Дана 3. августа 2014. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, на Светој Архијерејској Литургији у храму Светог Саве у Краљеву, увео је у трон Епископа жичких Преосвећеног Владику Јустина (Стефановића), досадашњег Епископа тимочког.
Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју, уз устоличеног Епископа Јустина, саслуживали су Митрополити црногорско-приморски Г. Амфилохије и загребачко-љубљански Г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, бихаћко-петровачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Такође, саслуживали су и високодостојни архимандрити изабрани Епископи: тимочки Иларион, топлички Арсеније и јегарски Јероним. Молитвено учешће у овој Светој Литургији узели су Господа Архијереји: сремски Василије, банатски Никанор, ваљевски Милутин, моравички Антоније и умировљени зворничко-тузлански Василије.
Овом торжественом евхаристијском сабрању саслуживао је велики број свештенослужитеља из жичке, шумадијске, тимочке и других епархија као и протојереј-ставрфор Анастасије Коропулу, старешина храма Св. ап. Томе у Атини, а лепоти богослужења допринео је хор храма Свете Тројице у Краљеву „Свети архиђакон Стефан“ уз помоћ хорова из Чачка и Лучана. Присуствовали су и изасланица председника Републике Србије г-ђа Јасмина Митровић-Марић, директор канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама г-дин Милета Радојевић, градоначелник Краљева г-дин Томислав Илић, представници војске и полиције, начелници управних округа, градоначелници, председници општина и представници привредног и културног живота Жичке епархије.
На крају Свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Епископ шумадијски Г. Јован, досадашњи администратор Епархије жичке а у трон Епископа жичких Владику Јустина увели су Високопреосвећена Господа Митрополити, црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије.
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј обратио се надахнутом беседом Епископу Јустину рекавши:
Драги брате и Владико Јустине,
изабрани и устоличени Епископе жички, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, као што смо чули у грамати ове године, након упражњења катедре Епископа жичких, изабрао Вас је на ту свету и славну Епархију жичку, да наставите дело Ваших великих и славних предака. Да наставите мисију наше Цркве, и мисију Епархије жичке, једне од најстаријих, највећих и најславнијих наших епархија од свога почетка до дана данашпњег. Ви улазите у трон славних својих предака Богу и нашој Цркви познате. Да поменемо само две личности, Св. Саву првог архиепископа жичког и српског, и другога, њему сличног и равног, Св. Владику Николаја.
На ту свету и часну катедру долазите Ви. У нашој Цркви, нашој вери и откровењу нема ништа случајно и Ваш избор је део воље Божије изражену кроз чланове Светог Архијерејског Сабора. Зато је данас велики дан за Епархију жичку, Цркву нашу и за Вас лично.
Ви долазите, драги Владико, на трон једне славне Епархије. Долазите народу који је чувао и сачувао своју веру у добрим данима и у данима невоље, патње и искушења. Овај народ је светосавски, светонемањићки, и других великих и славних светила наше свете Цркве.
Ви, поред благослова Божијег имате и молитве свих њих да наставите дело њихово а то дело јесте дело Божије, дело Христово и Његове Цркве и дело светих који су били Ваши претходници. То ће бити велика морална и духовна снага у Вашем труду и раду на пољу Епархије жичке – рекао је патријарх Иринеј.
Патријарх Иринеј је у наставку беседе речима очинске поуке, подршке и љубави још подсетио на значај Жичке епархије не само у нашој отаџбини већ и у свим крајевима и на свим континентима где живи наш народ. Епархија има велики број манастира међу којима су и светиње Жича, Студеница, затим овчарско-кабларски и други манастири у којима живи најбројније монаштво у нашој светој Цркви.
 |
| Епископ жички Г.Јустин(Стефановић) |
Потом се Његовој Светости, браћи Архијерејима и свима присутнима обратио Епископ жички Г. Јустин:
Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји, уважена госпођо изасланиче Председника Србије, поштовани Г. Директоре канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, Г. Градоначелниче града Краљева, градоначелници и председници општина и локалних самоуправа, часно свештенство, богољубиво монаштво, браћо и сестре.
