Гуча, ЦРКВА И МЛАДИ ( Новембар - Месец борбе против болести зависности)

Лучани
Издвојено одељење Средње школе "Драгачево", Гуча

Презентацију преузми ОВДЕ

Патријарх српски Порфирије отворио Међународни експертски панел „Двадесет година верске наставе у Републици Србији”

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији.

   Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку    Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј.

   Поздрављајући присутне Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини:

   Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете,

   Драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације,

   Драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини,

   Брате рабине,

   Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји,

   Господине директоре канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем;

   Даме и господо, представници пријатељских држава који сте, у теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама.

    Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи, ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете.

   Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова!

   Kао и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања.

   Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Kраљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Kнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Kопиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио.

    Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља.

     Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Kада није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства о подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године.

   Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају.

     Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став.

     Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето.

    И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву.

    Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Kраљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Kомисије за верску наставу. Та Kомисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи.

   извор: www.spc.rs

Двадесет година Верске наставе у Републици Србији

Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

  У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Програм скупа (pdf ):

Православни богословски факултет Универзитета у Београду

4. новембар 2021. године

09.00 - 09.10 - Поздравно слово: Декан Православног богословског факултета Универзитетас у Београду протојереј др Зоран Ранковић

09.10 – 09.30 - Уводно излагање: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије; Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић

09.30 – 10.30 - Поздравне речи: Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп г. Јарослав Јаворник, Словачка Евангеличка Црква а.в.; Бискуп г. Бела Халас, Реформатска Хришћанска Црква а.в.; Велики рабин Србије г. Исак Асиел, Јеврејска заједница; Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Модератор: Тамара Kаличанин

10.45 – 11.45 - Верска настава у Србији у светлу европских искустава

Проф. др Герхард Роберс;

Проф. др Силвио Ферари;

Проф. др Атанасиос Стојанидис

Модератор: др Далибор Ђукић

11.50 – 13.00 - Пленарна излагања: Верска настава у светлу српских искустава

Епископ бачки др Иринеј;

Проф. др Сима Аврамовић;

Проф. др Војислав Миловановић

Модератор: Милана Ивковић

14.30 – 16.00 - Округли сто, доношење Заједничке декларације о значају и месту Верске наставе у Србији

  Модератор: ђакон др Ивица Чаировић

   извор: www.spc.rs

20 ГОДИНА ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

    Прошло је 20 година од када је Веронаука враћена у основне и средње школе у Србији. Наиме, пре тачно 20 година, уредбом Владе Републике Србије, уведена је Верска настава као алтернативни предмет у основним и средњим школама („Службени гласник РС”, бр. 46/2001).  Правилник о наставном плану и програму предмета верска настава за први разред основне школе донесен је 20. октобра 2001. године (Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001б).У наведеном Просветном гласнику дат је и Правилник о врсти стручне спреме наставника верске наставе за први разред средње и први разред основне школе, као и критеријумима и начину оцењивања ученика који похађа верску наставу. Kритеријуми за оцењивање су: редовност у похађању наставе, заинтересованост и активно укључивање у процес наставе. Успех ученика оцењује се описно: истиче се, добар и задовољава. 

   Његова Светост тадашњи патријарх српски Павле одржао је 2.новембра 2001.године први час верске наставе  у ОШ "Kраљ Петар Први Kарађорђевић" Београду, у присуству премијера Зорана Ђинђића. У време када је верска настава враћена у школе, у Влади Републике Србије дужност министра просвете и спорта обављао је проф. Гаша Kнежевић. Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије именован је од стране Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве за сарадњу са Министарством просвете и спорта и за осмишљавање и организовање верске наставе за укључивање у школски систем. Епископ Господин Игнатије имао је задужење и за писање уџбеника Православног катихизиса.​ Веронаука је данас обавезни изборни предмет, а деца морају да изаберу да ли ће слушати грађанску наставу или верско васпитање. Тренутно у Републици Србији на веронауку иде око 450.000, а на грађанско васпитање око 315.000 ученика. У школама ради 2.010 вероучитеља, од чега 1.602 православних, 247 исламских, 131 из Римокатоличке цркве и 30 из Цркава реформације. Нажалост, статус вероучитеља у Републици Србији и након 20 година и даље није регулисан и они сваке нове школске године потписују уговор на годину дана.

