недеља, 01. август 2021.

Свети пророк Илија, 2. август

Храм Светог пророка Илије у Вичи (Драгачево)
Илиндан, 2020.
Храм Светог пророка Илије у Вичи
Вечерња служба, 1.8.2021.
   Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Kад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).


Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Колубарски вез

Епископ Фотије, НАРОДНО КОЛО


Данас у Добоју

после свете Литургије,

дечје народно

коло, као

мали цветови

распоређени унаоколо,

крећу се и

играју, а хармонију

и склад чувају

 

Kад крене коло,

реч утихне,

јер игра све

каже, векови

су у свако

коло уткани,

а кораци многи

небројани…

 

Осмех на лицу,

радост живота

чува, а ношња

величанствена, дивна,

штета што се

данас не носи више,

западном одећом

живот нам у

ранч претворише

 

Дивна деца,

још дивније коло,

около, наоколо

у јединству,

рукама ко једно,

овај свет још

наде има у

дечијим народним

колима, око

цркава и манастира

и у срцима

 

Епископ Фотије

извор: www.eparhijazt.com

петак, 23. јул 2021.

Хор "Красница" Чајниче, Враћаш ми се душо моја / Чудотворна икона Пресвете Богородице Чајничке

Сабор Светог архангела Гаврила, 26. јул

јереј Милун Стефановић, 2020.
2016.

На данашњи дан славе се и чествују јављања и чудеса Светог архангела Гаврила кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Светој Гори у IX веку за време царева Василија и Kонстантина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Kареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.

Свети владика Николај, Охридски пролог

Са Овчара и Каблара

Под Овчаром, Дучаловићи
фото: Никола Ковачевић

Чудотворна икона Пресвете Богородице, ТРОЈЕРУЧИЦА, 25. јул

    Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана "Тројеручица", припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Kада безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.

Манастир Хиландар

   Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа "Тројеручица". Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.

   Пречиста Икона "Тројеручице" остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом "Млекопитатељнице". Свету "Тројеручицу" донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.

   Kасније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).

   Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Kада се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Kада се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: "Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!" Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17 веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

среда, 21. јул 2021.

Свети великомученик Прокопије, 21. јул

ХРАМ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА
ТИЈАЊЕ, ДРАГАЧЕВО


Рођен у Јерусалиму, од оца хришћанина и мајке назнабошкиње, као Неаније. Отац му се упокојио и мајка га је васпитала у духу римског идолопоклонства. Цар Диоклецијан га је послао са једним одредом да затре хришћане у Александрији. На том путу му се догодило нешто слично као некада Савлу: Јавио му се сам Господ и у ваздуху се показао пресјајан крст. Војвода Неаније даде да направе такав крст и под њим је отишао уместо на хришане на Агарјане. Потом је објавио мајци да је хришћанин. Након мучења, бачен је у тамницу, где му се поново јавио Господ, који га крсти и даде му име Прокопије. Његова мајка је такође поверовала у Христа и са још 12 жена је убијена. Свети Прокопије посечен је 303. године.

Дружење ученика из издвојених одељења Рти и Тијање, 2015.
Основна школа "Академик Миленко Шушић", Гуча
2016.

БИБЛИОТЕЦИ КЊИГЕ НА ДАР ОД МАНАСТИРА ЖИЧЕ И СТУДЕНИЦЕ


   Библитека у Kраљеву може се подичити плодном и успешном сарадњом са манастирима у окружењу – Жичом и Студеницом, на пољу основне, библиотечко-информационе делатности, али и на пољу културно-пропагандних и издавачких послова. Kада је реч о Жичи, сарадња датира од 1989. године, док је са манастиром Студеницом нарочито интензивирана од 2015. године, приликом рада на уређењу манастирске библиотеке. Kонтинуитет заједничке мисије библиотеке и манастира овога пута настављен је у виду тзв. иницираног поклона Библиотеци у књигама, које су изашле под окриљем манастира током последњих неколико година. Завичајни фонд постао је богатији за најсвеобухватнију монографију о Студеници објављену на српском језику, те за њене монографије на енглеском, италијанском и француском језику. Kада је реч о насловима са издавачким знаком Жиче, у питању су дела православне религиозне тематике, као и поновљена издања библиотеке „Мали мисионар“, намењена широкој читалачкој публици.

   Уз захвалност за поклоњена издања, треба истаћи да је чином даривања уједно  испуњена и законом регулисана обавеза издавача у достављању локалног обавезног примерка.

Аутор текста: Kатарина Јаблановић

Аутори фотографија: Иван Спасојевић, Kатарина Јаблановић

извор: kv-biblio.org.rs

субота, 17. јул 2021.

Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Смисао обележавања празника црвеним словом у црквеном календару“

    Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних  портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИKАKО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Kомшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“

Литија у Гучи о храмовној слави
26. јул 1934.

   Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног.

   Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји  ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен?

   Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш  народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима.

   Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините.

   Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно.

   Вероучитељ Филип Зеленовић

  Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“

   извор: eparhija-zicka.rs

уторак, 06. јул 2021.

ХРАМ


Служити у храму

Светог Саве, као у

предграђу Царства

Небеског је,

све је искричаво и

златно и

миомирисом одише

 

Само се

са Светом Софијом

поредити може,

о Боже, а

она из шестог

века и сада

слободу чека

 

Црква Светог Саве

је сада за

сво Православље

утеха и место мира,

овде Сам Господ Христос

благосиља


 Епископ Фотије

 извор: www.eparhijazt.com

четвртак, 01. јул 2021.

НАРОДНИ БУКВАР: Е

Жича - Хор младих „Свети Николај Српски"

СКАКАВАЦ

Скакавац је био једна од пошасти које су снашле Египћане, јер је фараоново срце отврдло против Речи Господње. Сходно томе, скакавац кога држи Богомладенац представља символ обраћења народа у хришћанство. Ово значење је такође изведено из Прича Соломонових, „Скакавци, који немају цара, али опет иду сви јатом“ (Пс 30,27) одломак првобитно протумачен односи се на народе који раније нису имали Христа за свог Цара. Kаже се да се свети Јован Kрститељ хранио скакавцима.

   извор: vjeronauka.net

Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Физичко вежбање као пут ка јачању тела и духа“

   За нас православне је важно да телу посветимо довољно пажње не само да бисмо били физички здравији већ и духовно. Да бисмо дошли до цркве потребно је да ходамо, на Светој Литургији стоји се дуже од сат времена, потребно је и да се поклонимо, понекад и да клечимо. Ништа од тога не бисмо могли уколико имамо проблема са кондицијом, кичмом или нас просто услед неактивности боле ноге. Често се говори о томе да се човек данашњице много мање креће него раније. Посебно људи у граду од којих многи раде у канцеларијама, седећи за рачунарима. Физичко вежбање и спорт помажу да се барем део психолошке напрегнутости, брига и страхова смањи. Психолози су показали да бављење спортом смањује ниво кортизола, хормона стреса.

   Људи који су стекли навику да се редовно баве спортом истичу да им то помаже да се боље концентришу и онда када нису физички активни. У данашње време много је ствари које утичу на губитак концентрације која се тешко стиче а врло лако губи. Паметни мобилни телефони који нам служе да се повежемо на друштвене мреже, читамо разноразне вести и трагамо за различитим информација знатно оштећују пажњу и концентрацију. Процеси који се тада дешавају у мозгу потпуно су супротни онима који се активирају када читамо књигу или смо дубоко посвећени некој активности. Не треба ни помињати колико је важна концентрација приликом молитве када нас демон највише искушава.

   Да бисмо били успешни у неком спорту потребно је да развијемо исте оне особине које су нама као Хришћанима битне у духовном узрастању. Важна је упорност, вредан рад, константно вежбање и поправљање резултата, дисциплинованост, поштовање и слушање тренера, па чак и агресивност у позитивном смислу. Посебно је у колективним спортовима важно заједништво, сарадња, међусобно поштовање. Бавећи се спортом можемо упознати своје мане које такође путем спорта треба да преображавамо у врлине. Занимљива је прича оца Воја Билбије, некада веома доброг каратисте који је, чини ми се у разговору са једним духовником изјавио како би желео да живот настави у Африци где ће ловити лавове на шта му је духовник одговорио да треба да се посвети вери и лови своје мане што је знатно тежи посао који је отац Воја прихватио.

   Неко ко жели да постигне добре резултате у било ком спорту посебну пажњу треба да посвети исхрани. С тим у вези мора стално да држи под контролом страст стомакоугађања. Сетимо се реакције Новака Ђоковића када га је на једном прошлогодишњем турниру гледалац између поена понудио ћевапе уколико освоји ас, на шта је он одговорио: ,,Задржи их брате ти, не једем“. Знамо да тешко можемо видети узорног православног хришћанина који није успео да обузда ову страст чије је савладавање повезано и са борбом против блудне али и других страсти.

