"А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. Заиста вам кажем: Који не прими Царство Божије као дијете, неће ући у њега" (Лука 18, 16)
четвртак, 26. април 2018.
четвртак, 19. април 2018.
Необично путовање Серафиме
Руски православни цртани филм. Филм говори о девојчици Серафими, ћерки православног свештеника. Радња се дешава за време Другог светског рата, када девојчица Серафима бива одвојена од породице и смештена у дечији дом. У безбожној средини је чека низ искушења, а у најтежим животним ситуацијама јој помаже Свети Серафим Саровски.
Овај филм је добра прилика да се објасни деци да, како буду одрастала, сретаће дечаке и девојчице који не верују у Бога, као и људе који чак не воле Бога. Да се понекад може десити да им неко види крстић око врата или кад кажу да верују у Бога и иду у цркву, да им неко каже да су „тупави и смешни“ због тога. То не треба да нас забрињава, већ можемо у том тренутку се у себи помолити Богу за ту особу, и можемо тада рећи да „иако ти не верујеш и мислиш да је то глупо – Бог свеједно постоји“. Девојчици Серафими због свега није било лако, јер је била једина међу децом коју су мама и тата учили да воли Бога. Међутим, на крају филма су чак и девојчице које су се подсмевале њеној вери – промениле на боље.
Тако се може догодити са сваким дететом и сваким одраслим човеком који у неком тренутку нам каже да је веровати у Бога „глупо“.
Такође, у овом филму видимо још једну животно потврђену истину а то је да Светитељи којима се молимо, који су наши заштитници или по којима смо добили име – учествују у нашим животима и ако их замолимо за помоћ – на невидљиви начин нам помажу.
извор: hristijance.org
Тако се може догодити са сваким дететом и сваким одраслим човеком који у неком тренутку нам каже да је веровати у Бога „глупо“.
Такође, у овом филму видимо још једну животно потврђену истину а то је да Светитељи којима се молимо, који су наши заштитници или по којима смо добили име – учествују у нашим животима и ако их замолимо за помоћ – на невидљиви начин нам помажу.
извор: hristijance.org
среда, 18. април 2018.
Васкршњи број „Жичког благовесника“
У сусрет празнику Васкрсења Христовог светлост дана је угледао и нови број часописа Жички благовесник (април-јун 2018.).
Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему Немам времена која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михаила Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења.
Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. деку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа.
Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој (1936-1938), аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци.
Нова рубрика Парохијске приче у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала је да прикаже живу веру свакидашњице како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставили да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца.
Рубрика Лирски благовесник је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком.
Приказ издања Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама, аутора Виктора Маричића и Миланк Јемуовић, упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слик.
Рубрика Веронаука овог пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије укључила је и извештај о извођењу веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ Вук Караџић у Краљеву. Посебну радост доносе дечји поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечји доживљаји најрадоснијег празника.
Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.
уредник часописа протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: www.spc.rs
Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему Немам времена која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михаила Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења.
Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. деку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа.
Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој (1936-1938), аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци.
Нова рубрика Парохијске приче у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала је да прикаже живу веру свакидашњице како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставили да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца.
Рубрика Лирски благовесник је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком.
Приказ издања Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама, аутора Виктора Маричића и Миланк Јемуовић, упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слик.
Рубрика Веронаука овог пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије укључила је и извештај о извођењу веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ Вук Караџић у Краљеву. Посебну радост доносе дечји поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечји доживљаји најрадоснијег празника.
Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.
уредник часописа протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: www.spc.rs
понедељак, 16. април 2018.
САМО ЈЕ ДОБАР ЧОВЕК СРЕЋАН
Срећа. Шта сматрамо срећом? Шта нас чини срећним човеком? Да ли је много потребно за срећу или, ипак, мало за срећу треба?
Одговоре на ова питања, нажалост, никада нећемо добити, јер колико људи још више ћуди. Не можемо удовољити сваком човеку, не можемо свакога учинити срећним. Али, добром човеку мало је довољно за срећу. Њега неће усрећити новац, аутомобил, скупоцене ствари, оно што називамо материјалним. Њега ће усрећити породица, прави, истински пријатељи, оно духовно што оплемењује душу. Њему није важно где, већ са ким је. Учиниће га срећним успех његовог детета, биће срећан ако помогне случајном пролазнику. Биће срећан и задовољан када се на крају живота буде осврнуо иза себе и не буде видео куле и градове, већ школовану децу, васпитане унуке и поштовање и љубав коју му показују. Неће га учинити срећним велика плата и викенд пун обавеза, него суботње јутро, које проводи са децом и супругом. Неће желети да мења свет у коме живи, али ће ипак покушати да га унапреди и улепша. Увече ће заспати са осмехом на лицу ако је тога дана некога учинио срећним, некоме помогао, улепшао дан.