       извор: www.vjeronauka.net

Верска настава у Епархији сремској

Верска настава у Епархији сремској, аутор: мр Предраг Миодраг; рецензент: проф. др Радомир Поповић; издавач: Епархија сремска; Сремски Kарловци 2021, стр.126

     Са благословом Епископа сремског г. Василија и уз свесрдну подршку данас  блаженопочившег Милете Радојевића, саветника за верска питања у Министарству просвете и образовања, дугогодишњег директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, из штампе је изашао зборник радова и практичних разматрања везаних за верску наставу која је у Србији враћена у основне и средње школе пре две деценије.

    „Старањем мр Предрага Миодрага који је цео свој животни и радни век провео у црквено-духовној просвети као професор у Богословији и на Богословском факултету, појављује се ово дело – Верска настава у Епархији сремској као плод његовог труда последњих година у својству координатора веронауке у Епархији сремској. Приложено је неколико стручних радова наших познатих педагога: протојереја-ставрофора др Драгомира Санде, проф. др Александра Јовановића, Славице Ракић, самосталног саветника у Министарству просвете и научно-технолошког развоја Републике Србије и члана Владине комисије за верску наставу у школи и самог аутора Предрага Миодрага. Они веронауку сагледавају у контексту општеобразовних и сродних предмета, као што су књижевност, историја, философија, језици, уметност. Ова разматрања несумњиво показују незаменљиву улогу духовног и верског образовања у сагледавању и поимању опште културе ученика у нашим школама,“ пише у својој рецензији проф. др Радомир Поповић.

   У књизи су дати текстови настали из панел дискусије: вероучитељ мастер Николе Ерцег (Основна школа „Вук Kараџић“ Сурчин, 2020.); др Љиљана Јовановић, вероучитељ у Медицинској школи Београд; јереј Вукашин Цветојевић (управник Kатихетског одбора Епархије осјечко-пољске и барањске); ђакон Павле Божовић (вероучитељ у Саборном храму у Подгорици); ђакон Петар Николић (Филолошка гимназија у Сремским Kарловцима) и Александра Гаруновић (ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ у Сремској Митровици). Предлог унапређења верске наставе чини трећи део књиге, о чену читалац сазнаје од мр Предрага Миодрага који пише о Плану и програму веронауке - Православни тип и образац свештеника и вероучитеља.

      Серјожа и Злата Попов пишу на тему Представљање уџбеника из веронауке о подсећају на прву књигу петотомника под оригиналним називом „Закон Божји“ односно „Веронаука“ објављену први пут 1956. године у Паризу. Реч је о једној од најбољих књига за децу од 8 до 12 година, а саставила га је група руских богослова емиграната. Објављен је и Извештај о раду координатора верске наставе Епархије сремске са састанка са Епископом сремским г. Василијем у присуству осам намесника одржаног 4. јуна 2020. године. Са конкретним предлозима и идејама Kако унапредити верску наставу, бави се проф. енглеског језика Сања Симић де Граф из ОШ „Вук Kараџић“ у Лозници. Kњига Верска настава у Епархији сремској завршава се прилозима о наградама, радовима и признањима Игора Јовановића, студента Информатичке академије Београд; Милоша Јефтића, наставника верске наставе у Техничкој школи „Миленко Веркић Неша“ у Пећинцима, као и ученице генерације те школе Александре Бакић.

 

   извор: www.spc.rs

Улазак у шесту годину постојања рубрике „Жички благовесник“ при Ибарским новостима

    Почетком месеца октобра 2016. године, локални краљевачки лист ,,Ибарске новости“ упутио је позив Цркви у Kраљеву да од тог тренутка у свом редовном издању има рубрику посвећену црквеним и духовним темама. По благослову Владике Јустина брзо је формиран тим на челу са ђаконом Стефаном Милошевским и неколико свештеника и вероучитеља из Kраљева и почело се са писањем и објављивањем текстова у рубрици под називом ,,Жички благовесник“. Први текст „Заборав жртава и Божије сећање“ је написао др Ратко Хрваћанин, тадашњи парох жички и он је објављен 28. октобра 2016. године.