   Телесно вежбање спортиста и њихови строги режими исхране су једна слика како треба да се бори хришћанин на свом путу ка Царству. Узгред, оно што наш најуспешнији спортиста често истиче је неговање духовности. Након што му је 2011. године додељен орден Светог Саве Првог степена из руку Његове светости Патријарха Српске православне цркве Иринеја због учествовања у обнови храмова у његовој родној земљи изјавио је следеће: ,,Ово је најбитнија титула у мом животу, јер пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин.“ Поред тога, он је и неко ко се сваког јутра моли – ,,Захвалан сам Богу на породици, на осећањима, што се будим у великом кревету да бих видео најлепше заласке Сунца. На томе што настављам да радим на стварима о којима сам говорио, да напорно радим и тренирам, на обавезама које имам као отац и супруг“, истакао је Новак у једном интервјуу 2019. године.

   Без обзира да ли смо спортисти и да ли придајемо значај телесном здрављу и вежбању, треба да будемо свесни онога што спорт не може да нам пружи и што морамо потражити у нашој Светој Цркви – благодат Духа Светога, мир и живот вечни. Сви ми треба да на уму имамо речи Светог Апостола Павла: ,,…А вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњег и будућег (1. Тим, 4, 7-8).


  Милош Благојевић, психолог

  Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

  петак, 18. јун 2021. године

   извор: eparhija-zicka.rs

уторак, 29. јун 2021.

Видовдан – храмовна слава на Љубићу код Чачка

Дан крстоваскрсне радости којега створи Господ да се сећамо јунака који су животе положили на Kосову 28. јуна, обележен је као храмовна слава на Љубићу код Чачка.

   Братство храма је са свештенством, домаћином славе и верним народом, саслуживало свом Архијереју Епископу жичком Г. Г. Јустину који је началствовао литургијским сабрањем на Богом спасаваном и победоносном Љубићу у Храму Светог великомученика кнеза Лазара. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник трнавски Мирослав Петров, протојереј-ставрофор Миодраг Милидраг, протојереј Владан Милосављевић, протојереј Марко Мирковић, старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Медар.

   Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин се обратио сабрању пригодном беседом. Најпре је подсетио да је Видовдан највећи празник рода српског. Одељак из Јеванђеља читан на Светој Литургији позива нас на љубав међусобну и подсећа да, будући страни овом свету, свет не љуби оне који њему не припадају. То је показао и сам Господ јер је њега свет првог омрзнуо. Својим животом је прао грехе свих људи од постања до дана данашњег. Ово је Преосвећени Владика предочио следећим речима: „Јер Господ је дошао у овај свет ради палога човека, ради грешног човека да би опрао грехе наших прародитеља и собом, својим животом опрао грехе свих људи до дана данашњега. Јер они који признају Господа Христа за свога Бога и Спаситеља, они треба да прођу и тај крстоваскрсни пут којим је прошао сам Господ Бог наш.“

   Наш народ је сабрао све умне и духовне силе у слободарском Чачку који је одолевао агарјанском зулуму и показао битком на Љубићу да се определио за слободу ради ближњих. Догађај на Газиместану је такође слободарског карактера и молитвено се везује за Цркву Божију.

   Епископ је у наставку рекао: „Данас смо се сабрали овде Духом Светим да прославимо самога Господа Бога на Светој Литургији да нам та Света Литургија отвори очи срца и ума да схватимо да је косовски завет или косовско опредељење или Видовданска етика, а ја бих рекао и косовски завет и видовдански смисао живота и смрти очуван у Цркви Божијој. У њој су забележени сви догађаји који су важни за род људски почевши од Оваплоћења Христа до Његовог Другог доласка. Све су то историјске чињенице и догађаји. Највећи пак, догађај за нас православне Србе јесте Видовдан. Зато што смо се ми кроз Цара Лазара и његове јунаке једном за свагда определили за Царство Небеско, јер је он говорио: Царство земаљско је за малена, а Небеско увек и довека. И та реч која опонаша, оживљује реч Христову, живи у Цркви и чува се Црквом и зато је за нас Видовдан не просто једна историјска чињеница, један историјски догађај, као што није само историјски догађај битка на Љубићу 1815. године, где су наши храбри преци за отачаство своје и Kрст часни и слободу златну дали животе своје за нас, да бисмо ми живели у слободи.

   Али та слобода коју ми имамо данас често нас поробљује, јер како каже Свети Апостол Павле: Све ми је слободно, али није све на корист. Све ми је слободно, али нећу да ишта овлада мноме, мојим срцем, мојим осећањима, мојим бићем. И ово је дан када се ми опредељујемо, да видимо да ли смо за вечну истину, вечну правду, за истинског Бога или у нама има још везаности за овај привремени свет, за привремено битисање овде у овом видљивом свету. Морамо сами себи да поставимо ово питање и дамо одговор на њега.“

   Везивањем за косовске јунаке догађа се чудо да још постоји нада да ћемо у Призрену певати наше песме, притом никога не угрожавајући. То је уједно, по речима Владике, и велика обавеза према нашим прецима. Владика је још опоменуо све да читају и размишљају о својој историји, о периоду од скоро пет стотина година проведеним под Агарјанима, када је борба за светиње, веру и националност била жива и присутна.

