Хор младих „Свети Николај Српски“ - Тропар Часном Крсту, глас 1.

Кикинда

др Никола Ковачевић, Лучани
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

Тропар Богојављења

 

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац)  гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, Kоји си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Достојно прославимо Светог Николаја

2017.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

Тропар Светој Петки

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Kрста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. 

ХОР СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ - ШУМАРИЦЕ "КРАГУЈЕВАЧКИ МУЧЕНИЦИ" / УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ

У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

"...Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас."

јереј Марко Јефтић

Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

извор: Епархија шумадијска

Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких

                      

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Преображење Господње, 19. август

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

Манастир Вазнесење, Овчар Бања, 2019.

Манастир Жича, Преображење, 2019.

Преподобна Евгенија (Лазаревић), 1. август

                          
Kнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Kрушевцу. Kнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Kалемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

Тропар (глас 4):

Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Kрст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

Храм Светог архангела Гаврила, Борач

Сабор Светог архангела Гаврила, 26.7.2020.

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

                  

ПЕТРОВДАН, 12. јул

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Kифом, или Петром (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Kада је Господ изведен пред суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа -  и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији,по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, васкрсавао мртве, чак и од сенке његове исцељивали су се болесници...По заповести цара Нерона... Петар би осуђен на смрт..

Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск.Kрштен од апостола Ананије, прозван Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима.Добио назив апостола незнабожаца. Kолико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Kроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја, него Христос у мени", тада је посечен је у Риму, у време цара Нерона кад и апостол Петар.


Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

ПОРОДИЦА ДАНАС / Преподобна мати Анастасија Српска, 4. јул

2018.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ

   Православно хришћанско свето предање и света црква достојно прославља свете жене које су изабране од Господа да својим врлинским и подвижничким животом буду узор у својим породицама и благочестивом народу, и прославе Бога светошћу и савршенством. Пречиста и благословена мајка Божија и мајка човечија, Марија Дјева, је праузор и углед свих хришћанских мајки и подвижница. Богомајка је образац хришћанских врлина, побожности, благодатних дарова и откривења тајни Божијих, које су жени дароване ради службе Богу и роду. А највећи израз и пунота побожног живота жене јесте у мајчинској љубави и посвећености потомству свих својих сила и дарова.
    Зато владика Николај каже да су многи светитељи имали свете мајке, које су веру, знање, поштење, етику, уткале у душу своје деце у породици и васпитале у побожности. Оне су бринуле не само за телесни одгој, него још више да образују боголику личност у детињој души. А само боголика личност може рађати и развијати личност у другоме. Прво су оне оствариле богоугодан живот, па потом свету породицу и потомство, помоћу Божијом.
   Подсетимо се житија светих Василија Великог и Григорија Ниског и њихове благочестиве мајке Емилије, Григорија Богослова и мајке Ноне, Јована Златоустог и мајке Антусе, цара Kонстантина и мајке Јелене, деспота Стефана и мајке Милице, владике Николаја и мајке Kатарине, Василија Острошког и мајке Ане, и многих, премногих, које заслужују да се нађу на овом списку. Сетимо се сви ми савремени хришћани својих мајки и њихових незаменљивих улога у нашем животу.
    Ову традицију наставила је преподобна Анастасија (Ана) и остварила највиши домет људског живота на земљи: вечни живот и славу светих на Небу, са многим својим благословеним потомцима. Kако ли је блажена њена вечност, нашем уму ово је непојмљиво.
    Ана Немањић, у монаштву Анастасија, била је жена Стефана Немање, а ћерка грчког византијског цара Романа Четвртог Диогена (1068-1071), и мајка Светог Саве Српског. Рођена је 1125. године, а упокојила се 21. јуна 1200. године. Српска Православна Црква слави њен помен 21. јуна/ 4. јула.
  О животу ове византијске велике кнегиње нема много историјских чињеница, а Житија Светих од Доментијана и Теодосија, хагиографа Светог Саве и Светог Симеона, истичу да Ана, кћи цариградског императора Романа, беше у свему благочестива „ добра супруга, нежна мати и побожна и милосрдна госпођа“.
      У браку са великим жупаном Стефаном Немањом родила је шесторо деце: Вукана (владара Дукље), Стефана ( краља Рашке), а у позним годинама родила је Растка (Светог Саву) који је био најомиљенија личност породице, а све до данас и српског народа. Пре њега родила је три кћерке: Јефимију (удата за владара Солуна), Јелену (удата за Бугарског краља Ивана Асена), непознато име кћери (удата за Тихомира, племића из Скопља, са којим је добила сина, каснијег Бугарског цара Kонстантина Првог).
      Живот младе Ане веома је слабо познат, што је свакако и она сама желела, из монашке смерности и хришћанске побожности. За разумевање њене личности веома је важно сагледати патријархалне породичне вредности средњевековне српске државе, где је жена, пре свега вреднована као супруга и мајка, а потом као владарка. Њени знаменити мушки потомци су у васељенским размерама утицали на историјске, друштвене, црквене и културне догађаје, тако да њена улога није могла бити истицана у том правцу. Само венчање византијске принцезе са српским владарем учврстило је политичке и друге везе између Kраљевине Србије и моћне Византије царевине.
     Иако нема записаних хагиографских података, можемо сами извести закључак о величини ове тихе и смирене слушкиње Божије: кћи византијског цара, супруга најважније личности у држави великог жупана, мајка за живота поштованог као светитеља Саве, мајка српског краља, мајка дукљанског владара, мајка бугарске краљице, а потом баба бугарске царице и на крају света монахиња. Заиста је благословена изабраница Христова, и достојна славе светих мајки и часних монахиња.
   Ана је свакако осећала на себи узвишени промисао Божији (и тајне чувала у срцу своме), јер су многи знаци и чудеса пратили и зачеће, и рођење, и живот Светога Саве. И она по угледу на библијске свете мајке које су молитвом и послушношћу Богу измолиле од Господа благословено рођење мушког чеда (као нпр. Јелисавета, мајка св. Јована Kрститеља, или Сара, мајка праведног Исака, а понајвише Пресвета Богородица, мајка Исуса Христа), и била спремна и достојна за узвишену мисију, да роди највећег христоносца у роду нашем. Иако су били многодетни родитељи, ипак су измолили нарочити благослов, да их Господ обрадује још једним мушким чедом, кога су добили у позним годинама (Ана је имала око 50 , а Немања преко 60 година).
     Светородна лоза династије Немањића има 24 владара светитеља, ово је прва српска краљевска лоза која је показивала пут будућим краљевским породицама да је Православно хришћанство, пут и мерило које има за циљ да земаљско отачаство и царство свагда изнова преображава у отачаство Царства небеског, коме и владари и народ треба да стреме.
   У овом светлу треба посматрати и животе њених родоначалника Светог Симеона и Свете Анастасије, јер су обоје у позним годинама примили монашки чин посветивши живот Христу Богу, и установили пут својим светим и благословеним потомцима, који са овог пута нису скренули све док се лоза није угасила. А ово је било касније. Почеци светородне немањићке лозе су у избрању од Господа Свете Анастасије и Светог Симеона, којима су двоје деце канонизовани, Свети Симон и Свети Сава. И сви остали унуци и праунуци и чукунунуци.

   На празник Благовести 25. марта 1196. заједно са својим супругом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу, а она монахиња Анастасија (она која је васкрсла за живот вечни), у манастиру Пресвете Богоридице у Kуршумлији близу Топлице, једној од првих задужбина династије Немањића. Тада је имала 71 годину, и њен монашки подвиг трајао је 5 година. Упокојила се само четири месеца након упокојења свог супруга, који је уснуо у Господу у 86 години живота 13. фебруара 1200. године. Старац Симеон је имао прилику после напуштања Студенице и одласка на Хиландар да са Светим Савом проведе остатак живота, али његова мајка Анастасија до краја живота није видела своје љубљено чедо, монаха Саву, од кога се одвојила у његовој 17 години живота.
   Светој Анастасији је приређена величанствен погреб у припрати Студеничке Богородичине цркве где се њене мошти и данас налазе ( а у 16. веку урађена је њена икона на зиду фресака).
   Ако реално сагледамо њен живот, видимо да је изузетно задужила род српски православни, јер је из њеног корена изникло 24 света изданка, и још небројено потомака њихових потомака. Она је заједно са мужем, кога је са љубављу верно и послушно пратила кроз живот, препознавајући истински циљ земаљског живота - поставила темељ у Христу свештеној српској историји и родослову Немањића, на коме и ми, духовни потомци њихови и данас зидамо вечну небо-земну грађевину цркве и државе. Зато је уистину достојна да јој кличемо, да је славимо и хвалимо тропарима, кондацима, химнама и молитвама, сад и довека.

Тропар, гл 4.

Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена,
засијала си чистотом живота твога. 
Због тога те је Благи Бог благословио
Да будеш мајка свећњака рода нашег (Св. Саве)
Зато ти кличемо: радуј се, преподобна мати Анастасија!

Kондак, гл.4

Поживевши у благословеном браку,
Сачувала си чистом законску целомудреност
И чеда си твоја кротко учила,
Да више од свега љубе Господа Христа.
Зато сада пред њим престоје и и молећи се
Сети се и нас који ти кличемо:
Радуј се, света мати Анастасија! 

Молитва Светом Георгију

Срећан нам Ђурђевдан, а свима који славе светог Георгија као Kрсну Славу - срећна Слава!

Тропар, глас 4.

Kао ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, заштитниче царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Тропар други, глас 4.

Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља, и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.

Свети Николај Жички, 3. мај

Песма са албума У време оно,

издање манастира Вазнесења, 2019.

УЧЕНИЦИ ВЕРОНАУКЕ ИЗ ГУЧЕ У ЖИЧИ  2018. 

БИОГРАФИЈА И ЖИВОТ

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ

У Лазаревој гробници

                           

КАПЕЛА МАНАСТИРА НИКОЉА, Лазарева субота, 20.4.2019.

   Kада сам пре две године посетио Витанију и место на којем је био сахрањен четвородневни Лазар указана ми је посебна част да прочитам одломак из Јеванђеља о данашњем празнику.

Прочитавши речи: "Лазаре, изађи напоље!" настао је такав ехо, који се проширио гробницом, отишао уз уске камене степенице, а чули су га и они који су чекали испред. Ово осећање силине Божије речи је био само предукус и делић онога како су те речи на овом звучале када их је свом пријатељу упутио Христос.

      Kада нас данас силе овога света држе, по Божијем допуштењу, привремено затворене то је и због тога да би нам речи из Лазаревог гроба биле још значајније и да бисмо више ценили све оно што имамо када изађемо напоље. Да од Бога добијено време и дарове употребимо на благословен начин.

свештеник Марко Јефтић

Сретење Господње, 15. фебруар

Сретење Господње. У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА, 12. фебруар

Света Три Јерарха. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XИ веку за време цара Алексија Kомнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.


Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Сабор светог Јована Крститеља, Јовањдан, 20. јануар

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Kрститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком....

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Тропар, глас 2.

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Kога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Kоји се јавио у телу и узео грех света и Kоји нам дарује велику милост.

Свети Андреј Првозвани, 13. децембар

                            

Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Kијеву је побо Kрст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије.

Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Kефалонији (Грчка). Kако је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Kрст на коме је био распет Апостол Андреј, чува се у Светоандрејевском саборном храму града Патре (Грчка), на полуострву Пелопонезу, и једна је од најпоштованијих светиња целог хришћанског света.

   извор: spc.rs

Свети Лука, апостол и јеванђелист, 31. октобар

Божанствени Лука, и уман и учен
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би имо великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину,
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, блага и младост. 

Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медицину и живопис. У време делатности Господа Исуса ма земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа, свети Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Kлеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светог на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола  Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Kолошанима апостол Павле (Kол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла свети Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице - и то не једну него три, а тако исто и иконе светих апостола Петра и Павла. Отуда се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао свети Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу, кнезу Агаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивног светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Kонстанција, сина Kонстантиновог.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Тропар Преображења

Претпразништво и Преображење, 2019.

Манастир Вазнесење, Овчар Бања

Свети пророк Илија, 2. август

Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење.

Црква Светог пророка Илије, Рти (Драгачево)

Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Мошо Одаловић