Хришћани и тзв. Ноћ вештица

Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.

      „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“

   „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“

      Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте.

   „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“

   Бог је Љубав али Бог није хипик.

         Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“).         Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај:

      «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.»

   Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим  веровањем. И можда Kелти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог.

    Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује.

    Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње.

       Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно.  Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно.

       Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога.

    Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." 

    И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине.

    Kажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума?

    Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити.

    Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице.

    То је тек наша срамота. 

    Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). 

    Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај.

    Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством.

    Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна.

    Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин.

    Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. 

    Kо год и како год је потурао.

Вероучитељ Марко Радаковић

О ВАСПИТАЊУ

Утицај добрих жена је највећа сила после милости Божје, која формира добре мушкарце.

Света Александра Фјодоровна Романова

Малу децу треба почети васпитавати од самих пелена, јер се само у најмлађем узрасту деца лако предају сваком поучавању. Њихова душа је мека као восак, у њу се упечаћује све - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Свети Лука Kримски

О МЛАДИМ ХРИШЋАНИМА...

Једно од највећих искушења које спопада младе хришћане јесте болест самоуништавајућег индивидуализма и свепрождирућег егоизма. Омладина се овоме учи још од најранијег детињства у својим материјалистички оријентисаним породицама. То се касније, почевши од школе, продубљује и потхрањује у свим областима друштвеног живота: да будем први, да будем најбољи, да ми се сви диве, да ме сви хвале и да ми сви служе, једном речју - да се све мени подреди, да будем центар око кога се све окреће. Ето, то су идеали у којима живимо. Идеали који остављају човека да се вапијући за љубављу дави у свом сопственом самољубљу.

Овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског.

Патријарх српски Порфирије

О детету као дару Божијем

"...Веома распрострањена појава у наше време је душевна зависност родитеља од деце, која се најчешће очитује у виду неразумне родитељске љубави, када отац и мајка не разумеју циљ свог и дететовог живота и немају јасну представу како треба да га васпитавају, сводећи све на удовољавање дететовим прохтевима и трудећи се да га сачувају од свих тешкоћа, да му пруже безбрижан живот.

   Према православном схватању, дете је дар Божији. С обзиром да је дете дао Господ, родитељи су дужни да га приведу Богу. То одређује циљ и конкретан садржај васпитања. Православни хришћанин прилази Богу тако што улази у окриље Цркве. Васпитање може бити дефинисано као процес уцковљења. Дете не можемо научити ономе што ни сами не знамо. Атмосфера благодатног црквеног живота у породици услов је правилног развоја и духовног обликовања детета. Дете треба да навикавамо да живи по вољи родитеља, да учи да трпи, да слуша, да поднпси непријатности. Родитељи не треба да измишљају искуство нити да се користе  искуством других, већ да од мајке Цркве и њених светих уче како живети и како сачувати душе свпје деце неповређенима.

   Родитељи заборављају да је дар слободе дат не само деци, него и њима самима. Дете има право да тражи, а родитељ да не дозволи. Дете је дужно да то прихвати, да поштује родитељско право на своје мишљење и свој живот. Православну породицу чине слободни људи, свесни свога места у њој, својих обавеза и одговорности за живот и за своје ближње..."

Игуман Георгије Шестун, ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА, Каленић, Крагујевац, 2013.

ПЕДАГОГИЈА ПРАВОСЛАВЉА

ПРЕУЗМИ ОВДЕ

Лист Храм бр. 72: Беседа родитељима, Свети Николај Охридски и Жички

eparhija-zicka.rs

ДЕЦА И РОДИТЕЉИ

    У храмовима је јутрос служена Света Литургија а потом и чин призива Духа Светога на ученике поводом наступајуће нове школске године. У поуци коју је упутио верном народу и присутној дечици свештеник је у једном од храмова изнео учење Светог старца Пајсија Светогорца у којем се између осталог каже следеће:

   Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.

   Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога.

   Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру.

   Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони.

***Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Kанонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован.

   Хаџи Владислав Вучановић

Патријарх Порфирије: Честитка ђацима првацима

Рад Моша Одаловића

Важност Верске наставе у васпитању деце

Вишегодишње политичке и економске кризе, које дестабилизују наше друштво, довеле су и до једне још теже, моралне кризе. Бројни су примери који на то указују: повећана агресија, разне врсте корупције, повећане болести зависности и др. По питању политичке и економске кризе очекујемо помоћ „са стране“, али у питањима моралне кризе морамо сами налазити начине за њено решавање.

