петак, 26. мај 2017.

Манастир Вазнесење, Спасовдан, 2017.

Магистралом од Чачка ка Овчар Бањи на око 12 км постоји скретање, којим се кроз шуму стиже до вазнесењске цркве.
Овај манастир посвећен Спасовдану био је потпуно у рушевинама до 1937. године. Верује се да су га Турци разрушили када и Јовање и друге овчарске манастире. Претпоставља се да датира из 12. или 13. века.
Овде је такође постојала преписивачка школа. Познато је да је у Вазнесењу 1570. године преписано једно илуминацијом богато четворојеванђеље, али је мало рукописних књига сачувано.
После обнављања Јовања 1937. године, Св. Владика Николај почиње обнову овог храма. Исте године црква је била готова и започета је изградња конака али је, вероватно због недостатка новца, убрзо обустављена.
Црква Вазнесења Господњег је једноставна једнобродна грађевина обновљена на старим темељима. Улаз у храм је са северне стране. У припрати и наосу цркве на поду се налазе две розете израђене од мермера са украсима испреплетеног биља.
Храмовна слава је Вазнесење Господње, које се слави четрдесети дан по Васкрсу.

КРОЗ СРПСКУ СВЕТУ ГОРУ, Чачак, 2002.
Песма Љубав моја бди у извођењу групе Жива вода

четвртак, 25. мај 2017.

Мошо Одаловић добитник Жичке хрисовуље за 2017. годину

   Жири за доделу награде Жичка хрисовуља, у саставу: Живорад Недељковић (у својству претходног добитника), Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Драган Хамовић (председник), једногласно је донео одлуку да добитник Жичке хрисовуље за 2017. годину буде песник Мошо Одаловић „због чисте духовне радости у песмама за децу и безазлене“.
   Признање сачињавају уникатна златопечатна повеља и икона Преображења Господњег, када се уручује добитнику у Жичи. Књижевном делу добитника посвећује се зборник радова са скупа који се одржава у оквиру манифестације Жички духовни сабор, Преображење 2017.

   У Краљеву, о Спасовдану 2017. године

   Образложење

   Поезија Моша Одаловића углавном укида границу између поезије за децу и поезије за одрасле, што подразумева и давнашњи, али и сасвим модеран квалитет. Чинилац исконске, митске непосредности нагло је добио на цени у доба модерног преиспитивања поезије, а детињство (као отац човека) ушло је у фокус нових песничких сагледавања. Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лични лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво узраста до богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије. Јер човек је, према песнику, „зрнце васионе“ и космонаути немају шта да пронађу у превисоким висинама, мимо онога што су могли у непосредном животном окружењу, међу својима.
   Одрастање и зревање на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моше Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласје староштокавског говора и дах српскословенске основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић. С подразумеваним епским Косовом кроз Одаловића проговара лирско Косово, најпре кроз упослену древну симболику пчеле. Као у старосрбијанским усменим песмама, људи су пчеле што се окупљају у храму-кошници, у литургијском брују, а пчеле су и посредници између рајске оностраности и ове стране живота.
                               
извор: infokraljevo.com

среда, 24. мај 2017.

Гуча, II ИНТЕРАКТИВНИ ФЕСТИВАЛ НАУКЕ, УМЕТНОСТИ И СПОРТА, 24.5.2017.


                                          
Ника Никола Стојић
                                 
 
                                

Свети Кирил и Методије, 24. мај

Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада, по заповести царевој, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
                              Rezultat slika za ћирило и методије
Тропар, глас 4.

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, Богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.

субота, 20. мај 2017.

Освештан мозаик “Мајка Србија“ у Сечој Реци

   Владика жички Господин Јустин  је 6. маја 2017. године, на празник Светог великомученика Георгија, служио празничну Литургију у Сечој Реци. Епископу су саслуживали протосинђел Сава (Илић), Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Ненад Величковић, протојереј Радосав Гајић, ђакон Александар Грујовић и ђакон Небојша Вукадиновић.
   Након Литургије владика је освештао монументални мозаик Мајка Србија који се налази на северном зиду сечоречке цркве.
Резултат слика за Мозаик Мајка Србија  слике
   Мозаик је рад академског сликара Марије Гајић. Родом је из Сече Реке, завршила мастер студије на академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду на одсеку за мозаик у класи професора Зорана Михајловића 2014. године.  Члан је УЛУПУДС-а од 2015. Има статус самосталног уметника. Поред мозаика бави се и иконописом.
   Композиција Мајка Србија на символичан начин представља страдање Србије и српског народа. Србија је приказана у лику светитељке-мајке у стојећем ставу са раширеним рукама, у облику крста. Мајка која губи синове, мужа, али и даље са поносом стоји као чврст ослонац породице. На  овој представи се види јасна порука која се преноси на посматрача различитим символима. Српска мајка, која је страдала за свој народ, приказана је као светитељка, са ореолом. Изнад главе јој се налазе  круна и двоглави орао са крилима који представљају јединство Цркве и државе. У својим рукама светитељка држи ловорове венце (символ вечности, бесмртности и победе) у којима су исписане године рата 1912-1918. На средишњем делу композиције су смештене маслинове (маслина – символ мира и Божије бриге за људе) и храстове гранчице (храст – символ снаге и моћи). Испред светитељке је штит, на чијој се црвеној позадини налази крст са оцилима (символ светлости). Иза штита се виоре две српске заставе. Мајка Србија је приказана у народној ношњи, а на грудима јој блиста крст. На јелеку је приказан нар, символ страдања. Орнаменталне мотиве препознајемо на прегачи. Цела композиција је оивичена народном шаром, такозваним корњачама, које представљају живот. Ова представа оставља снажан утисак на посматрача, враћа нас у историју и подсећа нас на веру, храброст и снагу наших предака.
   Рад је изведен од природног камена, пасте, стакла и злата. Природни камен је доминантан. Димензије мозаика су око 5,5 м². Мозаичка композиција је реализована доброчинством породице господина Радмила Јевтовића. Мозаик је постављен на северној страни цркве, на месту где се некада налазила истоимена представа Мајке Србије, која је била рад чувеног ратног сликара Михаила Миловановића. Нажалост Миловановићева слика је била насликана на металу и под утицајем временских прилика она је нестала.
Резултат слика за Михаило Миловановић слике
Михаило Миловановић, Живојин Мишић

   Михаило Миловановић

   Михаило Миловановић, рођен у Гостиници (1879-1941) је био српски вајар, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степанвића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића. Завшио је Академију лепих уметности у Минхену. У земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак I светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу. Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије  Хаџи Мелентију  у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929). На западној страни сечоречке цркве  десно и лево од улазних врата, Михаило је урадио две спомен-плоче са дражавним грбом у њиховом горњем делу. На северној страни цркве су такође постављене две спомен-плоче, од белог венчачког мермера, у чијем горњем делу су ликови краља Петра Првог и Милоша Обилића. Између ових плоча је приказана “Мајка Србија”.
Сликарство Михаила Миловановића карактерише преплитање реализма, символизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата. Носилац је Албанске споменице, Ордена Светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена. Михаило Миловановић је стрељан 1941. од стране комуниста, без претходног суђења. Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.“    
   Фотографије о животу и раду Михаила Миловановића су преузете:

   Ђ. Пилчевић, Михаило Миловановић, Ужице 1998.
   М. Јовановић, Михаило Миловановић, Београд 2001.
   Фотографије о мозаику “Мајка Србија” : Владимир Мијаиловић

   Марија Гајић
   извор: eparhija-zicka.rs

Поклоничко путовање за најбоље ученике веронауке у Београду

Раваница

уторак, 16. мај 2017.

Десанка Максимовић

РОЂЕНА САМ 16. МАЈА, 1898. ГОДИНЕ

Како сам отворила очи, у једној од одаја сеоске рабровачке школе, зачула сам птице и ђаке. Кад су ме одатле, из Рабровице, однели, још као малу, у Бранковину, куда ми је отац, учитељ, био премештен, опет сам се нашла међу ђацима и међу птицама. И ту ми се по цео дан, под прозором, чуо ђачки жагор и врева сеница и врабаца, по цео дан су и ту детлићи слали један другом брзојаве са пропланка код школе на пропланакј крај порте. Понекад би све то заглушила јека звона старе бранковинске цркве крај које су сахрањени војводе и свештеници из првог устанка, Ненадовићи, а међу њима и њихов потомак, песник и путописац, Љубомир Ненадовић. Ту, уз цркву, су и гробови оца и дедова моје мајке, Петровића, који су се са Ненадовићима, још пре првог устанка, доселили у тај предео из Херцеговине. И ја Бранковину сматрам својим завичајем, јер не само да сам основну школу у њој учила, него сам велики део своје младости, све своје летње и зимске распусте, као студент, у њој провела, и јер је она завичај многих мојих песама.
                 Фотографија корисника Десанка Максимовић

четвртак, 11. мај 2017.

Тропар Светом Василију Острошком

Тропар Василију, глас 4.

Од младости своје целог себе си дао Господу, пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни: Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и постави те у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.
            Rezultat slika za острог

Свети Василије Острошки, 12. мај

Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
                     Rezultat slika za свети василије острошки слике

ЉУБАВ

Када пролеће дође,
а зима прође,
нешто чудесно се деси
и то ће бити тема мојој песми.

То је оно што људе спаја,
од брака, до раја.
Љубав се зове то,
то је нешто прелепо.

Док човек љубави пуно срце има,
срце ће много драгих људи да прима,
а највише треба Бога да воле,
јер за мир се Њему моле.

Љубав је нешто бајно
и нешто велико и сјајно.
Човек треба људе да воли
и нашем драгом Богу да се моли.

Софија Вуковић IV
ОШ „Милун Ивановић“, Ушће

извор: veronautikablog.wordpress.com

уторак, 9. мај 2017.

Спаљивање моштију Светог Саве, 10. мај

   Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Овога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве И би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:
                                                

Песма о Светом Сави

Манастир Жича

Свети Сава и ђаци

понедељак, 8. мај 2017.

Црква Светог великомученика Георгија у Лиди


 У време цара Константина, хришћани града Лиде и околине су сазидали цркву коју су посветили Светом Ђорђу. У ту цркву су приликом њеног освећења, из Никомидије, пренели његове мошти. Успомена на овај догађај се празнује 16. новембра, код Срба познатим под именом Ђурђиц.
   Храм Светог Ђорђа у Лиди је срушен 1010. године али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.
    На празник Благовести Пресвете Богородице посетили смо гробно место Св. Георгија Победоносца у Лиди Палестинској и том приликом целивали његове свете мошти и ланце којима је био везан и мучен прије погубљења.
   Свети Георгије је рођен 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
   У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
   За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.
   На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.
   Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере.
   Цар тада наређује да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили да није мртав, цар наређује да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорео. Након три дана, када су га откопали — увидише да је и даље жив.
   Диоклецијан затим одлучује да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа. Атанасије се одазива цару и припрема два напитка — један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се Ђорђе и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе опет остаје жив.
   Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим Ђорђе положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.
   Године 494. Ђорђе је проглашен за свеца, од стране папе Гелазија I (492—496).

   о. Владислав Вученовић