Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски, 31. октобар

преузми везу:

Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски, 31. октобар

Света Петка, 27. октобар

Света Петка

Чисто срце Господ жели,

Јеванђеље тако вели.

Чиста дева ти остаде,

Чисто срце Богу даде,

О предивна светитељко,

Наш узоре, Света Петко!

Ум пречисти Господ тражи,

Без маштања и без лажи,

Ти Му даде ум пречисти

К'о анђелски -- такав исти,

О предивна светитељко,

Чуј нам молбе, света Петко!

Душу чисту Господ иште

К'о небесно светилиште,

Такву душу ти одгаји

Што на небу сад се сјаји,

О предивна светитељко,

Помози нам, света Петко!

Помози нам молитвама

У животним невољама,

У облачној земној тузи

Засветли нам, слично дузи,

О предивна чедна дево,

Света мајко Параскево!

За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.

   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Кришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Кад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.

   Кад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.

   Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Превлака, 2012.

Свети Василије Острошки, 12. мај

Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
                     

Црква Светог великомученика Георгија у Лиди

 У време цара Константина, хришћани града Лиде и околине су сазидали цркву коју су посветили Светом Ђорђу. У ту цркву су приликом њеног освећења, из Никомидије, пренели његове мошти. Успомена на овај догађај се празнује 16. новембра, код Срба познатим под именом Ђурђиц.
   Храм Светог Ђорђа у Лиди је срушен 1010. године али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.

    На празник Благовести Пресвете Богородице посетили смо гробно место Св. Георгија Победоносца у Лиди Палестинској и том приликом целивали његове свете мошти и ланце којима је био везан и мучен прије погубљења.
   Свети Георгије је рођен 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
   У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
   За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.
   На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.
   Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере.
   Цар тада наређује да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили да није мртав, цар наређује да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорео. Након три дана, када су га откопали — увидише да је и даље жив.
   Диоклецијан затим одлучује да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа. Атанасије се одазива цару и припрема два напитка — један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се Ђорђе и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе опет остаје жив.
   Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим Ђорђе положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.
   Године 494. Ђорђе је проглашен за свеца, од стране папе Гелазија I (492—496).

   о. Владислав Вученовић

Свети великомученик Георгије, 6. мај

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану.

   Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. Потом га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Свети Ђорђе на коњу високу 
Од аждаје избави девојку, 
На копљу му знаменије крста, 
Оружије свето, непобедно, 
Тим оружјем аждају порази, 
Здраву оцу девојку поврати, 
Самог Бога добротом задужи, 
Венцем славе Бог му се одужи. 
Свети Ђорђе са срцем јуначким, 
Све богатство раздаде убогим, 
А част светску и славу одбаци 
Рад имена Христа Победнога, 
Муке прими, муке драговољне, 
Тело скруши рад спасења души, 
Самог Бога добротом задужи 
Венцем славе Бог му се одужи. 
Ђорђе свети и победоносни 
И сад ходи са копљем крстатим, 
Правду брани, неправду кажњава. 
Ко га виче с вером и плакањем, 
Ко га моли с душевним кајањем, 
Ђорђе свети у помоћ му лети. 
Ђорђе Бога добротом задужи, 
Венцем славе Бог му се одужи.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Четрдесет мученика у Севастеји/40 Martyrs of Sebaste

Данас смо прославили празник четрдесет мученика севастијских, 40 римских војника који су радије изабрали смрт у леденом језеру него да се одрекну Христа sr.wikipedia.org (византијска икона мученика урађена у слоновачи, музеј Боде у Берлину 10. век)

Today we celebrated the feast of the 40 Martyrs of Sebaste (Roman soldiers who rather chose to die in the frozen lake than to renounce Christ) en.wikipedia.org/wiki/Forty_Martyrs_of_Sebastе(the 10th century Byzantine ivory icon of the Martyrs of Sebaste, Bode museum Berlin).

   извор: Сава (Јањић)

Свети Герасим Јордански, 17. март

Преподобни Герасим. Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Манастир Жича, 2006.

 Међутим, овде се ова задивљујућа прича о Светом Герасиму Јорданском и његовом лаву не завршава, него нас учи томе да ако и дивље животиње показују такву захвалност и послушност према својим добротворима, колико тек ми људи, са разумним душама, треба да будемо благодарни Исусу Христу који нам чини доброчинства на сваком кораку нашег живота.

Свети Јован Крститељ, 20. јануар

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком....

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

Тропар, глас 2.

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Који се јавио у телу и узео грех света и Који нам дарује велику милост.