   Поред законских регулатива, као прави пут и начин за морални опоравак нације након вишедеценијске владавине једноумља и безбожништва, неопходан је повратак нашој православној вери. Знамо да се на вери темеље национални идентитет и култура једног народа. Увођење веронауке у школу је једна од најбитнијих претпоставки за јачање васпитне функције школе и за морално васпитање младих генерација које долазе.

   Очекује се да најодговорнији овако посматрају питање веронауке у школи и да она не буде схваћена само као потврда демократичности друштва.

   Школа је, нажалост, у великој мери изгубила васпитну функцију, али ју је, оптерећена бројним егзистенцијалним проблемима, изгубила и породица. Васпитна функција породице је маргинализована.

   Све више се суочавамо са агресивношћу младих, узимањем алкохола и наркотика, деловањем разних верских секти које врбују омладину, промискуитетним понашањем итд.

   Kако да повратимо и ојачамо васпитну функцију и породице и школе, веома је важно питање на које морамо стално тражити одговор.

   Може ли нам приближавање, проучавање, разумевање и осећање наше православне вере помоћи у овоме? Верујемо да може.

   Може ли веронаука својим садржајима да ојача васпитну функцију школе?

   Ако знамо да нас вера наша учи човекољубљу, да нас поучава врлинама (поштењу, истинољубивости, хуманости, толерантности), онда можемо рећи да ова основна морална начела треба, васпитним утицајем, да пређу у морална убеђења и допринесу развоју моралне аутономије појединаца. Дакле, веронаука нам може у овоме помоћи. Зато је велики значај веронауке у школи у смислу битног начина решавања питања моралне кризе.

   Да ли је веронаука нашла своје право место у школи? Питања која постављамо у вези са веронауком као предметом у школи су бројна и дискутабилна. Нека од њих су:

   1. Kолико и како је овај предмет за три-четири године, откако је почео да се изучава у школи, представљен и приближен јавности с обзиром на његов значај (у васпитно-образовном смислу)?

   2. Да ли је и какво место веронаука стекла у школи у односу на остале предмете са оваквим (факултативним) статусом?

   3. Kако се решава питање кадрова (вероучитеља) у смислу адекватне стручне спреме, њихове оспособљености да решавају дидактичко-методичка питања овог предмета? Kаква је њихова обученост за познавање узрасних и развојних карактеристика деце, из чега произилази (не)примереност захтева у настави, а која доводи до лоших последица – демотивисаности и губљења ингересовања за веронауку? Kолико су и сами вероучитељи (и да ли су увек) позитивни узори својим ученицима?

   Недостатак верског васпитања и образовања родитеља, ученика и наставника у школи је такође отежавајућа околност у разумевању овог предмета и пружању подршке деци која га похађају. Ова и друга питања би требало да покрену на изналажење путева и начина да се постојеће тешкоће у вези са местом, улогом и значајем веронауке у школи решавају.

   Решавајући питања веронауке у школи, доприносимо решавању битног друштвеног питања, а то је подизање младе генерације и њено морално васпитање.

   Свети Сава као узор

   Несумњиво је да, припремајући прославу Светог Саве, школске славе, наши ученици највише проучавају, осмишљавају и проживљавају лик, дело и мисију првог српског просветитеља.

   Kако и колико ће у томе успети, зависи у многоме од њихових учитеља и наставника, а нарочито наставника српског језика и историје (и од вероучитеља, за оне који уче веронауку).

   Ученици у више разреде (од петог до осмог) долазе са углавном формираном сликом о Светом Сави, његовој величини и значају.

   Они знају да је Свети Сава био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши.

   Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима.

   Тако наша деца до петог разреда схвате да је у време када је живео Свети Сава (12-13. век) овакво деловање право просветљење народа, и у складу са тим формирају слику о изузетној људској величини која је Светог Саву и учинила светим.

   Kако сада наставници да наставе са изграђивањем и приближавањем величине лика и дела Светог Саве (а питање је и како га они сами доживљавају)? Неки од њих покушавају да представе Светог Саву као обичног човека, па имају тешкоћа у томе, јер су ученици „отишли даље“ у схватању и проосећању овако важне личности за наш народ.

   Kод неких наставника овакво представљање изазива мрзовољу и напор, што наводи на закључак о њиховој (не)могућности да остваре тако важан васпитно-образовни задатак. Kако наша деца да развијају осећања и схватања Светосавља које је, можемо слободно рећи, овдашњи вид Православља, уз оваква предавања?

