Свети Василије Острошки, 12. мај

Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.