Свети првомученик Стефан, архиђакон, 9. јануар

Сабор Пресвете Богородице/Спомен бекства у Мисир, 8. јануар

1. Сабор Пресвете Богородице. Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богородицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

2. Спомен бекства у Мисир. Источни мудраци-звездари поклонивши се Господу у Витлејему, упутише се по наређењу ангела другим путем за домовину своју. И Ирод опаки цар умисли поклати сву децу у Витлејему. Виде Бог ту намеру Иродову, па посла ангела Свога Јосифу. Ангел се Божји јави Јосифу на сну и заповеди му, да узме Младенца и Матер Његову и бежи у Мисир. Јосиф тако и поступи. Узевши божанског Младенца и Матер Његову Пресвету, он се упути прво у Назарет (Лк 2, 39), где уреди своје домаће ствари, и узе собом сина свог Јакова, па онда одоше у Мисир (Мт 2, 14). И тако се испунише речи пророчке: „Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир“ (Иса 19, 1). У старом Каиру и данас показују пећину, где је живела света породица, а у селу Матареа, близу Каира, указују на дрво, под којим се одмараху Пресвета Богородица с Господом Исусом, као и чудотворан извор воде под тим дрветом. Проживевши неколико година у Мисиру, света породица врати се по наређењу ангела Божјег опет у Палестину. И тако се испуни друго пророчанство: „Из Мисира дозвах сина својега“ (Ос 11, 1). Ирод беше умро, а на његов крвави престо седе достојни му у злу син Архелај. Чувши Јосиф, да Архелај царује у Јерусалиму, упути се у Галилеју, у свој град Назарет, где се настани у дому своме. Галилејом тада владаше други син Иродов, Ирод млађи, који беше нешто блажи у злу од свог брата Архелаја.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Прича о божанском Младенцу Христу. Када божанска породица бежаше испред мача Иродова за Мисир, искочише разбојници на друм ц намером да штогод упљачкају. Праведни Јосиф вођаше једно магаре, на коме беше нешто ствари, и на коме Пресвета Богородица са Сином својим на грудима овда-онда јахаше. Разбојници ухватише магаре, да одведу. У томе приђе један од разбојника Богоматери да види, шта то она држи на грудима. Видевши Дете Христа, разбојник се задиви необичној красоти Његовој, па у дивљењу рече: „Кад би Бог узео на себе тело човечје, не би био лепши од овог детета!“ И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дева рече му: „Знај, да ће те ово Дете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао“. После тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет ц десне стране Крста Христовога. Његово је име Дисмаз, док је име онога разбојника ц леве стране Гестас. Гледајући у Христа Господа невино распетог, Дисмаз се покаја за сва зла живота свога, па докле Гестас хуљаше на Господа, Дисмаз га брањаше говорећи: он никаква зла није учинио. Дисмаз је дакле, онај благоразумни разбојник, коме Господ рече: данас ћеш бити са мном у Рају (Лк. 23, 41-43). И тако Господ дарова Рај ономе, који Њега у детињству поштеди.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам чистоту Пресвете Богородице и то:

   1. непорочну чистоту тела њеног, бестрасног и испоштеног,
   2. непорочну чистоту срца њеног, у коме се не настани никад грешна жеља,
   3. непорочну чистоту ума њеног, у коме се никад не настани грешна помисао.

   БЕСЕДА о Пресветој Дјеви Богородици

   А Марија рече: ево слушкиње Господње. (Лк. 1, 38)

   Ваистину, браћо, ево истинске слушкиње Господње! Је ли слушкиња она која је своју вољу заменила потпуно вољом господара свога, онда је Пресвета Дјева прва међу свима слушкињама Господњим. Је ли слушкиња она која с напрегнутом и свецелом пажњом гледа господара свога, онда је Пресвета Дјева опет прва међу слушкињама Господњим. Или је слушкиња она која кротко и ћутљиво подноси све увреде и тегобе очекујући само награду од господара свога, онда је опет Пресвета Дјева прва и најпревасходнија од свих, слушкиња Господњих. Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало било да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: ево слушкиње Господње! Највеће савршенство и највећа част, коју може жена достићи на земљи, јесте да буде слушкиња Господња. То савршенство и ту част Ева је у Рају без труда изгубила, а то савршенство и ту част Дјева Марија је с трудом ван Раја задобила.
   Молитвама Пресвете Дјеве Богородице, Господе Исусе, помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ И ЛАВОВИ

   Данас славимо Светог Игњатија Антиохијског. Ученик Светог Јована Богослова кога је по предању сам Христос држао на рукама, због чега га зову и Богоносац, мученички је пострадао 107. године у Риму. У арени, бачен пред изгладнеле лавове.
   Осим честитки свима који славе светог Игњатија као своју Крсну Славу, прилика је да се подсетимо на постојбину светог - Сирију чије ново мучеништво још увек не престаје. Да се помолимо Светом Игњатију за сиријске новомученике. А можемо да размислимо још о по нечему.

