По налогу кнеза Милоша Обреновића, његов секретар Димитрије Давидовић, за то време један од најученијих људи Србије, заједно са Јанком Михаиловићем Молером, 1822. године пошао је да обилази, пописује и описује манастире. Јанко Михаиловић Молер је допуњавао према траговима на зиду оно што је било непотпуно у натписима на зидовима.
Опис манастира Жиче Димитрија Давидовића сматра се једним од најстаријих и у стручне сврхе употребљивих текстова. Давидовић је међу првима објавио жичку повељу, изузетно значајни српски средњовековни писани споменик.
Јанко Михаиловић Молер је копирао повељу Стефана Првовенчаног, исписану на северном и јужном зиду манастирске куле."Да ли је у питању преписивање или исписивање повеље, или, пак, заиста сликарско консеквентно копирање, није познато. Може се основано претпоставити да је Јанко Молер, заиста, сликарски копирао текст повеље у смањеној размери. Уколико би то било тачно, онда би Молерова копија жичке повеље била не само прва копија ове врсте споменика, већ и најстарија сликарска копија једне фреско-декорације код нас. С правом би се онда овај сликар могао означити претечом и пиониром копистичке сликарске делатности у Србији као врло значајног облика рада на документовању и заштити нашег средњовековног ликовног наслеђа.
Постоји, међутим, још једно отворено али врло занимљиво питање, везано за Молеров рад у Жичи. Уз текст описа архитектуре и живописа цркве св. Спаса у Жичи и препис повеље Стефана Првовенчаног, Д.Давидовић је објавио цртеж жичке главне цркве у рушевинама-свакако једну од најстаријих очуваних графичких представа овог споменика. Испод цртежа се налази запис: "начерт Д.Јанковића в Н. Саду". Треба рећи да је овај цртеж, на основу кога се види да је манастирска црква била у великој мери порушена...веома значајан документ за сагледавање првобитних обележја овог споменика...
Разматрајући све чињенице, које се везују за Давидовића и Молеров боравак и рад у Жичи и објављивање текста и цртежа Жиче 1828. године, падају у очи неке појединости, које наводе на закључак или бар на претпоставку о томе да је овај цртеж радио Јанко Молер, а не потписани Д.Јанковић. ".
Како је дошло до тога да се овај цртеж припише Димитрију Јанковићу који је 1769. године учествовао у сликању Успењске цркве у Новом Саду.
"Постоје једино два могућа објашњења. Јанко Михаиловић је, боравећи у Жичи и радећи на копирању повеље, свакако нацртао Жичу. Он је тиме једино могао у потпуности да реализује задатке који су пред њега као сликара постављени. Кнезу Милошу, односно Димитрију Давидовићу, било је од значаја да се, поред писменог извештаја о стању Жиче, обезбеди и друга документација, која би била очигледно сведочанство о стању у коме се манастир налазио....Навођење Д. Јанковића као аутора овог "начрта" могло је да уследи или грешком или, пак, тако што је евентуално, Димитрије Јанковић, уколико је био жив, обрадио и припремио Молеров цртеж за штампу, па је из тих разлога потписан. Верујемо да се првој могућности може поклонити већа пажња. Давидовић је, вероватно, Матици српској, уз рукопис о манастиру Жичи, приложио и Михаиловићев цртеж, који, можда, није био сигниран. Редакција Сербских љетописа је, на основу непотпуне сигнатуре, или без ње, означила Д. Јанковића као аутора цртежа.
Да се овај цртеж може поуздано приписати Молеру, говоре нам његова стилска обележја, која представљају јединство са његовим стилским изразом....