Зашто се радујемо туђем неуспеху, а не сопственом успеху? Престанимо да очекујемо нечију помоћ, већ, хајде сами да изградимо свој пут, ако ништа друго, направићемо од себе бољег човека.
Лазар Бешевић, други разред
Средња школа "Драгачево", Гуча
Одговоре на ова питања, нажалост, никада нећемо добити, јер колико људи још више ћуди. Не можемо удовољити сваком човеку, не можемо свакога учинити срећним. Али, добром човеку мало је довољно за срећу. Њега неће усрећити новац, аутомобил, скупоцене ствари, оно што називамо материјалним. Њега ће усрећити породица, прави, истински пријатељи, оно духовно што оплемењује душу. Њему није важно где, већ са ким је. Учиниће га срећним успех његовог детета, биће срећан ако помогне случајном пролазнику. Биће срећан и задовољан када се на крају живота буде осврнуо иза себе и не буде видео куле и градове, већ школовану децу, васпитане унуке и поштовање и љубав коју му показују. Неће га учинити срећним велика плата и викенд пун обавеза, него суботње јутро, које проводи са децом и супругом. Неће желети да мења свет у коме живи, али ће ипак покушати да га унапреди и улепша. Увече ће заспати са осмехом на лицу ако је тога дана некога учинио срећним, некоме помогао, улепшао дан.
Зашто се радујемо туђем неуспеху, а не сопственом успеху? Престанимо да очекујемо нечију помоћ, већ, хајде сами да изградимо свој пут, ако ништа друго, направићемо од себе бољег човека.
Лазар Бешевић, други разред
Средња школа "Драгачево", Гуча
недеља, 15. април 2018.
четвртак, 12. април 2018.
Манастир Жича, ЛИТИЈА
Породица Ковачевић
Иако имају 11 деце није имала близаначке трудноће, а у улози мајке први пут остварила се у 25. години.
Трудноћа, порођај, дојење, па опет све у круг. Овако би се укратко могао описати живот храбре Маје из Краљева у последњих 12 година. Одувек је маштала о великој породици, а тај сан остварио јој се са њеним Рашом. Одгајају 11 деце, имају приватну фирму и не скидају осмех с лица.
Шест сати ујутру. У кући Ковачевића у селу Врдила код Краљева мир и тишина. Мама Маја устаје прва, брзо се спрема и пије кафу с ногу, а онда иде од собе до собе и разбуђује своју војску, њено 11 деце.
Неретко, пробуде се и сами и тад у секунди настаје хаос. Сви углас само вичу мама и нешто траже, а има и оних који би да се мазе. Увек неком нешто фали, па тако једнима недостају чарапе, другима тренерка или мајица, а они најмлађи негодују јер желе да им се промени пелена, пронађе дуда или направи млеко. А за прање зуба у тоалету малени Ковачевићи морају да чекају у реду.
– Јутро нам је најтежи део дана. Тад свима нешто треба у истом тренутку, а још њих шесторо жури да се спреми за школу. Али то траје до осам и после тога нам дан изгледа као у свим другим породицама. Старији су у школи, а ја и ови млађи спремамо ручак и обављамо друге обавезе – каже Маја (37), која је са супругом Радишом од своје 17. године.
Да би се сви засладили треба бар пола килограма чоколаде
Иако имају 11 деце није имала близаначке трудноће, а у улози мајке први пут остварила се у 25. години. Тад су добили Милицу, после које су се рађали само дечаци, а Маја је хтела бар још једно женско дете. Та жеља јој се остварила тек са седмим дететом кад је родила Ружицу. Признаје нам да је одувек маштала да има велику породицу, иако има само брата.
– Знате шта, кад жена поред себе има доброг мужа и доброг човека, онда може да има и десеторо деце. Само је битно да је он разуме и подржава, а мени се посрећило да нађем таквог мушкарца – искрено прича Маја о свом Раши и открива нам да је он тренутно у болници зато што је поломио кук.
У њиховој кући не постоји подела на мушко-женске послове, а и деца имају своје обавезе. Тако је Милош задужен да иде у продавницу, Милица води рачуна имају ли сви чарапице на ногама како се не би прехладили, Милан и Михаило брину о бебама и врло су пожртвовани и одговорни, иако су тако мали.
Ковачевићи ништа не препуштају случају и на време морају да мисле о свему јер организовати живот у једном тако великом домаћинству налик је организацији посла у мањем предузећу. Ипак, најгоре је кад закаже техника.