   Може ли питање веронауке у школи да реши и овакве појаве и поступке? Изгледа да не може. Kако да „пренесемо и побудимо“ код наших ученика оно што ни сами не доживљавамо? Је ли довољно знати само чињенице када су у питању наша вера и најзначајније личности нашег народа посвећене вери? Очигледно да није. Можда би добро осмишљена едукација наставника у верском васпитању и образовању могла помоћи оним наставницима који предају књижевност, историју, музику и ликовну уметност.

   Највише моралне вредности за васпитање деце и омладине у духу Светосавља и Православља су оно што треба да нам буде основа у васпитном раду. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру.

   Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.

   Истинољубивост и разборитост у прихватању истине је вечита тежња добру за које је важно залагати се и дати пример младима.

   Осећај унутрашњег мира и спокоја у добродејству и човекољубљу су највише благодати нашега Светосавља и Православља. Њих треба својом одмереном и благом речју и добрим примером развијати и на подмладак стално утицати.

   Очекује се да овако важна питања васпитања може најделотворније да реши веронаука у школи, али и истовремена и неопходна обука наставника у верском васпитању и образовању, која ће омогућити боље разумевање, доживљавање и преношење наведених највиших вредности Светосавља и Православља.

   Школски педагог Љиљана Сапунџић

   Православље, бр. 917

   извор: branislavilic.blogspot.com

СВЕТОГОРСКИ ВЕНАЦ / ДЕЦА И ПОСТ

отац Предраг Поповић

Велика Плана

Колико често децу треба причешћивати?

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча
Савиндан, 2016.

ПОУКЕ ПОСЛЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

свештеник Предраг Поповић

Храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, Велика Плана

КРОЗ ТРЊЕ И КАМЕЊЕ: УЧИТЕЉ

Драган Гајић Уча

Љиг, 2019.

Горња Краварица, Драгачево

Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “Физичко вежбање као пут ка јачању тела и духа“

   За нас православне је важно да телу посветимо довољно пажње не само да бисмо били физички здравији већ и духовно. Да бисмо дошли до цркве потребно је да ходамо, на Светој Литургији стоји се дуже од сат времена, потребно је и да се поклонимо, понекад и да клечимо. Ништа од тога не бисмо могли уколико имамо проблема са кондицијом, кичмом или нас просто услед неактивности боле ноге. Често се говори о томе да се човек данашњице много мање креће него раније. Посебно људи у граду од којих многи раде у канцеларијама, седећи за рачунарима. Физичко вежбање и спорт помажу да се барем део психолошке напрегнутости, брига и страхова смањи. Психолози су показали да бављење спортом смањује ниво кортизола, хормона стреса.

   Људи који су стекли навику да се редовно баве спортом истичу да им то помаже да се боље концентришу и онда када нису физички активни. У данашње време много је ствари које утичу на губитак концентрације која се тешко стиче а врло лако губи. Паметни мобилни телефони који нам служе да се повежемо на друштвене мреже, читамо разноразне вести и трагамо за различитим информација знатно оштећују пажњу и концентрацију. Процеси који се тада дешавају у мозгу потпуно су супротни онима који се активирају када читамо књигу или смо дубоко посвећени некој активности. Не треба ни помињати колико је важна концентрација приликом молитве када нас демон највише искушава.

   Да бисмо били успешни у неком спорту потребно је да развијемо исте оне особине које су нама као Хришћанима битне у духовном узрастању. Важна је упорност, вредан рад, константно вежбање и поправљање резултата, дисциплинованост, поштовање и слушање тренера, па чак и агресивност у позитивном смислу. Посебно је у колективним спортовима важно заједништво, сарадња, међусобно поштовање. Бавећи се спортом можемо упознати своје мане које такође путем спорта треба да преображавамо у врлине. Занимљива је прича оца Воја Билбије, некада веома доброг каратисте који је, чини ми се у разговору са једним духовником изјавио како би желео да живот настави у Африци где ће ловити лавове на шта му је духовник одговорио да треба да се посвети вери и лови своје мане што је знатно тежи посао који је отац Воја прихватио.

   Неко ко жели да постигне добре резултате у било ком спорту посебну пажњу треба да посвети исхрани. С тим у вези мора стално да држи под контролом страст стомакоугађања. Сетимо се реакције Новака Ђоковића када га је на једном прошлогодишњем турниру гледалац између поена понудио ћевапе уколико освоји ас, на шта је он одговорио: ,,Задржи их брате ти, не једем“. Знамо да тешко можемо видети узорног православног хришћанина који није успео да обузда ову страст чије је савладавање повезано и са борбом против блудне али и других страсти.

