Градња Храма Светог Саве, Београд

   Након 85. година од почетка ближи се крај изградње Храма Светог Саве на Врачару.

   На фотографији се налази унутрашњост Храма Светог Саве и мозаици које су радили руски академик Николај Мухин и његови сарадници.

   Израдом оваквих мозаика Мухин је желео да створи игру светла која је веза са светлошћу којом је блистао Христос.

  

      

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Преподобна мати Параскева (Света Петка), 27. ОКТОБАР

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божјег, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрости и радости, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин.

Манастир Жича

   За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.

   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Kришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Kад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.

   Kад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.

     Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Kад су свети били мали, Превлака, 2012.

ХОР СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ - ШУМАРИЦЕ "КРАГУЈЕВАЧКИ МУЧЕНИЦИ" / УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ

У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

"...Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас."

јереј Марко Јефтић

Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

извор: Епархија шумадијска

Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких

                      

МАЈЧИНА МОЛИТВА / СРПСКА ПОРОДИЦА - "Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитвама"

   Оче свети, Бесмртни, из кога излази сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим.

Сачувај их у Твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима.

   Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светог Имена, а на корист осталих људи.

Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то.

   О Господе, просвети разум моје деце Твојом Премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле.

   Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности.

   Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином.

Чувај усне њихове од свих клевета и лажи.

   Благослови моју децу, да би могли напредовати у врлинама и светости и расти под Твојом заштитом, а у љубави поштених људи.

   Нека би њихови Анђели чувари били са њима и чували их у младости од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од замки нечистих духова.

   А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени Своје Лице од њих, него, према твоме великом Милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од сваког греха.

   Награди моју децу свим земаљским добрима и свим што им је потребно за спасење.

   Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог.

   О, Добри Господе, ја Ти се молим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце.

   Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан Страшног Суда Твога, и да Ти без страха кажем: Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име Оца и Сина и Светога Духа, све док траје овог света, Амин.

МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Интервју са Иваном Босиљчићем: ДУХОВНА ТАЧКА РАСУЂИВАЊА

У протеклој 2019. години сусрела су се два важна јубилеја за Српску православну цркву: 800 година аутокефалије и 100 година традиције часописа „Жички благовесник“. Оснивач „Жичког благовесника“ , часописа Епархије жичке је Свети Николај Жички.

У новом броју часописа за септембар/децембар, објављен је интервју са прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Интервју  је водио јереј Немања Матејић, парох храма Светог пророка Илије у Вичи.

Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“...Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбургу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већдужи низ година активни члан Цркве.

Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Kада се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције?

-Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима.

Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву?

-Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја.

   Пример како би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар одлучивања шта ћу и са ким ћу да радим.

Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом?

-Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапутник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.

Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу?

-Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије, а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“

Kада и како се код тебе родила љубав према Богу и вери?

-Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Kрштењу.

Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе?

-Имао сам велику радост да сам више  пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Kронштатског, Свете Kсеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. Ја има две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.

С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи?

-Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.

Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот?

-Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат када сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“

    Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви.

Да ли је за тебе глума позив или призив?

-Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво.

Шта би поручио нашим читаоцима?

-Парафразирајући васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност.

   извор: Средња школа "Драгачево", Гуча

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети апостол Тома

Гуча, НОЈЕВА БАРКА

Гуча, 2020.

2017.

Из књиге Библија - Стари Завет у причама за децу, Манастир Жича, 2017.