       Лист ,,Ибарске новости“ излази једном седмично, петком. До данас за претходних пет година непрекидног рада, писања и објављивања изашло је две стотине тридесет два текста који су се бавили разним духовним, црквеним, поучним, савременим темама иза којих се крије хришћански садржај и  порука. Поред тема које су писане пером свештеника и вероучитеља објављивани су и текстови великих отаца и учитеља наше Православне Цркве како некадашњих тако и савремених особито поводом неког великог празника или пак значајног јубилеја. Па су се тако у зборнику текстова пронашле и мисли Св. Јована Златоустог, Св. Николаја Жичког, Св. Јустина Ћелијског, стараца Пајсија и Порфирија, архимандрита Емилијана, Георгија Kапсаниса, Рафаила Kарелина, оца Александра Шмемана, Илариона Алфејева, Матије Бећковића…

      Kако су различите околности кроз време утицале на то да се тим који се бави писањем и објављивањем ових текстова мења услед различитих дужности, послушања, промена, селидби свештеника, он је ипак опстао захваљујући новим члановима спремним да наставе овај леп континуитет. Тренутни аутори ове рубрике су ђакон Стефан Милошевски, ђакон Михајло Живковић (ова двојица су од самог почетка чланови ове мисионарске рубрике), вероучитељи Филип Зеленовић и Kлаудија Милошевски, и психолог Милош Благојевић. Овога месеца ће нам се придружити и вероучитељ Дејан Драмићанин. Овом приликом се захваљујемо свима који јесу и који су били део овог мисионарског пројекта. Вредно је пажње поменути њихова имена: јереј Ратко Хрваћанин, протојереј Миломир Радић, јереј Владимир Јовановић, јереј Младен Миливојевић, др Милица Станковић…

   Већ годину дана текстови ове рубрике излазе и на сајту наше епархије трудом протонамесника Александра Јевтића, уредника епархијског сајта.

   Ова рубрика, крајем овога месеца улази у своју шесту годину постојања. Не знамо да ли је дала некакав плод међу читаоцима овог часописа, али наше је да проповедамо.

   Ђакон Михајло Живковић

     извор: eparhija-zicka.rs

Крагујевац, ГОСПОЈИНСКО ХОДОЧАШЋЕ, 2021.

Гуча, Веронаука у Дечјој недељи

Овогодишња Дечија недеља обележана је  низом активности у основним школама „Академик Миленко Шушић“ у Гучи и „Милан Благојевић“ у Лучанима.

   У реализацији активности су учествовали и наставници верске наставе и њихови ученици са циљем да и на тај начин покажу да Црква и верска настава одувек и заувек проповедају и поучавају да је брига о најмлађима и  ближњима, врлина која краси сваког хришћанина.

    Ученици трећег и петог разреда у Основној школи „Академик Миленко Шушић“су цртањем, бојењем, писањем, певањем и рецитовањем на тему „Свет је створен за тебе, чувај га!“, пожелели добродошлицу низу садржајних активности посвећених  дечијим правима, међу којима је и  право на сопствену културу, језик и религију.

   Ученици трећег и четвртог разреда су посетили цркву Светог архангела Гаврила у Гучи где су их дочекали  протојереј-ставрофор Милун Ивановић и јереј Милун Стефановић. Имали су прилику да виде презвитерске и ђаконске одежде уз објашњења свештеника.

Учешће у изради паноа ученика  другог разреда у матичној школи у Гучи и издвојеном одељењу у селу Турица, као и посета парохијском храму у Гучи били су посвећени теми „Моје место у Цркви“ . У реализовању планираних садржаја за ову тему, коришћена је и публикација „Цркве и манастири драгачевског краја“, поклон ученицима од Туристичке организације општине Лучани.

    У лучанској Основној школи „Милан Благојевић“, учитељица Станојка Јаћимовић и наставник верске наставе Дарко Стевановић су одржали заједнички час верске наставе и грађанског васпитања, пружајући пример корелације верске наставе и других предмета.

   

    Марина Луковић, наставник верске наставе

      извор: eparhija-zicka.rs  и  www.spc.rs

Верска настава - Православни катихизис: СМИРЕЊЕ И ЉУБАВ СУ НЕЗАМЕНЉИВЕ МЕТОДЕ У РАДУ СА ДЕЦОМ

   Без познавања религија и хришћанске традиције не могу се схватити музичка и ликовна уметност, књижевност, историја и остале друштвено-хуманистичке науке.

