сам ја у болници, петнаест минута будеш у мојој соби.
            –    А шта треба у њој да радим?
            –    Ништа сине, само да седиш. Али да то радиш све док ја не изађем из болнице.
                   
Син је испунио очеву жељу која му је у почетку била необична. Редовно је седео у очевој соби окружен књигама и иконама које је отац годинама сакупљао. Није ни приметио да се тих петнаест минута сваким даном продужавало.
Почео је да чита очеве књиге према којима је раније био равнодушан.
Тек тада је схватио колико је његов отац био мудар. Знао је отац да млади људи исувише брзо живе и да не стижу да размишљају о својој души, о бесмртности, о Богу. Али зато када се зауставе, када у тишини бораве – Господ закуца на њихово срце.

 “Светосавског звонце“ бр. 06/2012.

КАДА ВАМ НЕКО УЧИНИ ДОБРО

    У ресторану је седео професор Владета Јеротић са пријатељима. Један младић је хтео да их части пићем.
    Пришао је, представио се и рекао да он професору Јеротићу много дугује, зато што су му његове књиге помогле у животу, па би хтео, на овај начин, да му се захвали.
    Професор Јеротић је љубазно одбио рекавши:

    „Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите.
    Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела.
    Иначе то – ја теби, ти мени – је одраз племенске свести и основ корупције. Зато ја кажем да је за племенске народе, у које убрајам и Србе, корупција нешто природно.
    Ипак, не треба заборавити да смо ми позвани да будемо хришћани, а то значи да се издижемо изнад своје природе.“

  “Светосавско звонце“ бр. 9/2014.

Блаженије је давати него примати: СЕЈАЧ СРЕЋЕ

Православни дечји часопис "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ", бр. 7/2013.

   Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време зграбио звезде из корпе и замахнуо као да сеје.

   Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.

   -Што то радите? - упиташе дечаци горећи од знатижеље.

   - Сејем срећу! - одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима пресијавали прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале дугине боје топле и јасне попут сунчевих зрака.

   Освојени том лепотом, малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд. И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.

   -Узалуд је то што чините - осврнуо се тајанствени старац - тако је никада нећете уловити.

   - Зашто? - упиташе зачуђено дечаци.

   Насмешивши се, старац је тихо рекао:

   - Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби све само за себе, никада неће ухватити срећу.

   Срећа се узима раширених руку.