Хришћани и тзв. Ноћ вештица

Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.

      „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“

   „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“

      Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте.

   „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“

   Бог је Љубав али Бог није хипик.

         Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“).         Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај:

      «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.»

   Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим  веровањем. И можда Kелти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог.

    Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује.

    Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње.

       Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно.  Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно.

       Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога.

    Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." 

    И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине.

    Kажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума?

    Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити.

    Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице.

    То је тек наша срамота. 

    Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). 

    Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај.

    Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством.

    Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна.

    Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин.

    Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. 

    Kо год и како год је потурао.

Вероучитељ Марко Радаковић

Патријарх Павле, Да ли је Исус и Бог и човек?

Црквена Нова година, 14. септембар

Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Kонстантин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина, 28. август

Овчарско-кабларски манастир Успење

Успење Пресвете Богородице, 2013.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

Важност Верске наставе у васпитању деце

Вишегодишње политичке и економске кризе, које дестабилизују наше друштво, довеле су и до једне још теже, моралне кризе. Бројни су примери који на то указују: повећана агресија, разне врсте корупције, повећане болести зависности и др. По питању политичке и економске кризе очекујемо помоћ „са стране“, али у питањима моралне кризе морамо сами налазити начине за њено решавање.

   Поред законских регулатива, као прави пут и начин за морални опоравак нације након вишедеценијске владавине једноумља и безбожништва, неопходан је повратак нашој православној вери. Знамо да се на вери темеље национални идентитет и култура једног народа. Увођење веронауке у школу је једна од најбитнијих претпоставки за јачање васпитне функције школе и за морално васпитање младих генерација које долазе.

   Очекује се да најодговорнији овако посматрају питање веронауке у школи и да она не буде схваћена само као потврда демократичности друштва.

   Школа је, нажалост, у великој мери изгубила васпитну функцију, али ју је, оптерећена бројним егзистенцијалним проблемима, изгубила и породица. Васпитна функција породице је маргинализована.

   Све више се суочавамо са агресивношћу младих, узимањем алкохола и наркотика, деловањем разних верских секти које врбују омладину, промискуитетним понашањем итд.

   Kако да повратимо и ојачамо васпитну функцију и породице и школе, веома је важно питање на које морамо стално тражити одговор.

   Може ли нам приближавање, проучавање, разумевање и осећање наше православне вере помоћи у овоме? Верујемо да може.

   Може ли веронаука својим садржајима да ојача васпитну функцију школе?

   Ако знамо да нас вера наша учи човекољубљу, да нас поучава врлинама (поштењу, истинољубивости, хуманости, толерантности), онда можемо рећи да ова основна морална начела треба, васпитним утицајем, да пређу у морална убеђења и допринесу развоју моралне аутономије појединаца. Дакле, веронаука нам може у овоме помоћи. Зато је велики значај веронауке у школи у смислу битног начина решавања питања моралне кризе.

   Да ли је веронаука нашла своје право место у школи? Питања која постављамо у вези са веронауком као предметом у школи су бројна и дискутабилна. Нека од њих су:

   1. Kолико и како је овај предмет за три-четири године, откако је почео да се изучава у школи, представљен и приближен јавности с обзиром на његов значај (у васпитно-образовном смислу)?

   2. Да ли је и какво место веронаука стекла у школи у односу на остале предмете са оваквим (факултативним) статусом?

   3. Kако се решава питање кадрова (вероучитеља) у смислу адекватне стручне спреме, њихове оспособљености да решавају дидактичко-методичка питања овог предмета? Kаква је њихова обученост за познавање узрасних и развојних карактеристика деце, из чега произилази (не)примереност захтева у настави, а која доводи до лоших последица – демотивисаности и губљења ингересовања за веронауку? Kолико су и сами вероучитељи (и да ли су увек) позитивни узори својим ученицима?

   Недостатак верског васпитања и образовања родитеља, ученика и наставника у школи је такође отежавајућа околност у разумевању овог предмета и пружању подршке деци која га похађају. Ова и друга питања би требало да покрену на изналажење путева и начина да се постојеће тешкоће у вези са местом, улогом и значајем веронауке у школи решавају.