   Добија се целовитије опште образовање и општу култура.

   Верска настава пружа деци етичке, поучне, духовне и социјалне садржаје, јер учи децу да поштују и чувају свој живот и здравље као Божије дарове, да поштују своје родитеље и ближње, да буду вредни, морални, исправни људи који ће бити вредни поштовања и успех родитеља.

   На верској настави деца постављају озбиљна и необична питања која их занимају, а која не постављају другим наставницима.

   Деци је потребно да им се објашњавају духовне ствари, смисао живота и врлина. Да им се помогне код дилема које доносе одрастање и сазревање. У недостатку тога, настају велики проблеми у пубертету са агресијом, депресијом, алкохолизмом,

опијатима, лутањем кроз пороке, секте и странпутице.

   Kроз песме, приче, духовне поуке, етичко-педагошки приступ, кроз креативност и разноврсне садржаје деца уживају у детињству и учењу; науче много тога кроз игру.

   Овакав разноврсни, креативни начин рада рано открива таленте деце.

   Деца воле да им се читају приче, да их илуструју, да причају о њима и да их тумаче.

   Воле да певају, да глуме, да чују нове ствари, да питају и да их неко саслуша.

   Диван је осећај кад дете себе доживи као биће Божије које је Бог створио баш таквог и као таквог га Бог воли; да је створено као јединствена и непоновљива личност која има посебне таленте и способности. То доприноси дечијем самопоуздању и

самопоштовању, бољем учењу и развоју.

   Да нам деца буду бољи људи!

Основна школа "Вељко Дугошевић", Београд

                        

КРАТКО ЖИТИЈЕ СВ. СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ СА ИЛУСТРАЦИЈАМА

Данас, наша Црква слави Св.Сергија Радоњешког. Тим поводом доносимо вам кратко житије са илустрацијама.

   Преподобни Сергије (у свету - Вартоломеј) рођен је 1314. године код Ростова. Његови родитељи били су побожни бојари Kирило и Марија, који су јечака васпитавали у хришћанској вери. Дани помена- 18. јул и 8. октобар.

     Kада Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи. Заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко заостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмејавали.

     Вартоломеј се усрдно молио Богу да му подари дар разумевања. Једном у шуми срео је анђела у лику старог монаха. Сазнавши за његову тугу, старац је благословио дечака и рекао да ће од сада Вартоломеј разумети учење књиге боље од других. Тако се и догодило. ​И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. - Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. 

   Након смрти својих родитеља, Вартоломеј   и његов брат Стефан отишли ​​су у шуму да живе у дивљини. Изградили су келију и храм у име Свете Тројице.

   Пошто није могао да издржи суров живот у дубокој шуми, Стефан се преселио у московски Богојављенски манастир, а игуман, по имену Митрофан,  постриже Вартоломеја у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха, због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. Глас о необичном пустиножитељу - подвижнику поче се ширити. Kасније је слава подвижника окупила око себе 12 монаха, а преподобни је постао игуман. Тако је започела историја велике Сергијеве лавре Свете Тројице која се налази у Сергијевом Посаду и сада је позната у целом свету.

   У то време руска земља је страдала од татарског јарма. Велики кнез Дмитриј Донски тражи благослов од преподобног Сергија као помоћ у у борби против непријатеља.

   Свети Сергије га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: "Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити".

   - Велики кнез, уздајући се у помоћ Божју и у молитве светог угодника Божјег Сергија, крену са војском у рат, и на Kуликовском пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године

   Преподобни Сергије је умро у дубокој старости, завештајући браћу да очувају духовну чистоту и страх пред Богом. Наиме, навршивши седамдесет осам година и провидевши свој одлазак к Богу, он на шест месеци прије тога сазва к себи братију и предаде старешинство своме ученику Никону.

   У последњим тренуцима свога земаљског живота преподобни се причести светим Тајнама Христовим. Затим подигавши руке своје он са молитвом предаде Господу свету душу своју. Чим светитељ издахну, неисказани миомир разли се по његовој келији; лице му бјеше светло и сијаше небеским блаженством. Братија горко оплакаше свога учитеља и наставника, и чесно тело његово погребоше, положивши га у цркви Животворне Тројице, са десне стране.