– Дешавало се да нам се поквари машина за веш и то нас потпуно паралише јер је укључујемо два-три пута дневно. Судове перемо нон-стоп, а само за један дан треба нам око седам векни хлеба и исто толико литара млека. Тај број се стално повећава – каже Маја, па скочи са кревета да помери несташног Миодрага, како му лампа не би пала на главу.
Открива нам и да морају да купе две чоколаде од 300 грама, које су довољне тек толико да се свако дете заслади, али не и наједе. Ипак, мали Ковачевићи су врло скромни и уместо играчкама највише воле да се играју једни са другима. Буде ту и кошкања, безазлене дечје кавге и задиркивања, али кад падне ноћ у кревет се не иде док се сви прво међусобно не изљубе.
За Васкрс фабрају 200 јаја
– Када крену припреме за празник, свако има своје задужење. Један део јаја бојимо у боју, а други део у луковину, зеље, цвеклу, скупљамо и цветиће којима украшавамо јаја – изјавила је раније Маја за Курир.
– За Васкрс устајемо рано и идемо на литургију. Главни проблем је што за празник деца полупају сва јаја и љуске су свуда, па кад неко сврати, немамо да га почастимо – прича мама уз осмех.
Томина недеља
Храм Светог архангела Гаврила, Гуча |
Тог дана је апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили апостоли окупљени на молитву, рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"
У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.
Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".
среда, 11. април 2018.
уторак, 10. април 2018.
Васкршња честитка
Радујући се у дан спасења за човека и сву творевину, прослављајући Свету Пасху Христову, поздрављамо Вас поздравом победе живота над смрћу:
Христос Васкрсе !
Ваистину Васкрсе !
Са жељом да Вам Васкрсли Господ подари сва добра и укрепи Вас у сваком дану Вашег живота
Са молитвеним жељама,
ваше „Светосавско звонце”
извор: zvonce.spc.rs
Христос Васкрсе !
Ваистину Васкрсе !
Са жељом да Вам Васкрсли Господ подари сва добра и укрепи Вас у сваком дану Вашег живота
Са молитвеним жељама,
ваше „Светосавско звонце”
извор: zvonce.spc.rs
понедељак, 9. април 2018.
среда, 4. април 2018.
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2018. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље.
Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14).
Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни.
Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење.
Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба.
Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету!
Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења.
У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите.
Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу.
Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3).
Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
извор: www.spc.rs
ИРИНЕЈ
по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14).
Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни.
Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење.
Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба.
Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету!
Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења.
У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите.
Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу.
Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3).
Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
извор: www.spc.rs
уторак, 3. април 2018.
понедељак, 2. април 2018.
ВАСКРСЕЊЕ – ДЕШАВАЊА ТОКОМ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
СТРАСНА (СТРАДАЛНА) СЕДМИЦА
Последња седмица Христовог живота на земљи се зове Страсна или Страдална седмица. То је недеља страдања Господњег. Реч страст значи: мука. Обележавање Страсне седмице почиње празником:
ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Исус Христос је суботу дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије. Сестре су туговале и плакале за братом. Кад су виделе Христа, рекле су да њихов брат не би умро да је Он био ту. И Христу је било жао Лазара, заплакао је и тражио да га одведу до његовог гроба. Када су стигли, Исус је рекао да отворе гроб. У то време, покојници су сахрањивани у каменим пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од смрти њеног брата и да леш већ заудара.
Христос се на то није обазирао. Подигао је руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао:
„Лазаре, Лазаре, изађи напоље!“
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао и обавијен погребним платном изашао на светло дана. На то је Христос погледао у небо и захвалио се Оцу који му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
ЦВЕТИ
У недељу, Христос је ушао у Јерусалим јашући на магарету. Деца су махала палмовим гранчицама и бацала цвеће на пут којим је пролазио. Народ је поздрављао Пророка који је многа чуда учинио, чак и покојнике васкрсавао из мртвих. Клицали су:
„Осана сину Давидову!“
То што је Христос васкрсао Лазара, забринуло је првосвештенике и фарисеје, јер ће сада сви поверовати у Месију. Сковали су план. Тражили су, и нашли, неког ко ће издати Христа.
ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК И УТОРАК
Понедељак и уторак Исус је провео у граду који се зове Јефрем. Тамо је поучавао ученике, утврђивао их у вери и припремао за тешке дане који долазе.
ВЕЛИКА СРЕДА
Фарисеји су нашли издајника, и то међу апостолима, Јуду Искариотског. Завист, пакост и злоба су обузеле његово срце и он је за тридесет сребрњака издао Безгрешног Учитеља и Спаситеља.
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
Пред празник Пасхе, Христос је, знајући да долази дан страдања, позвао ученике на вечеру. Знао је и ко ће га издати, јер нема тајне коју Бог не зна. Господ наш, Исус Христос, принео је себе на жртву из љубави према нама, ради искупљења наших грехова.
Пре него што је заблагодарио Богу, Христос је опрао ноге апостолима, да им покаже да није дошао да Га служе, него да Он служи, чиме је дао пример како они убудуће треба да раде.
За трпезом је благословио и преломио хлеб. Поделивши га апостолима рекао је да је то тело Његово. Кад им је поделио вино, рекао је да је то крв Његова, крв Новог Завета и да и они треба тако да чине убудуће. Учио их је љубави једних према другима.
Потом су отишли у Гетсимански врт на Маслинској гори.
Христос се молио Оцу да га мимоиђе чаша страдања, али је рекао:
„Нека буде воља Твоја, а не моја.“
Јуда је дошао са војницима. Пришао је Христу и пољубио га. То је био уговорени знак. Војници су Христа одвели првосвештеницима да му суде. Те ноћи ученици су били изгубљени и очајни. Чак се и Петар три пута одрекао Христа, рекавши да га не познаје.
Кад се огласио петао, Петар се сетио Христових речи да ће га се три пута одрећи пре него што петао запева. Покајао се, и плачући молио опроштај.
Јуда је дошао у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину. Пао је у очајање и обесио се. Зора следећег дана није наговештавала ништа добро.
Освитао је дан Христових највећих мука и коначног страдања, Велики Петак.
ВЕЛИКИ ПЕТАК
У ноћи између Великог Четвртка и Великог Петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер је тај Човек невин. Јудеји су знали да они Христа не могу да осуде, па су опет дошли код Пилата и рекли да се Исус Христос буни против императора, зато што себе проплашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца.
Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, био је обичај да се један затвореник пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, који је убио неколико римских војника. Људи који су Христа у недељу славили као Пророка и Спаситеља, нахушкани од фарисеја, тражили су Вараву.
Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала:
„Распни га! Распни га!“
Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица туге -Виа Долороса (Некада се та улица на српском звала Страдални пут).
Христос је, измучен и израњављен, падао под тежином крста. Војници су зауставили Симона из Киринеје и наредили му да помогне Христу да носи Крст Страдања.
На брду Голгота поставили су три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов је крст био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине.
Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина; помрачило се сунце, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Стене су, уз страшан прасак, пуцале. Обистиниле су се Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас.
Поред Крста је остала само Пресвета Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Јосиф из Ариматеје отишао је Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а и да тело не стоји на крсту у време празника, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили погребним платном и однели у нову гробницу, уклесану у стени, у подножју брежуљка преко пута Голготе.
Кад су положили Христово тело, на улаз је наваљен огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.
ВЕЛИКА СУБОТА
На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт, која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Господ је душе праведника из Ада увео у рајска насеља, а пре свих душу разбојника који је био на крсту са Његове десне стране, и који се у последњим часовима живота покајао за своја недела.
ВАСКРСЕЊЕ
Кад је гробница затворена, Богородица је отишла са женама да припреме миро (посебно уље за помазивање покојника), као што је био обичај. У суботу нису могле да помажу тело, зато што је на тај дан забрањено да се било шта ради.
У недељу, пре зоре Марија из Магдале, Марија из Витаније и још неке следбенице Христове донеле су миро на Христов гроб (зато их зову мироносице). Уплакане и сломљене од туге, нашле су одваљен камен који је затварао улаз у гробницу, али Христовог тела тамо није било.
Освртале су се у неверици, не знајући шта да раде. Тада видеше човека у небеско-сјајној одори (био је то Анђео), који их запита зашто траже Живога међу мртвима. У гробници је остало само платно којим је Христово тело било обавијено. Анђео их подсети на Христове речи да Син Човечји треба да буде предат у руке људи грешника, осуђен и разапет и у трећи дан да васкрсне.
Кад су ово чуле, мироносице су потрчале да, најрадоснију вест о Христовом васкрсењу јаве апостолима. У почетку им нису веровали. А када се Христос јавио и апостолима, истина Васкрсења је свима постала јасна.
Жив је Господ, уверише се апостоли. Жив је Господ, уверио се и верује сав свет. Без те вере и радости васкршње, сви смо заувек изгубљени и заробљени у таму Великог Петка, у смрт и страдање.
Васкрсење је радост Божје милости, наде и спасења.
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
извор: ''Светосавско звонце'' бр. 3/2018.
Пријавите се на:
Постови (Atom)