   Гледајући лавове на иконама светог Игњатија можемо да размислимо и о моћним силама природе које лавови од памтивека симболишу. На иконама нема зла, пошто су оне символички пренос из будућности у којој ће Бог бити Све у свему. И осим Бога и онога што се са Богом спојило ничега неће остати. Неће ничега остати од зла, оштећења добра. Зато на иконама нема сенке.
   Тако су и лавови присутни на иконама као умиљате животиње. А лавови су светоме донели тако језиву смрт.
Још један лав, много "персонализованији" од лавова-убица из римске арене појављује се често на иконама. У житију Светог Герасима Јорданског забележено је како је свети старац једном видео лава како риче од бола, јер му је трн био у нози. Герасим је пришао, прекрстио се, и извадио лаву трн из ноге. Лав се тада тако укротио, да је дошао за Герасимом у манастир и ту остао до његове смрти, а када је Герасим умро, и лав је умро од бола за њим.
Природа је природа, нити је зла нити добра. Зло у природу припушта човек. А натприродно Бог открива и преко природе и преко човека. Изгладњивани и раздраживани лавови послужили су као оруђе зла, а лав коме је помогао свети Герасим у Јорданској пустињи постао је жива слика будућег натприродног добра.

   Сад, док је природа у зимском мировању можемо лакше да је сагледамо и сетимо се наше одговорности за целокупну творевину коју нам је Бог поверио на коришћење али и старање о њој. Не значи да ће лавови од реда постати умиљати кућни љубимци нити да ћемо језера претворити у оранжаду - како су то својевремено писали неки утописти, али сигурно је да се према природи можемо односити са више одговорности. Не злоупотребљавати је, штитити се од ње колико је потребно и пре свега бити захвалан Богу за све оно што нам је дао на старање.
Човек може да пострада од природе, али Светог Игњатија нису уморили лавови већ зло коме су се безбожни предали. Али од онога који је са Богом зло се одбија и смрт одступа. Зато - моли се за нас свети Игњатије.

   ђакон Ненад Илић

СВЕТИ ЧУДОТВОРЦИ : Свети Николај, 19. децембар

   Теофан и Нона, родитељи Светог Николаја Чудотворца, архиепископа Мирликијског, "беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати". Дуго су били бездетни и многим сузама успели су да га измоле од Бога.
   Кад се родило ово благословено дете, дали су му име Николај, по стрицу његовом, блаженом Николају, који је био епископ града Патаре. Његово име значи победитељ народа. И он се, по благослову Божјем, заиста показао победитељ зла, на добро целоме свету...

Рад Јасне А. Николић

   Растући са годинама, дете је уједно расло и разумом, и усавршавало се у врлинама, којима су га учили његови побожни родитељи. И био је он "као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности"...
   Свети Николај је од детињства водио равноангелски живот и процветавао душевном лепотом. Тако је постао ново сунце које се рађа над земљом, милостива утеха ојађенима и усрдни помоћник свима у невољама и опасностима, заштитник целога света и велики молитвеник пред Господом.

   Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Подмаине, 2012.

Тропар Светом Николи (глас 4.)

Правило вјери, и образ кротости,воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,нишчетоју богатаја, свјашченоначалниче Николаје,моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Као правило вере и пример кроткости, показа те стаду твојему истина ствари. Ради тога стекао си смирењем висину и сиромаштвом богатство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога да се спасу душе наше.

Свети апостол Матеј Еванђелист, 29. новембар

Рад иконографа Драгана Јовановића

Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

Молитвама Светог Димитрија, Господе Исусе Христе, помилуј нас

                              
                преузми везу: Свети великомученик Димитрије, 8. новембар

глас 3. У невољама нађе Васељена великог заштитника, Тебе великомучениче који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост.

Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски, 31. октобар

Св. Лука апостол и јеванђелист. Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, – и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

 Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Света Петка, 27. октобар

 За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.
   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Кришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Кад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.

   Кад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.
   Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Превлака, 2012.

Света мученица Марина, Огњена Марија, 30. јул

Црква Свете Марине, Атеница, Чачак, 30.7.2015.

Свети владика Николај, Песма Светој Марини

фото: М.Л.

30/17. јул

Св. муч. Марина. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

САБОР СВЕТИХ ДВАНАЕСТ АПОСТОЛА - ПАВЛОВДАН, 13. јул

Иако сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих апостола. Ово су имена и дани посебног празновања свете Дванаесторице:

 Петар - 12. јул/29. јуна и 29. јануар/16. јануара

 Андреј - 13. децембар/30. новембра

Јаков Заведејев - 13. мај/30. априла

Јован Богослов - 9. октобар/26. септембра и 21. мај/8. маја

 Филип - 27. новембар/14. новембра

Вартоломеј - 24. јун/11. јуна и 7. септембар/25. августа

Јаков Алфејев - 22. октобар/9. октобра

Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 2. јул/19. јуна

Симон Зилот - 23. мај/10. маја

Матија - 22. август/9. августа

Павле - 12. јул/29. јуна.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети апостоли Петар и Павле - Петровдан

 12.јул/29. јун

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен пред суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа -  и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији,по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, васкрсавао мртве, чак и од сенке његове исцељивали су се болесници...По заповести цара Нерона... Петар би осуђен на смрт..

Свети апостол Павле. Родом изТарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск.Крштен од апостола Ананије, прозван Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима.Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја, него Христос у мени", тада је посечен је у Риму, у време цара Нерона кад и апостол Петар.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

Преподобни Јустин Ћелијски, 14. јун