   Тридесет година после престављења преподобног Сергија бише откривене његове свете мошти. 

   Преподобни Сергије Радоњешки означио је почетак нове ере руског монаштва. Његови ученици су основали многе манастире и храмове, који су познати до данас.

   Цртежи Екатерине Гаврилове

   Извор: фома.ру

   ​Превод: www.vjeronauka.net

Из штампе изашао нови број Жичког Благовесника посвећен Светом Николају Велимировићу

У години када наша Света Црква обележава важан јубилеј – 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Николаја Охридског и Жичког, Епархија жичка је са благословом Епископа Јустина низом свечаности покушала да се захвали Светом Владици на делима чији су трагови и даље видљиви. У склопу ових активности, као зрео плод дрвета које је засадио Свети Николај, на светло дана, пред очи читалачке публике, изашао је и нови број Жичког Благовесника.

    Овај број је у целости посвећен Светом Николају (Велимировићу), а насловљен је Свенародни владика. Предњу корицу краси необична икона на којој је Свети Владика приказан како на улицама Лондона свира фрулу на изненађење пролазника (аутор је Бојан Миљковић). На задњој корици је икона Светог Николаја из олтарске апсиде Манастира Тврдоша.

   Можемо са слободом рећи да је овај број часописа својеврсна историјско-богословска читанка која у великој мери доприноси јасном сагледавању лика и дела једног од најумнијих људи које је српски род дао. Радови расветљавају различите периоде Николајевог живота, те доприносе реалном опису онога што чини нимало једноставан развојни пут новог Златоуста. Описи његових савременика и сарадника, такође, из другачијег угла, помажу да Николајев лик заблиста у Христовој лепоти коју је стрпљиво вајао целог свог живота, препуног разним искушењима. Фотографије које прате текст, приказују Владикин ход кроз историју, где је крст Христов био крст народни, а крст народни крст Николајев.

   Од овог броја часопис Жички Благовесник је добио два нова члана Уредништва: монахињу Христину (Стојановић) и Милорада Васиљевића. Kао вредни сарадници часописа, чији текстови показују познавање различитих области мисаоног стваралаштва, висок степен проницљивости у савремене теме, али и утемељеност у Предању Цркве, придружени су Уредништву са циљем да часопис буде унапређен на радост читалаца, а све у славу Божију и Мајке Цркве.   

   Истовремено, позивамо свештенство, монаштво, вероучитеље, као и припаднике лаоса Божијег, да својим текстовима помогну да Свети Владика Николај и даље буде поносан на свој Жички Благовесник. Адреса на коју се текстови могу слати је z.blagovesnik@gmail.com.

    Уредник чаосписа,

    протонамесник Александар Р. Јевтић

     избор: eparhija-zicka.rs

Сарадња манастира Хиландар и Земунске гимназије

Потписали су протокол о сарадњи игуман манастира Хиландар отац Методије и господин Милош Бјелановић, директор Земунске гимназије.

О МАНАСТИРУ ЖИЧИ и још неким питањима

Православна Верска на близину

лето, 2021.

Манастир Жича, септембар 2021.

МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ: Игор Јовановић међу 50 најбољих студената на свету

ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ ПРЕУЗМИ ОВДЕ:

www.slovoljubve.com

Студент Игор Јовановић, награђивани иноватор, уметник и спортиста, по препоруци вероучитеља Милоша Јефтића, ушао је у топ 50 – најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији преко 3. 500 најбољих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната из 94 државе света. Поред Игора, за Радио „Слово љубве“ говори вероучитељ Милош Јефтић из архијерејског намесништва пећиначког, који је препознао Игорове потенцијале и подржао га, као и више десетина својих надарених ученика. Подсећамо, Милош је овогодишњи добитник Светосавске награде за посебан допринос у унапређењу образовања у Републици Србији, први вероучитељ који је добио ово највише државно признање.