Треба, најзад, нагласити да је цртеж Жиче, који предочава стање цркве у које је доспела за време великог страдања 1813. године, имао, поред историјске и музеолошке, и изванредну конзерваторску вредност, јер је фиксирао готово све најважније стилске архитектонске елементе грађевине. Његова драгоценост и значај дошли су до изражаја тек 1855. године, када је манастирска црква радикалније обновљена и када је цртеж послужио као незамењљив документ за реконструкцију неких важнијих делова објекта. Он ће и у највећој обнови Жиче између 1925. и 1935., када су учињене и неке произвољне и неоправдане преправке, послужити као једна од полазних основа исто тако као што ће у многим студијама о овом споменику бити важан ослонац за анализу хронологије његовог грађења и ахитектонских трансформација".
Радомир Станић, Потпис Јанка Михаиловића Молера у Жичи, Градац, Часопис за књижевност, уметност и културу, новембар 1988-фебруар 1989.
ПРОТА ЈАНКО МИХАИЛОВИЋ МОЛЕР ИЗ ДРАГАЧЕВА
Прота Јанко Михаиловић Молер спада међу најзначајније личности Драгачева у првој половини деветнаестог века. Био је храбар борац у Првом и један од старешина у Другом српском устанку, значајан и тражен иконосликар, оснивач прве школе у доњем Драгачеву. Цењен свештенослужитељ.
Рођен је у Раздољу, засеоку Негришора, у породици бунтовног попа Михаила Николајевића, који је тешко рањен у Боју на Лопашу и преминуо 1806. године. Отац га је послао у школу у Заблаћу код Чачка, где му је учитељ био Јеремија Гагић. Друговао је са нешто старијим Јефремом, братом књаза Милоша Обреновића. Изучио је часловац, псалтир, али и цртање и резбарење. После двогодишњег школовања, вратио се у родно село, где се бавио уобичајеним српским пословима, а у слободном времену цртао је на папиру и дашчицама ликове људи и орнаменте.
Јанков сликарски дар уочио је његов брат Јеремија, који је са стрицем Петром Николајевићем осликавао цркве по Шумадији. Убрзо се бистри негришорски дечак нашао у манастиру Боговађи помажући стрицу у сликању. Молер га је водио у Срем да види како слика познати Стефан Гавриловић.
 |
| Златни крст, који је нестао крајем Другог светског рата из манастира Жича, у октобру 2010. године враћен је из Немачке. Златни крст, који је 1889. године краљ Александар Обреновић поклонио манастиру Жича на дан свог миропомазања у овом храму, био је изложен у Епархијском музеју Подерборнске бискупије од 1946. године. Крст који је у филигранској техници израђен у Призрену, открио је, током посете музеју у Немачкој 1991. године, прота Томислав Марковић. Прота Јанко је имао три сина и две кћери. Један му се син звао Петар, који је учио технику у Белгији и Немачкој и први топ који је изливен у Крагујевцу, саливен је под његовом контролом. Други син Сретен био је срески писар у Тијању. Трећи син Јосиф, свештеник, отац попа Добра и Јанка, учитеља у Гучи, био је парох тијањски. Старија кћерка прота Јанка, Ана, родила је Анђу,мајку краљице Драге(Обреновић), а млађа Миросава била је удата за Мијаила, сина чувеног Миљца, ужичког капетана. Они који су писали о проти, сликару и устанику Јанку Михаиловићу Молеру, нарочито његови биографи Милисав Д. Протић Гучанин и Радослав Раде Јованчевић, истицали су да је он био веома популаран и поштован у народу. "Доње Драгачево било је просто једно огромно братство, чији је и духовни и политички вођ био прота Јанко". У свом "Отпјеву на превратни стрмоглав преболесног Ивана Соколовића назови Кабларца од здравога Срба Србовића озбиљног Овчарца", песник Сима Милутиновић Сарајлија истицао је: "То једино проте Јанка братство, у Раздољу, у свем Драгачеву, што су Серби, од искона свога...". |
Петар Молер и Јанко су након Боговађе обновили иконостасну манастиру Ћелије, потом су осликали и урадили иконостас Карађорђеве цркве у Тополи. Посао су завршили почетком 1813, године. Карађорђе је тада рекао Петру Николајевићу, који је био војвода, да се окане иконописања и да се припреми за нове борбене окршаје против Турака.