Сабрани на Светој Литургији, предвођени поглаваром Цркве свјатјеишим Патријархом и оцем нашим Г. Иринејем, окружени архијерејима, свештенством и верним народом, у храму на чијем страшном Престолу Господа Славе лежи Јагње Божије од века жртвовано за живот и спасење света, стојим и ја данас са трепетом, знајући да је свака изговорена реч завет и обавеза да по тим речима живим и поступам. Размисливши ћутке у дубини душе схватих какве се обавезе прихватам и исповедам да нисам достојан ове велике части. Али, уздајући се у речи Светодуховске молитве да ,,Божанска благодат немоћи људске исцељује и недостатке допуњује“, спреман сам свим својим бићем да се прихватим узвишене свештене дужности архијереја и духовног пастира тако славне и значајне Епархије на чијем трону је први столовао духовни вођа свију нас Срба и свих осталих православних, Први Архиепископ жички, Учитељ, Просветитељ и Отац нашег рода – Свети Сава, а за њим и многи његови наследници, све до најновијих времена када је на овом престолу просијао Свети Епископ Николај Жички. Молитвено се сећам блажене успомене Епископа жичког потоњег Патријарха Германа, затим Епископâ Василија, Стефана и Хризостома. Посебну благодарност исказујем досадашњем администратору трудољубивом и енергичном Епископу шумадијском г. Јовану на свему што је учинио да обезбеди услове за овај догађај и велелепно припреми данашње славље.
Оцењујем и процењујем своје досадашње служење и пре него што преузмем духовно старање за поверену ми Цркву и народ Свете Жиче ,,старе српске приче“, дужан сам да над собом извршим својеврсну духовну смотру. Увек са истим одушевљењем се присећам како ме је Господ призвао да оставим рибарску мрежу и родитељски дом и пођем за Њим. Одушевљен личношћу Богочовека Христа, одлучио сам да свој хришћански живот осмислим у светој обитељи пустињског манастира Црна Река, у предворју свето – лазаревског Косова и Метохије, крај кивота светитеља и исцелитеља, преподобног Петра коришког, где сам духовно стасавао читаву деценију покоравајући се старцу и свој у Христу браћи, да би кроз послушање задобио смирење које је мајка свих врлина.
Мислима се враћам и на сам почетак свога архијерејског служења у Богом чуваној Епархији тимочкој, где сам са својим народом, на размеђи двадесетог и двадесетпрвог века, провео 22 године. То је време које обухвата период бурних историјских догађаја, супротних идеја, планова и људских амбиција, време великих друштвених превирања код нас и у свету, време распада државе и нових граница, али и успостављање нових вредности и духовног процвата, које је оставило дубок траг на друштвени и црквени живот. Извесно је да сва ова искушења, нису поколебала верне хришћане, нити угасила запретану искру живе вере Христове која је тињала у души народа, него је још више утврдила и створила једну здраву црквену заједницу, а то је живо тело Христа распетога и васкрслога.
Покоравајући се вољи Светог Сабора, мирну Крајину, којој сам посветио највећи део свог живота, остављам своме духовном чеду, изабраном и нареченом Епископу Илариону и свој у Христу браћи свештеницима и монасима. Вечно благодарим свима који су са мном духовно и материјално изграђивали и утврђивали Тимочку епархију. Посебно благодарим браћи православним Власима, који су небројено пута потврдили на делу да су достојни чувари вредности наше Крајине, свога идентитета и своје традиције, несметано чуване кроз векове. Део мога бића остаће заувек у небеским лепотама и пределима Источне Србије уз чудесне реке Дунав и Тимок, где се налази постојбина многих цивилизација. Ко једном упозна лепоте и вредности Тимочке крајине и окуси виноградарске плодове од Неготина до Књажевца, уз предивне звуке Мокрањчевих руковети, куда год да крене, не може а да не понесе у срцу свом обиље дарова. Обдаривши ме и обогативши ме овим искуством, Господ ме призива и враћа у ове крајеве, постојбину мојих предака и моју духовну колевку.