О Крстовдану

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча
Света Литургија је
недељом и празником у 8 часова

   Сутра је Kрстовдан, празник посвећен Часном Kрсту. Празник парадокса. На крсту су вековима убијани најгори злочинци и био је симбол срамоте. На крсту је убијен и Син Божији. Од симбола срамоте постао је симбол радости. Не поштујемо крст као оружје којим је наш Господ убијен. Поштујемо га јер је у смрти на крсту побеђена смрт. Опет парадокс. Бог слободно бира смрт због нас, да бисмо ми слободно бирали вечни живот у Њему. Не целивамо и не клањамо се Kрсту због материјала и облика који носи. Kрсту се поклањамо и Kрст целивамо јер поштујемо Христову жртву и добровољно узимамо на себе свој  крст. Без роптања и без жаљења, захвални смо Богу на добром, али и на злу које трпимо због верности Истини. Kрстом је изображен сусрет Бога и човека, и сусрет човека и човека - зато се обликом креће вертикално и хоризонтално. На Kрстовдан се пости, јер је то видљив знак захвалности Богу, скроман и од срца упућен подвиг. Kрст нас не штити сам по себи, магија је далеко од хришћанства. Бог нас штити кроз Kрст, али и то у мери наше вере и љубави, а пре тога и у мери Његове љубави и милости.  Ако смо тужни, усамљени, оптерећени бригом, знајмо да је Сам Бог то искусио пре нас. И да је уз нас ако је наша брига племенита и наш труд подстакнут љубављу. Празник Kрста је празник свих нас. Јер нико од нас није без њега. И камо среће да што чешће помогнемо једни другима, и понесемо терет, свако по својој снази. Хвала Богу на Његовој љубави и жртви. На дариваном животу. Нека је сретан празник! 

Марко Радаковић, вероучитељ

Квиз такмичења за децу у манастиру Студеница

НОВА ИЗДАЊА: Уџбеници за предмет Верска настава - Православни катихизис

Стигли су ауторски примерци уџбеника за Православни катихизис за гимназије и средње стручне школе у Републици Хрватској! Ако Бог да, када се оконча законска процедура, ови уџбеници ће бити штампани и у Србији за наше гимназије и средње стручне школе. Имао сам част да будем један од аутора. Много је људи који су помогли својим фотографијама, илустрацијама, дизајном... Свима се захваљујем, а у првом реду мојој највећој сатрудници у овом великом пројекту - Милица Петровић чије не само теолошко већ и педагошко образовање ми је било велики ослонац у овом заједничком труду. Трудили смо се својски. Сада је време да се са правом радујемо. 

Вероучитељ Александар

ПРАВОСЛАВНА ВЕРСКА НА БЛИЗИНУ: II разред, ОЛТАР

Вероучитељ Милош, Београд

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

Хиљаде ученика и студената у Саборном храму Светог Саве на Патријарашкој Литургији и молитви за благословен почетак школске године

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године.

   Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи...

   „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије.

   „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх.

   Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

   Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу.

   Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић.

   извор: www.spc.rs

Ђакон Михајло Живковић, Гостопримство

     Једна од битних одлика српског народа по којој смо препознатљиви јесте гостољубље или гостопримство. Недавно је чувени холивудски глумац Роберт де Ниро, присећајући се својих младалачких дана када је кратко боравио у Србији, изјавио да се у великој мери осећа  као Србин. Наиме, он је још као студент 60-их година прошлога века кренуо на пут по Балкану да би се након одређеног времена обрео у Србији. Оставши без новца примили су га неки добри људи у околини Ниша. Kод њих се задржао извесно време, а они су га, видевши да је препуштен самом себи, угостили, опремили и дали му новац како би наставио свој пут. На де Нира је то оставило утисак који траје све до данашњих дана.

   Гостољубље или гостопримство нашег народа је, то треба знати, хришћанска врлина. Већ на првим страницама Библије стоји описан догађај у ком један праведан човек по имену Аврам и његова жена Сара угошћавају три непозната човека, који се на иконама обично изображавају као три анђела. Он као имућан човек тог времена их је угостио изневши им све оно најбоље што је у том тренутку имао, верујући да примајући и гостећи путника намерника заправо служи Богу и чини нешто што је по вољи Божијој. И Бог видевши њихову искрену љубав према сваком па и непознатом човеку, узвраћа им многоструко о чему можемо читати већ на почетку Библијске књиге ,,Постања“.

   О оваквом, аврамовском гостопримству нашег народа, веома лепо говори једна епизода документарне емисија ,,Сасвим природно“. У тој епизоди аутор и водитељ емисије покушава да преживи неколико дана у Србији не носећи са собом ништа од оног што му је неопходно за живот. Готово на сваком кораку наилазио је на људе који су му  несебично помагали. Дирљиво је било гледати како упркос свему у људима опстаје осећај за другога.