Јанко Михаиловић се вратио у Негришоре и оженио се са Јеликом, кћерком кнеза Вујице Топаловића.
Ратни вихори надвили су се над Србијом када се Јанко Михаиловић нашао код стрица Петра Молера. Замолио га је да га поведе у Лозницу, где су већ почињале борбе. Тамо се нашао и Јанков брат иконописац Јеремија. Ту, у Лозници, из чијег је шанца Петар Молер својом крвљу писао надређеном старешини Симу Марковићу тражећи помоћ, доживео је прве борбе против Турака. Борио се јуначки, али се великој турској сили није могло одолети. Ипак, преживели су тај страшни бој и Петар Молер и браћа Михаиловићи: Јеремија и Јанко, који се, потом, вратио у Драгачево, у које су већ надирали Турци. Био је међу најмлађим устаницима.
После пропасти устанка, млађи Михаиловић отишао је у манастир Свете Тројице на Овчару, где је Проти Гучанину, црнорисцима и Максиму Јанковићу из Зеока, пренео вести из Шумадије и Подриња. Богослужењу га је учио јеромонах Никифор Максимовић.
Покушао је да се придружи Хаџи Продановим бунџијама у Трнави и Горачићима 1814. године, али безуспешно.
У Другом српском устанку већ је постао војни старешина. Тукао се против Турака око Чачка. Нарочито се јуначки борио 10. јуна 1815. у Ртарима....
Пошто су се прилике смириле, вратио се кући и својој љубави-црквеном сликарству...Обнављао је цркву у Тијању...Урадио језа ову богомољу и иконостас. Када је код манастира Благовештење у Трнави код Чачка, прослављена прва годишњица Другог српског устанка, Михаиловић је рукоположен за свештеника и постављен у цркву тијањску.
Да би школовао своју децу, отворио је Месну основну школу, коју је издржавао.....Најпознатији ђак био је његов син Петар Протић Драгачевац, први српски тополивац, први српски официр, члан Друштва српске словесности-претече Српске академије наука и уметости, пријатељ Вука Караџића и његове ћерке Мине.
У црквеним круговима био је веома цењен. Године 1830. помиње се као протопрезвитер. Два пута биран је за члана Конзисторије у Београду...Убрајан је међу изузетно цењене људе тадашње Србије. Епископ Никифор Максимовић говорио је:"Да се однекуде прота Јанко покалуђерио, ја данас не бих седео у Чачку на владичанској столици"...
Јанко Михаиловић Молер умро је 16. маја 1852.Бележећи његову смрт "Српске новине" су истицале Михаиловићеве заслуге за Српску православну цркву...
Молерово војевање под борбеним барјаком Милоша Обреновића потврђено је при обележавању педесете годишњице Другог српског устанка. Његовим синовима Александру и Јовану уручена је сребрна медаља-дар кнеза Михаила Обреновића.
Наставио је да се бави сликарством. Путовао је, ради усавршавања, 1823. године у Кијев. По повратку донео је доста боја и других материјала, па је у својој кући отворио сликарску радионицу...Године 1828. ишао је у Италију...Постаје веома тражен као уметник. Тада настају његове бројне иконе и иконостаси за цркве и манастире (Чачак, Прилипац, Ваведење, Јежевица чачанска, Цветке, Доброселица, Јабланица, Прањани, Каран,Придворица моравичка, Прилике, Горобиље). У Гучи је обновио и допунио иконостас који је за стару цркву радио његов стриц Петар Николајевић Молер. Урадио је и неколико славских икона. Сликао је и световне портрете(златиборског војводе Михаила Радовића, епископа ужичког Никифора Максимовића...).
Ника-Никола Стојић, Радован М. Маринковић и Зоран Маринковић, ДРАГАЧЕВЦИ ПОД БАРЈАКОМ ВОЖДА КАРАЂОРЂА И МИЛОША ОБРЕНОВИЋА,Чачак, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар