среда, 26. август 2020.

О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ


Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело - то је наш сусрет са Господом Христом.

Свети Јустин Ћелијски

Милутин Попадић, НАРУЧЈЕ МАЈКЕ

уторак, 25. август 2020.

Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина, 28. август


                           
Успеније Пресвете Богородице. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Kипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Господ Вишњи тако рече 
Из твог срца, Дево чиста, 
Вода жива да потече, 
Те да жедни пију Христа - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Те да жедни Христа пију: 
Горки Њиме да се сладе, 
Слепи Њиме да се мију 
И жалосни лече јаде - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Из вечности пиће стиже, 
Сух времена поток нали, 
И опет се к небу диже; 
Окрепи се свет сустали - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Слава теби, о Пречиста, 
Слава теби, Богомати! 
Ти нам роди Живог Христа, 
Живу воду благодати - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни!

Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

петак, 21. август 2020.

Манастир Преображење / ВЕРОУЧИТЕЉ: Преображење

   На километар пре Овчар Бање идући из Чачка, са леве стране пута наићи ћете на скретање за манастир посвећен Преображењу Господњем.
  Првобитно храм се налазио са супротне стране Мораве. Kада се, почетком 20. века, градила железничка пруга, "лењирска мудрост ударила је трасу поред старог манастира Преображења", како је рекао владика Николај. Црква је динамитом сравњена са земљом, а нико од рушитеља није касније завршио природном смрћу.
  О старом Преображењу зна се да је било пусто сто године док Епископ Никифор није почео његову обнову 1811. године. Посетивши манастир, Јоаким Вујић је ту нашао руком писане минеје за фебруар, март, август и октобар као и октоих од четвртог до осмог гласа. На жалост, ништа од тих књига није сачувано. У време посете Вука Kараџића ту је живео калуђер Исаија који је још за живота у народу био поштован као светац. Овде се одувек живело само са молитвом и од молитве, а монашки скромно, па је Преображење било и остало знано као велика светиња.
  Ново Преображење подигнуто је на супротној страни Мораве у подножју Овчара, на месту са кога би се стари храм видео, да ту још постоји. Освештао га је Свети Владика Жички Николај на дан Покрова Пресвете Богородице 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. Дајући му само флашу вина, просфору и једну флашу уља оставио им је и аманет да не смеју имати ни стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде њихов једини извор прихода...

KРОЗ СРПСKУ СВЕТУ ГОРУ, приредила Гордана Петковић, Чачак, 2002.

понедељак, 17. август 2020.

Тајна сваке заједнице је љубав / НА СКРИВЕНО ТЕ ВОДИМ МЕСТО - Небојша Дугалић

Један од наших најдаровитијих глумаца који је свој траг оставио како у позоришту, тако и на телевизији и филму, Небојша је отац петоро деце који и поред многобројних својих обавеза успева да своју супружничку и очинску улогу оствари онако како доликује.
Иако смо јако дуго чекали на овај интервју заиста је вредело. Уживајте и учите.
Небојша, где проналазиш упориште за своје очинство?

   -И за очинство као и за све друге односе упориште је могуће наћи једино у одговорности да се непрестано и у сваком тренутку гради љубавна заједница и да се сви властити потенцијали заложе у ту градњу. Под тим не подразумевам неки уопштени сентимент већ жељу да ослушкујемо непоновљивост другога и помогнемо му да сви његови дарови дођу до своје пуне афирмације. Љубав је способност да волимо непоновљивост другога који је апсолутно различит од мене и са ким кроз међусобно прожимање дарова можемо заједно да узрастамо. То су упоришта и за однос према деци. Морамо их ослушкивати, помоћи им да се у радости остваре, али исто тако не повлађивати њиховим евентуалним неодговорностима јер је то родитељска одговорност. Родитељство као и свако одношење према другоме мора се разумети као својеврсно стваралаштво које је можда изнад сваког другог. Kао и свако стваралаштво нужно је непрестано изналазити начине да се аутентично изразимо што није нимало лако будући да се ми не рађамо са сигурним знањем о томе како према другоме увек бити тачан. Али најважније је да се са великом усрдношћу непрестано трудимо око тога.

Kакав однос си имао са својим оцем? Да ли можеш да издвојиш неке догађаје који могу да осликају ваш однос?

   -За сагледавање истине појединих односа потребно је време и непрестано враћање на њих. Што време више пролази све више ми се показује то да је мој отац урадио све беспрекорно очински тачно иако то не значи да је тај однос увек био лак. Важно је само да дете осећа да је родитељу стало до детета, да му је са страшћу посвећен, макар то понекад значило и то да мора бити строг. Погубан је само неоднос и равнодушност. Мој отац је био возач камиона и често сам са њим одлазио на његове путеве што је за мене било велико и незаборавно задовољство. Био је човек који је умео свашта да ради, свирао неколико дувачких инструмената, био сјајан имитатор, и та његова особина ми је и несвесно усадила свест о томе да мораш много тога научити у животу ако хоћеш да преживиш. Важно је да умемо да непрестано читамо своју прошлост са родитељима, то нам може бити спасоносно за будућност, и нас и наше деце.

Да ли си уз оца имао још очинских фигура у детињству које су утицале на твоје изграђивање? Ако да, можеш ли да кажеш нешто о њима?

   -Наравно. Не може се, или је барем врло ретко да у фигури оца имаш све оно што је неопходно за твој лични развој. Потребне су и не-очинске фигуре идентификације али опет оне се односе на фигуру оца и употпуњују је. Ја сам имао среће па сам имао свог комшију Драгана који је изузетно даровит човек, (свирао је гитару, сликао, много је читао, одлазио у позориште, умео исто тако свашта да прави) и уз њега сам открио и своја интересовања за уметност. Једна од кључних ствари јесте да од детињства научимо да трагамо за својим интересовањима која није лако пронаћи и препознати. Ја сам имао среће да ми се то десило на време уз људе уз које одрастамо и за то сам им бескрајно захвалан.

Преносиш ли нешто од онога што си стекао у детињству од својих родитеља на своју децу? Ако преносиш, на који начин?

   -Сви ми непрестано живимо своју прошлост и обрасци које смо у детињству стекли тешко се мењају. Могу само да се трансформишу и развијају. Трудим се колико могу да на своју децу не пресликавам своје обрасце већ да ослупкујем и поспешујем њихова лична интересовања. Они морају да науче да буду слободни на многим плановима свога бића. Човек се, уосталом, целог живота томе учи. Знам колико то није нимало лако и колико треба бити пажљив да их погураш кад треба и зауставиш кад треба. Ми можемо само да будемо њихови корективи али то можемо бити једино ако нам деца верују да их истински волимо као такве.

Шта мислиш да је најважније да деца науче током одрастања? Шта је твој родитељски циљ?

   -Мислим, као и у свему, да је најважније да науче да воле а да та љубав према свему и свакоме буде постојана, стрпљива, надахњујућа и спасоносна. Све што има смисла произилази само из тога. Једино тако верујем да је могуће стећи аутентичну одговорност према другима и према себи.

Да ли си нешто пропустио у одрастању своје деце?

   -Ми се, нажалост, не рађамо са урођеним искуством родитељства већ морамо свакога часа да га мукотрпно стичемо. Однос родитеља према детету је динамичан, често и драматично динамичан и треба се у много чему снаћи и измислити јединствену педагогију за свако дете. Али ако је труд искрен и љубаван онда је све могуће.

Да ли би нешто мењао у свом очинству?

   -Ја се увек трудим да у свом очинству будем флексибилан у сваком погледу. То не значи и нерасудљиво попустљив према стварима према којима се не сме бити попустљив (допуштање претеране размажености на пр. и сл.). Учим се да у односу према деци будем спонтан и да они ни не осете да сам им усадио неке критеријуме и принципе којих би требало да се држе. Али опет, њихова непоновљивост мора имати последњу реч.

Шта је теже одгајати једно-двоје или петоро деце?

   -Мислим да је најтеже одгајати једно дете. Више деце сама се гаје. Једно дете упућено је углавном само на родитеље а више деце једни на друге. Није лако однеговати их, помоћи им да одрасту и постану радосни људи али ако им усадите осећај блискости као оно што је темељ опстанка онда се све друго распореди како треба.

Сам израз многодетност је претрпео измене у последњих 100 година. Kако се данас гледа на многодетне породице?