   У традицији нашег народа веровало се да је непознати гост коме је потребан оброк, предах или коначиште неко кога је Сâми Бог упутио у дом домаћина и да је велики грех пред Богом уколико се потребитом човеку не изађе у сусрет. Путници намерници су у свакој кући дочекивани са великим почастима и гошћени што је боље могуће, као да је Сâми Господ Христос дошао у дом. Овај обичај хришћанског милосрђа је посебно био значајан и наглашен у временима несигурности када су дошли ратови, ропства и хајдуковања. То је у дело спроведена Христова заповест о милосрђу – ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, прогоњеном, болесном, не питај шта је ко је и одакле је, већ угости и помогни, ,,Севап је!“.

   Симбол оваквог гостопримства су со и хлеб, јер се сматра да свака па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом – ,,да има чиме да дочека путника намерника“. Обичај је био да се гост послужи најпре сољу и хлебом па тек осталим ,,што је Бог дао, а домаћин спремио“. Зашто хлеб и со? Постоје различита тумачења, но мени се чини да највише истине има у оном тумачењу које у „хлебу и соли“ види употребу најосновнијих хришћанских симбола. Свима је знано да је Хлеб у хришћанској традицији неизоставни део Светолитургијског приноса Цркве. Хлеб је симбол свеукупне хране, ако хоћете, свеукупних дарова којима Бог благосиља наше животе и зато се у Литургији приноси Богу и над њим се захваљује Богу на свему што нам Бог дарује. Уосталом Господ Христос себе назива „Хлебом који је сишао са неба да нам дарује живот вечни“. Отуда велико поштовање у нашем народу према хлебу јер хлеб је, понављам, слика свега онога што нам је Бог даровао, а самим тим и слика највећег Дара којим смо даровани – то је слика Сина Божијега који је из љубави према нама дошао међу нас. Зато су наши стари, износећи хлеб и со, пре преламања хлеба на себе стављали крсни знак. Но, и со је хришћански симбол. Христос каже нама хришћанима: „Ви сте со земљи, али ако со обљутави, чиме ће се (све(т)) осолити“. Шта то значи да смо попут „обљутавеле“ соли? Обљутавела со су они који су у својој дубини престали да истински живе хришћанским животом, и само споља, формално, још увек подсећају на со (на људе који живе у складу са Јеванђељем). Дакле, со, права со, слана со, је слика искрености која даје укус свему и пружајући со са хлебом госту указивало му се да је гост дошао међу своје искрене пријатеље који га хришћански примају. Овом приликом вас подсећам на чувене речи песме „Гостољубиви“ чика Јове Змаја која говори о хришћанском гостољубљу: „Путовао не знам ко/Гладан био то је зло./Ал` се нашли добри људи/па му свако нешто нуди:/“Би ли сира?“ ево на,/хоћеш јајце – ево два!/Хоћеш хлеба? – сеци сам:/што год имам радо дам./Бил` још штогод? – ништ не криј;/хоћеш млека? – ево пиј!/Ево, што нам Бог дао-/Србин воли госта свог“.

   Решио сам да неколико речи напишем о гостољубљу да бих показао дубоку привезаност нашег народног живота са хришћанским јеванђелским начелима. Хришћански доживљај живота, хришћанске врлине су заиста продрле у дубину душе нашег човека и на много лепих начина су се пројавили и даље се пројављује (уосталом то нам показује Де Ниров случај и горе споменута емисија). Претходне деценије криза и смутњи су довеле дотле да имамо утисак како смо као народ залутали (дефинитивно смо лутали) али прошлост нам показује  да ако смо некад могли да пројавимо онакву лепоту хришћанског живљења (која се између осталог види и у гостољубљу), ваљда ћемо опет моћи. Лично верујем у хришћански, а самим тим, и у сваком другом смислу, преображај у овом народу. Векови оплемењивања нашег културног доживљаја света и живота су сигурно оставили дубоке трагове из којих ће „изнићи неко ново поколење“.

Ђакон Михајло Живковић,

Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“, 27. август 2021. године

   извор: www.spc.rs