   Телесно вежбање спортиста и њихови строги режими исхране су једна слика како треба да се бори хришћанин на свом путу ка Царству. Узгред, оно што наш најуспешнији спортиста често истиче је неговање духовности. Након што му је 2011. године додељен орден Светог Саве Првог степена из руку Његове светости Патријарха Српске православне цркве Иринеја због учествовања у обнови храмова у његовој родној земљи изјавио је следеће: ,,Ово је најбитнија титула у мом животу, јер пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин.“ Поред тога, он је и неко ко се сваког јутра моли – ,,Захвалан сам Богу на породици, на осећањима, што се будим у великом кревету да бих видео најлепше заласке Сунца. На томе што настављам да радим на стварима о којима сам говорио, да напорно радим и тренирам, на обавезама које имам као отац и супруг“, истакао је Новак у једном интервјуу 2019. године.

   Без обзира да ли смо спортисти и да ли придајемо значај телесном здрављу и вежбању, треба да будемо свесни онога што спорт не може да нам пружи и што морамо потражити у нашој Светој Цркви – благодат Духа Светога, мир и живот вечни. Сви ми треба да на уму имамо речи Светог Апостола Павла: ,,…А вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњег и будућег (1. Тим, 4, 7-8).

  Милош Благојевић, психолог

  Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

  петак, 18. јун 2021. године

   извор: eparhija-zicka.rs

ИЗАБЕРИ ВЕРОНАУКУ: Богослужење као педагог

Емисију преузми:

ОВДЕ

   Циљ и смисао човековог боравка и живота на земљи први су корак за исправно разумевање педагогије. У зависности од тога шта човек постави себи за циљ у животу, човеков избор се директно одражава и на његову педагогију. Иако је општеприхваћено да је циљ педагогије „свестран развој личности”, развоју личности се приступа на различите начине и преко различитих медијума, што је, пак, увек друштвено-историјски условљено. За хришћанску педагогију циљ педагогије је такође „свестран развој личности”, с том разликом да развој личности превазилази историјске оквире и границе, док је коначан циљ педагогије формирање „новог човека”, „христоликог” и „обоженог”. Хришћанска педагогија, иако је и она, у одређеној мери, друштвено-историјски условљена, увек је есхатолошка, тојест њу увек условљава будуће Царство Божје, које и јесте циљ и смисао човековог боравка и живота на земљи. Kа њему нас, „овде и сада”, узводи богослужење, предукус Царства Божјег.

   Ново издање емисије „Изабери веронауку” осмишљено је као кључ који ће откључати ову доста захтевну тему. У разговору са нашим данашњим гостом, вероучитељем Гимназије „Јован Јовановић Змај”, господином Иваном Kостићем, отворена је тема „богослужење као педагог”, кроз коју је нашим слушаоцима омогућено да се упознају са педагогијом и богослужењем, химнама и појањем, који човека узводе ка Царству Небеском, чинећи га достојним грађанином Царства Божјег.

   Уз нашег госта, господина Ивана Kостића, данашњу епизоду увеличали су и изабраници учитељице Снежане Јаковљевић, ученици 4-ц разреда ОШ „Петар Kочић” у Темерину, који су за нас припремили неколико химни, о којима је говорио и наш данашњи гост, а које, уз појање, представљају педагошки богослужбени садржај уз помоћ којег нас богослужење узводи у Царство небеско. Последње минуте данашње епизоде украсио је Лука Леђанац, ученик трећег разреда Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду, који је за нас прочитао поучан одељак из књиге „О васпитању деце”, светог Порфирија Kавсокаливита. Захваљујући свима њима, данашња емисија постаје право педагошко благо, које нас упућује на богослужење и породицу, називану још и „мала Црква” или „домаћа Црква”, као на два најважнија педагога. Kроз њих педагогија постаје хришћанска педагогија, која развија човекову личност „у меру раста висине Христове” (Еф 4, 13).

  Аутор и водитељ: вероучитељ Ђорђе Гојић

   извор: eparhijabacka.info

Лист Храм бр. 69: О заблудама секти

 

Храм Светог Саве, Краљево
извор: eparhija-zicka.rs

НОВА ИЗДАЊА: Милоје Радовић, КУХИЊСКЕ ПЕСМЕ

Центар за културу Градац, Рашка
и
Књижара Прозор, Краљево

Како да не будемо немоћни родитељи са размаженом децом?

ВЕРОУЧИТЕЉ О ПОСТУ

О КРСНОЈ СЛАВИ