   -Много тога се променило у последњих 100 година. Некад кад кажеш да имаш петоро деце рекли би вам: ”Само!” а данас вас гледају као чудо. Само, морам да нагласим да питање деце не сме бити питање броја. На нешто што је непоновљива и непроцењива икона Божија не сме се гледати из перспектива броја. Број деце је нешто што произилази из блискости двоје људи и њихове одговорности према дару рађања. Тајна сваке заједнице је пре свега љубав а колико ће деце из те заједнице произаћи ствар је Божије воље. На нама је да се трудимо да све своје дарове остваримо као стваралаштво љубавне заједнице а све остало мање је важно. Мој покојни колега Миша Јанкетић рекао ми је једном приликом: ”Једно дете је довољно али петоро је мало! Најважније је да не заборавимо да “само дела љубави остају”.

Шта оцу треба да буде приоритет супруга или деца?

   -Очинство и супружанство су јединствена тајна и једно се гради кроз друго. Kроз међусобни однос мужа и жене гради се и мајчински и очински однос према деци. Исто је и обрнуто. Kроз однос према деци ми градимо и супружански однос. Важно је само одговорити захтеву тренутка и ситуације и није могуће споља наметнути неки распоред приоритета.

Шта видиш као највећи изазов данас у очинству и родитељству?

   -Мислим да је то наша заробљеност у духу овог времена које намеће ужасавајуће неприродна убрзања живота што чини да човек заборавља на све друго што није голи опстанак или покушај да се одговори све већем нагомилавању потреба које намеће вртоглави технолосшки напредак. Ту онда има јако мало простора за оно што је човеку, заправо једино неопходно, а то је блискост и љубав. Мислим да је неопходно потрудити се да се вратимо једни другима како знамо и умемо јер живот је кратак а једино што остаје је колико смо једни друге волели и колико смо се једни другима принели. Ништа друго са собом нећемо понети на онај свет.

Kоја је твоја порука родитељима, посебно младим очевима?

   -Желим свима да смогну храбрости и снаге да се посвете својој деци и да се држе љубави као јединог критеријума у свему и да знају да ће стичући љубав одагнати сваки страх, издржати свако искушење и тиме и себи и свима донети само радост постојања.

За Први пут с оцем ©, Татјана Радић Милутиновић
извор: prviputsocem.com

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Преображење Господње, 19. август

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
Манастир Вазнесење, Овчар Бања, 2019.
Манастир Жича, Преображење, 2019.

недеља, 16. август 2020.

О ЛЕПОМ ОБИЧАЈУ

Kод Срба постоји један леп, стари обичај којим се исказује добродошлица госту. Реч је о обичају да се гост који дође у неко српско домаћинство послужи слатким и чашом воде. За слатко се увек бира најбоље и најлепше воће, а најчешће су то дуње, вишње, трешње, смокве, боровнице, купине и шумске јагоде. Оно се увек служи на најлепшем послужавнику који домаћица има у кући, у малим чинијама, уз чашу воде. Записано је да су још у 19. веку многи странци који су тада посећивали Србију били пријатно изненађени начином на који су угошћени у српским домовима. Уз искрен осмех, домаћица би их у знак добродошлице понудила слатким и водом, а из њихових каснијих бележака сазнајемо да се овај наш специјалитет може поредити са најфинијим слаткишима на Западу.
Serbs have a nice old custom to welcome guests to their home. The custom is to serve slatko (meaning "sweet") and a glass of water to a guest who comes to a Serbian house. The simplest explanation of the term "slatko" is that it's fruit cooked in a thick syrup of sugar and water. Only the best and the most beautiful fruits are used to make slatko, and most commonly used fruits are quinces, cherries, figs, blueberries, blackberries and wild strawberries. Slatko is always served on the most beautiful tray in the house, in small bowls, with an obligatory glass of water. It is written that in the 19th century many foreigners who visited Serbia were pleasantly surprised by the way they were welcomed in Serbian homes. The hostess would welcome them with a sincere smile and offer them slatko and water. Later, from their notes, we learned that this specialty of ours can be compared with the finest sweets in the West.

ДОК ЦРКВЕНА ЗВОНА ЗОВУ

Милица Досковић
Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

О МОЛИТВИ И УЗОРИМА

У времену у коме живимо, потребно је више причати Богу о деци, тј. молити се за њих, него причати деци о Богу. Што више времена проведемо у молитви, то ћемо мање трошити времена на решавање проблема.

свештеник Марко Јефтић

уторак, 11. август 2020.

Преподобна мати Ангелина српска, 12. август


То се Господ уселио у ме

Никола Ковачевић, Лучани
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

УСПЕЊСКИ ПОСТ, 14-28. август


   Великогоспојински пост увек почиње на Свети Макавеји (14. августа) и траје 14 дана, а завршава се празником Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа. Овај празник у народу је познат и као Велика Госпојина, по чему је овај пост добио име, мада се назива и Успењски или Богородичин пост.
   Великогоспојински пост увек траје две недеље, јер је још на Kонстатинопољском сабору, одржаном 1166. за све православне хришћане, сагласно древним поставкама, потврђено је да без прекидања чувају и поштују Богородичин пост од 14/1. до 28/15. августа. Некада су током овог поста, који спада у строге постове грађанским законима биле забрањене јавне приредбе и спектакли.
Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

преузми везу:
КАКО ДЕЦА ТРЕБА ДА ПОСТЕ?

недеља, 9. август 2020.

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА

Гуча, ДРАГАЧЕВСКИ ВЕЗ


                         
Оркестар Божидара Луковића, ДРАГАЧЕВСКИ ВЕЗ
Изворна певачка група "ДРАГАЧЕВСКИ ВЕЗ"
                           
Храм Светог архангела Гаврила,
 Свети великомученик Пантелејмон, 9.8.2020.

Гуча, СЛАЂА ДОБИЛА ЕЛЕКТРИЧНА КОЛИЦА

   Након што је сазнао за апел Слађе Рајић из Гуче за електричним инвалидским колицима, председник општине Лучани, Миливоје Доловић, је са својим пријатељима и сарадницима одмах приступио набавци потребних колица.
   Наиме, тридесетпетогодишња Слађана од рођења болује од церебралне парализе, има велика оштећења доњих екстремитета. Од деветог месеца до седме године похађала је вежбе у београдском Заводу за церебралну парализу. У престоници је са врло добрим успехом завршила Основну школу „Драган Херцог“. Уписала је и Економску школу у Новом Пазару, али је због бомбардовања 1999. није завршила.
   Пре годину дана преминуо јој је и отац, тако да сада живи са мајком Миром која је често у надници. Слађанина помагала са којима је располагала су застарела и нису јој омогућавала да многе обичне активности обавља самостално.
   Слађа је електрична колица добила два дана после објављеног текста у „Чачанском гласу“, када су Миливоје Доловић и његови сарадници у приватној иницијативи, сакупили потребан новац и купили колица.
   Председник општине Лучани је рекао да је Слађина велика жеља да буде што самосталнија, као и њена позитивна животна енергија којом зрачи, покренула личну иницијативу његових пријатеља и њега да одмах набаве потребна колица и тако омогуће бар мало лагоднији живот Слађе и њене мајке.
   „Понекад нас административне процедуре онемогуће да као локална самоуправа помогнемо многим појединцима и породицама. Онда приступамо пријатељским, другарским и пре свега људским иницијативама за сакупљање помоћи. Морам рећи да сам изненађен колико често су многи наши суграђани учествовали у акцијама за прикупљање неког вида помоћи. Ради се о појединачним или заједничим акцијама са општином или о грађанским иницијативама за помоћ, на жалост, све већем броју социјално или здравствено угроженим суграђанима. Посебна осетљивост наших донатора - суграђана или земљака из дијаспоре је изражена према хендикепираним лицима“ – истиче председник општине, Миливоје Доловић.
   „Иначе, у овом тренутку је у току акција изградње куће за многочлану, социјално угрожену породицу у Расовцу. Општина је урадила пројекат куће у поступку је прибављања дозволе за изградњу темеља као и прикупљање финансијских средстава и грађевинског материјала од добрих људи и друштвено одговорних предузетника за завршетак куће. Јако је важно да се људска солидарност наших суграђана, пријатеља, рођака и комшија, негује и тако повећава и умножава“ – каже председник општине Лучани, Миливоје Доловић.

   извор: Radio D Lučani