Као рођени Чачанин познајем врлине житеља мога краја који има силну националну свест, осећање националне државотворне мисије, велику духовну, моралну и патриотску смелост и способност да изражава и храбро остварује спасоносне хришћанске идеје. Упркос овим дивним врлинама и борбеном духу, понекада се влада по својој силној и прекој нарави, а без уравнотежења смиравањем и себепознањем, те је потребно да увек будемо људи вере и поверења, љубави и наде, живећи по заповестима Христовим и покоравајући се једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Јер само она даје суштински смисао живота и одговор на животна егзистенцијална питања, и у овом и у оном свету и животу. А потребно је, као што нас учи Свети Сава у својој жичкој беседи: ,,свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свог, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него напротив, чист живот какав је Божијим очима угодно гледати“. Да одбацимо, дакле, нашег ,,старог човека,, и да постанемо ,,нова твар у Христу,, (2.кор. 5,17) ,,нови човек у Христу“. Да бисмо то постигли и били у заједници и општењу са Богом, живим и истинитим, треба да неподељено учествујемо у обоженој човечанској природи Христа Богочовека, да постанемо сутелесници Његови, да постанемо живи удови Тела Његовог, Цркве Његове, у којој су сва благодатна средства за духовно лечење и узрастање, за обожење. У њој је миомирис и пуноћа славе Божије у заједници са свима светима, са свима људима по правој вери и једномислију, где осећамо срећу и задовољство, испуњени вечном радошћу што припадамо једној Светој Саборној и Апостолској Цркви која је дом Бога живога, заједница Духа Светога, ,,стуб и тврђава истине“. (1.Тим. 3,15).
Ово све не изговарам само данас, обузет радошћу која превазилази границе људског поимања, јер личне слабости своје ја знам, али се уздам у живо искуство Светог Апостола Павла који исповеда велику истину духовног живота ,,када сам слаб онда сам силан“ (2.Кор. 12,10) јер је благодат Божија са мном и са нама у Цркви. То јест, када сам исцрпео све своје силе и видим да ништа без помоћи Божије не могу, тада сазнајем да се ,,сила Божија у немоћи показује савршеном“ (2.Кор. 12,9).
Стога и ја свестан велике одговорности за себе и народ поверене ми Епархије жичке на путу Божијем, призивам помоћ и окриље светог Архангела Михаила, Светог Саве, Светог Николаја жичког и свих Светих небеске и земаљске Србије. Призивам сву пуноћу Цркве: свештенство, монаштво, верни народ и молитве мојих покојних и помена достојних родитеља, црноризаца, Нектарија и Христине. Духовну и моралну помоћ и подршку очекујем од Вас Ваша Светости из чијих светих руку примам архијерејски жезал као символ духовне власти у управљању поверене ми Епархије жичке. Очекујем и иштем молитве и од вас Христољубива браћо Архијереји и благодарим Вам што сте мојој недостојности указали ово поверење. Трудићу се да заједно са својом паством, средствима која нам је Христос у Цркви подарио, узрастамо у меру раста висине Христове (Еф. 4,13), савлађујући препреке и тешкоће које нам на путу до обећаног Царства Божијег буду стајале. То нимало неће бити лако, јер се узвишене ствари муком задобијају. Зато је потребно да се обучемо у свеоружије Божије да бисмо се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему одржати се (Еф. 6,13).
У овом свечаном тренутку молитвено се сећам нашег брата и саслужитеља у Христу Блажењејшег Архиепископа охридског г. Јована заточеног, али духом слободног. Сећам се и наше браће и саотечественика страдалника на Светом Косову и Метохији и свим српским и приморским крајевима молим се Господу распетом и васкрслом и Светом Лазару и осталим мученицима и новомученицима да им дају снаге да могу на страшноме месту постојати и опстајати.
Поздрављам са овог светог места благочестиви и христољубиви род српски који живи и сведочи своју веру расејан по белом свету.
Топло благодарим мојој родбини, свима вама браћо и сестре што нисте жалили труда да ме својим присуством и молитвеним жељама ободрите.
На крају шта да обећам данас што већ нисам обећао дајући монашки завет и благодатном силом проходећи све свештене чинове. Молим се свагда Дародавцу свих добара Богу живом у Тројици слављеном да нам подари мир, спокојство, јединство вере и заједништво Светога Духа, слогу и напредак, благорастворење ваздуха, изобиље плодова земаљских и све што нам је потребно за времени и вечни живот.
Господ и Спаситељ Христос, Бог мира и сваке утехе нека буде са свима вама. Амин.
Извор: Епархија тимочка
