Бог није створио човека да бисмо му ми људи, по својој памети, по својим кратким дометима, одредили пут којим ће ићи, јер тај пут, сигурно, не би био прави, истински Божји пут, не би био пут у вечност.
А управо задатак школе јесте да потпомогне тај пут према вечности, да школа својим програмима, својим плановима, а професори и родитељи својим немаром и острашћеношћу не покваре и не затамне пут који је Христос, који је Бог Створитељ, усадио у човјеку онда кад га је створио од праха земног и „дуну му дах и поста човјек душа жива“. За ту живу душу се треба борити и, ево, ми се вечерас молимо да Господ опамети нас старије да на децу гледамо као на непоновљиве личности Божје. Иако су они сада мали они ће, ако Бог да, порасти; да не порасту са комплексима, да не порасту са лошим карактером у комплексима стицања, каријере или нечега што је пролазно и што нема вечну вредност.
Погледајте, драга браћо и сестре, драга децо, како је Свети Сава осмислио нашу просвету, нашу школу, нашу медицину. Све је било натопљено благодаћу и зато је одисало лакоћом и водило човека према том спасоносном циљу. И сви генијални умови, ма којој цивилизацији припадали, били су религиозни, били су везани за вечност, јер та везаност стално човека покреће напред. А човек кад је везан за пролазну ствар, кад ту ствар достигне постаје уморан, резигниран и не зна куда би даље. Али, кад се човјек бори за вечност и иде путем вечности онда се отварају нова поља, нове радости и нове перспективе. Зато, с помоћу Божјом, вечерас се молимо да наши домови буду радост за децу, да наше школе буду ликоливнице нових личности гдје ће наша деца ићи са радошћу, а не са морањем, где ће оно што уче бити највећих естетских, моралних, интелектуалних вредности, да у њима то оштри ум, да срце у њима омекшава и постаје питомије, а да душа буде што богочежњивија. Свака школа и свако васпитање се познају по својим даровима.
Погледајте, драга браћо и сестре, драга децо, како је Свети Сава осмислио нашу просвету, нашу школу, нашу медицину. Све је било натопљено благодаћу и зато је одисало лакоћом и водило човека према том спасоносном циљу. И сви генијални умови, ма којој цивилизацији припадали, били су религиозни, били су везани за вечност, јер та везаност стално човека покреће напред. А човек кад је везан за пролазну ствар, кад ту ствар достигне постаје уморан, резигниран и не зна куда би даље. Али, кад се човјек бори за вечност и иде путем вечности онда се отварају нова поља, нове радости и нове перспективе. Зато, с помоћу Божјом, вечерас се молимо да наши домови буду радост за децу, да наше школе буду ликоливнице нових личности гдје ће наша деца ићи са радошћу, а не са морањем, где ће оно што уче бити највећих естетских, моралних, интелектуалних вредности, да у њима то оштри ум, да срце у њима омекшава и постаје питомије, а да душа буде што богочежњивија. Свака школа и свако васпитање се познају по својим даровима.
из беседе јереја Миодрага Тодоровића
изговорене 31.августа 2014. године
у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу
током молебана за благословен почетак школске године
изговорене 31.августа 2014. године
у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу
током молебана за благословен почетак школске године
Нема коментара:
Постави коментар