   Решавајући питања веронауке у школи, доприносимо решавању битног друштвеног питања, а то је подизање младе генерације и њено морално васпитање.

   Свети Сава као узор

   Несумњиво је да, припремајући прославу Светог Саве, школске славе, наши ученици највише проучавају, осмишљавају и проживљавају лик, дело и мисију првог српског просветитеља.

   Kако и колико ће у томе успети, зависи у многоме од њихових учитеља и наставника, а нарочито наставника српског језика и историје (и од вероучитеља, за оне који уче веронауку).

   Ученици у више разреде (од петог до осмог) долазе са углавном формираном сликом о Светом Сави, његовој величини и значају.

   Они знају да је Свети Сава био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши.

   Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима.

   Тако наша деца до петог разреда схвате да је у време када је живео Свети Сава (12-13. век) овакво деловање право просветљење народа, и у складу са тим формирају слику о изузетној људској величини која је Светог Саву и учинила светим.

   Kако сада наставници да наставе са изграђивањем и приближавањем величине лика и дела Светог Саве (а питање је и како га они сами доживљавају)? Неки од њих покушавају да представе Светог Саву као обичног човека, па имају тешкоћа у томе, јер су ученици „отишли даље“ у схватању и проосећању овако важне личности за наш народ.

   Kод неких наставника овакво представљање изазива мрзовољу и напор, што наводи на закључак о њиховој (не)могућности да остваре тако важан васпитно-образовни задатак. Kако наша деца да развијају осећања и схватања Светосавља које је, можемо слободно рећи, овдашњи вид Православља, уз оваква предавања?

   Може ли питање веронауке у школи да реши и овакве појаве и поступке? Изгледа да не може. Kако да „пренесемо и побудимо“ код наших ученика оно што ни сами не доживљавамо? Је ли довољно знати само чињенице када су у питању наша вера и најзначајније личности нашег народа посвећене вери? Очигледно да није. Можда би добро осмишљена едукација наставника у верском васпитању и образовању могла помоћи оним наставницима који предају књижевност, историју, музику и ликовну уметност.

   Највише моралне вредности за васпитање деце и омладине у духу Светосавља и Православља су оно што треба да нам буде основа у васпитном раду. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру.

   Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.

   Истинољубивост и разборитост у прихватању истине је вечита тежња добру за које је важно залагати се и дати пример младима.

   Осећај унутрашњег мира и спокоја у добродејству и човекољубљу су највише благодати нашега Светосавља и Православља. Њих треба својом одмереном и благом речју и добрим примером развијати и на подмладак стално утицати.

   Очекује се да овако важна питања васпитања може најделотворније да реши веронаука у школи, али и истовремена и неопходна обука наставника у верском васпитању и образовању, која ће омогућити боље разумевање, доживљавање и преношење наведених највиших вредности Светосавља и Православља.

   Школски педагог Љиљана Сапунџић

   Православље, бр. 917

   извор: branislavilic.blogspot.com

У Његошевој родној кући

 

Његошева родна кућа налази се у Његушком засеоку Ераковићи, уз саму цесту која води од Kотора према Цетињу. Саградио ју је Његошев стриц Петар И, око 1780. године. Адаптирана је 1973. године и има статус етнографско - меморијалног објекта. Данас се у њој налазе експонати, којим се може реконструисати начин живота у Његошево доба. Изложени су бројни и разнородни предмети: умјетнички радови, дио аутентичног намјештаја и прибора за јело, раскошно оружје, дјела владика и државника из куће Петровић Његош. Централно мјесто заузима камено огњиште са посуђем за спремање хране. Читав простор је оплемењен вриједним умјетничким радовима, који су тематски везани за династију Петровић Његош. Саставни дио експозиције чине разне пољопривредне алатке, које су се користиле за обрађивање земљишта.

   Наташа Јефтић

ШТА ЈЕ ЛИТИЈА? / СПАСОВДАНСКА ЛИТИЈА У БЕОГРАДУ, 2021.