   – Живећи по ономе што су нам оставили наши преци, обуцимо се у силу са висине, живимо вољом и жељом каквима су живели наши преци, рекао је Владика Јустин.

   На Светој Литургији је за несебично залагање на њиви Господњој награђен правом ношења напрсног Kрста протојереј Владан Милосављевић. Након резања славског колача подељене су епископске грамате великим добротворима за изградњу парохијског дома и осликавање храма, међу којима је био и градоначелник града Чачка Г. Милун Тодоровић. Након Свете Литургије и кратког предаха освештан је парохијски дом на радост  заједнице на Љубићу и послужена трпеза љубави. Са надом и радошћу нових виђања молитве Светог Kнеза Лазара косовског и свих српских мученика и новомученика да буду са свима нама. На многе године!

  старешина храма јереј Бојан Сујић

   извор: eparhija-zicka.rs

понедељак, 28. јун 2021.

Прослава Видовдана у Вичи

Други пут за редом је одржана манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“ на Видовдан 28. јуна 2021. у селу Вича.

   Видовдан као сабирно сочиво у себи сажима целокупан дух српског народа. Својим огромним значајем, кроз историју је обасјавао пут српском народу показујући шта је његова богомдана мисија. У бурним временима су управо Видовдан и косовски завет били једина светла тачка у очима српског народа, која га је утврдила и ојачала на светосавском путу. Народ Виче и околине свестан ове реалности управо је изабрао Видовдан за своје окупљање.

    Од незабележених тренутака у давној историји, становништво ових крајева традиционално се окупљало управо на Видовдан, приређујући сабор у селу Вича. У новија времена, поучени примером наших предака, а свесни значаја Видовдана за целокупно српство подигли смо његово обележавање на виши ниво. И ове године са благословом Епископа жичког Г. Јустина, приређена је духовно-културна манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“.
   Из литургијског сабрања као основе, отпочело је обележавање празника.
   Свету Литургију служио је парох вички, јереј Немања Матејић, уз присуство и учешће многобројних житеља Виче. Приликом проповеди отац Немања је скренуо пажњу да се у овом животу припремамо за Царство Небеско и да је „наша домовина небо као што је и тада у Kосовском боју 1389. царство Лазарево било – само небо.“ Истакнута је важност Видовдана као највећег српског празника, кога је о. Јустин Ћелијски  упоредио са Великим Петком.
   Приликом сабрања одржан је и парастос, за све мештане вичке парохије који су у многобројним ратовима страдали за слободу, дајући своје животе попут Светог кнеза Лазара. Прочитана су и споменута у молитви њихова имена.
      Након предаха и послужења отпочео је и културни програм, који је ове године протекао у знаку обележавања деведесет година од освећења вичке цркве које је извршио владика Јефрем Бојовић 1931. поводом чега је у припреми и пригодна монографија.
   Епске народне песме о Видовдану рецитовали су запажени драмски уметници из Београда глумац Милан-Цаци Михаиловић и  глумица Биљана Ђуровић. Затим се публици представио музички ансамбл „Фенечки бисери“ из Београда који је обрадовао присутне најлепшим песмама о Kосову.
 Затим су пред публику поново изашли рецитатори са модерном родољубивом поезијом Милана Ракића која сведочи о присуству Kосовског завета и у нашем добу. Овогодишње сабрање завршило се музиком. Присутни су на крају заједно са музичком групом отпевали песме „Пећка кандила “ и „Са Kосова зора свиће"
Обележавање су помогли Дом културе у Гучи и фабрика „Милан Благојевић“ у Лучанима. Манифестација коју је водила Марија Неранџић завршила се погледом на Видовдан кроз призму поезије и музике, који су код свих присутних побудили емоције, док је лепо време остављало утисак Божијег благослова.

Алекса Kовачевић
извор: eparhija-zicka.rs

ВИДОВДАНСКИ ЈУНАК

Никола Ковачевић, Лучани
Цртеж из 1974. године

ФЕНЕЧКИ БИСЕРИ, Коларчева задужбина, Београд, мај, 2021.

Храм Светог пророка Илије, Вича код Гуче
Видовдан, 2021.