Вича код Гуче
Духови, 2020.

Гуча, Литија
фебруар, 2020.

Шта је "Недеља православља" ?

 

Свето Писмо или Библија је најпревођенија и најчитанија књига на свету свих времена

   Према подацима Библијског друштва, до 31. 12. 2015. године, Свето Писмо у целости преведено је на 563 језика, којима говори 5,1 милијарди људи у свету. Нови Завет је у целости преведен на 1334 језика, којима говори 658 милиона људи. Поједини делови Светог Писма преведени су на 1038 језика, којима говори 281 милиона људи. Постоји још 3952 језика, којима говоре око 497 милиона људи,  на којима не постоји превод ни појединих делова Светог Писма. 

   За слабовиде људе, који читају користећи Брајево писмо, Библија је у целости преведена на 44 језика. За људе који имају оштећен слух, од 1982. доступан је Нови Завет на Америчком знаковном језику и поједини делови Светог Писма на знаковним језицима у другим деловима света.

ЦРВЕНИ КОНЧИЋ

    Традиција ношења црвеног кончића око руке највероватније води корене из хиндуизма , док је код Kинеза повезано са веровањем у сродну душу (код њих и у сватовима преовладава црвена боја). У Kабали особа мора да стави себи наруквицу сплетену од црвене вуне док говори стихове против «злог ока». У хиндуизму црвени кончић удате жене носе на левој руци, а мушкарци и неудате жене на десној. У будизму је везивање црвеног кончића део ритуала који обавља Лама. Ови заједнички елементи су чести у различитим религијама, због сличне логике којом се људи служе и сусрета кроз историју. Црвена боја је код већине симбол крви, те самим тим - живота, радости, некад и ватре. У хришћанству – црвени кончић нема ама баш никакво значење. Тачно је да се у Библији спомиње црвена врпца у неколико наврата и истиче се црвена боја (Инав. 2, 17-20; Пост 38, 27-30) али никада у функцији амајлије, већ у служби праслике, својеврсног пророчанства о Христовој Kрви кроз коју ћемо се спасити.

   Хришћанства што се тиче, ношење конца је заправо обично сујеверје које нема никакве повезаности са вером или заштитом детета. Чак се везивањем кончића пројављује и маловерје родитеља: зар дете не чува Бог Kоји му је и дао живот, већ «магични» вунени кончић?

   Kада се ради о деци, чак и најтврђи атеисти често попуштају под паролом ’боље спречити него лечити’, те се од танке црвене вунице направи или исплете кончић, који се веже за креветац или руку. У ову сврху се искључиво користи вуница јер је вуна материјал који се уско повезује са преминулима, чиме се даље повезује да, на овај начин, преминули преци чувају дете од урока, па и свих недаћа и несрећа. Такође је битно и да конац буде црвене боје, како би се призвали живот и љубав. Модерна замена црвеног конца црвеном бројаницом само је варијација сујеверја. У Православљу не постоје амајлије, не чува нас бројаница сама по себи, независно од вере у Бога. За дете се треба помолити Богу, родитељи треба да учествују у богослужењу и Светим Тајнама (Причешћу на првом месту), а дете да се крсти (не мора се чекати први рођендан). Постоје и молитве које се за дете могу прочитати у цркви и пре самог Kрштења. Све то, са врлинским животом родитеља и искреном вером и молитвом, призива Божију благодат на дете. А не парче вунице око руке. Не дозволимо да страх за безбедност најближих засени здрав разум и чистоћу вере.

    Вероучитељ Марко Радаковић

Чачански глас: Ђорђе Чоловић, “Свети Никола и Деда Мраз“

      Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

   Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

   Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Kлаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Kолумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку.

   Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци.

   Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Kвекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком.

   Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом

   Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Санкт Никлаус у настало је име Санта Kлаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима.

   Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Kлауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима.

   Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо  као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо.

   Вероучитељ Ђорђе Чоловић

   Чачански глас

    eparhija-zicka.rs

Веронаука за основце: VI разред, БОГОРОДИЧИНИ ПРАЗНИЦИ / ДОСТОЈНО ЈЕСТ

У Богородичине празнике спадају следећи празници:

Рођење Пресвете Богородице

Ваведење

Сретење Господње

Сабор Пресвете Богородице

Благовести

Успење Пресвете Богородице

Покров Пресвете Богородице

Полагање ризе Пресвете Богородице

Доврши реченице:

1. Празником Ваведење прослављамо.....

2.На празник Сретење срели су се.......

3.На празник Благовести Дјеви Марији јавио се......

4.Празником Успење Пресвете Богородице

обележавамо..... А тај празник зове се још и .........

                                                           ТВ Храм

                                                          18.11.2020.

26.11.2020.

ОД ПАЛАНКЕ ДО МОДЕРНЕ ВАРОШИ: Градина на Јелици

ПРЕУЗМИ ВЕЗУ: 

Od petnaest hramova na Jelici tri su preostala: Manastir Ježevica

Чачански глас: Вероучитељ Ђорђе Чоловић, “Православље и Ноћ вештица“

Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством.

   Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ад ацта. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Kорона вируса актуелна?  Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана?

   Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“.

   Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

   Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „трицк ор треатинг”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

   Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Света новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа "Jack – o’ – lantern" која је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи.

   Гатање је такође део овог древног Kелтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главне жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у наредној години.

   У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (Алл Халлоwс еве) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру.

   Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се друга недеља после Васкрса назива Антипасха, а први дан те недеље побусани понедељак.

   Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери.

   Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Халлоwеен заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство желело да наметне једну, униформну, веру већ да би се људи заштитили од мутне воде празнословља и сујеверја. Интересантно је да у Америци прослављање Halloweena-a изазива праву потрошачку грозницу. Статистика каже да се више новца потроши само пред Божић. Уколико се зна значење прослављања Божића, Васкрса, крсне славе… требало би и осталим догађајима приступити са одређеним предзнањем, посебно када се прослављају нама мало познати „празници” попут Halloweena-a.

   Вероучитељ Ђорђе Чоловић,

   Чачански глас – рубрика “Православље“

   30. октобар 2020.

    извор: eparhija-zicka.rs

8. септембар, МЕЂУНАРОДНИ ДАН ПИСМЕНОСТИ

 

Књига ђакона Бојана Јокановића, Добој,
РЕПУБЛИКА СРПСКА

Манастир Студеница

13.6.2020.

ЗАШТО СВЕЦИ НА ИКОНАМА ЛИЧЕ ЈЕДНИ НА ДРУГЕ?

   Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?

иди на везу: 
ИКОНЕ ИЗ РАДИОНИЦЕ МАНАСТИРА ЖИЧЕ

   Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
   Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Kрсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.

​АУТОР: Анатолиј Влежко, руководилац радионице за иконописање ,,Палек“
   извор: www.vjeronauka.net

Зашто се за Васкрс фарбају јаја? / Поздрав од Сашке, Саре, Анђе и Марка!

Гуча

   Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја. Символично значење овог обичаја је представа васкрсења. Kао што је Христос развалио врата смрти и васкрсао, тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот. 

    А зашто се фарбају јаја казује нам легенда о Марији Магдалини која је дошла у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.
   Цар Тиберије није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија Магдалина донела на дар, променила боју. Марија Магдалина је на то рекла: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи су постала црвена.

   Друга легенда казује да су се становници Јерусалима подсмевали хришћанима, говорећи да Христос није васкрсао, јер је то толико немогуће као што је немогуће да кокошке носе шарена јаја. На дан Васкрса су све кокошке у Јерусалиму снеле црвена јаја.
   Kажу и да је грлица свила гнездо испод крста на којем је Господ разапет. Kрв Господња је капнула на грличина јаја у гнезду и она су постала црвена. Црвена боја представља невино проливену крв на Голготи, али то је и боја радости и васкрсења.

извор: eparhija-zicka.rs

Да ли знаш : Ко је био први српски архиепископ?

Да ли знаш - Часни крст