Беседа Патријарха српског Г. Порфирија на Опленцу

Храм Светог Георгија

16.8.2021.

Лекција која ми је посебно важна и веома драга, а научио сам је из живота и дела краља Петра, јесте да шта год радили без обзира на то колико је тешко, чинимо у службу Богу и народу.

Вечан спомен и рајско насеље нашем краљу Петру Ослободиоцу.

свештеник Марко Јефтић

Инсигније краља Петра I Kарађорђевића

СЛАВА

   У српском језику стара реч слава има више значења: глас о нечијим врлинама или подвизима који се надалеко чује, захвалност, славље, свечаност уопште, дан светитеља заштитника, годишњи црквени празник неке заједнице, села, града или манастира.
   У породичном празнику који се зове слава или крсно име, а које је посебна одлика православља код Срба, садржана су сва значења речи слава.

   Врлине породичног свеца заштитника надалеко су познате, а његови подвизи на путу ка Богу узор су члановима породице. Светитељу се указује захвалност што као заступник пред Богом посредује у напорима свих оних који желе да приђу Богу што ближе. Слава је, по правилу, највеће породично славље током године и засењује све рођендане и разна друга пригодна славља, а породична слава заједничка је многима.
    Слава окупља не само све живе чланове породице и све пријатеље, већ и све претке који су се обраћали истом светом заштитнику кроз векове, и зато је она и празник великог присећања и победе над смрћу.

   извор: СРПСКИ КОД

ТЕСЛА

   Презиме Тесла настало је по истоименом дрводељском оруђу. По казивању самог Николе Тесле, његово презиме потиче од једне наследне особине коју су имали готово сви чланови тог дела породице, а то су веома широки истурени средњи зуби, који су личили на истурено сечиво дрводељске секире.
   Никола Тесла је највећи српски геније свих времена и један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 1856. у селу Смиљане код Госпића у Лици, у породици српског свештеника. Умро је 1943. у Њујорку (САД).
   Његов систем наизменичних струја омогућио је знатно лакши и успешнији пренос електричне енергије на даљину. Имао је више од седам стотина проналазака, због чега га многи људи у свету сматрају човеком који је „изумео двадесети век“. Без његових достигнућа тешко је замислити живот у модерној цивилизацији. Тесла је друго име за допринос српског народа напретку цивилизације и културе. Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је сиромашан и заборављен, у 87. години. Није се много старао ни о заштити својих патената. Тек после његове смрти доказано је да је управо он најзаслужнији за откриће радија и икс-зрака, важних тековина наше цивилизације, за које су други уместо њега добили велике награде и признања. Добар део његовог огромног наслеђа још увек није у потпуности истражен.

Кула Небојша

Четвртаци на екскурзији, Калемегдан, 10.6.2016.

Ђакон Авакум је за Београд везан славним хришћанским страдањем и мученичком смрћу. Рођен је 1794. у Кнешпољу (Босна). Као млад отишао је у манастир Моштаница, код духовника Генадија, где се и закалуђерио. После турских прогона, заједно са духовником прелази у манастир Трнава, код Чачка, код игумана Пајсија. После Хаџи-Проданове буне 1814. године (игуман Пајсије је био један од организатора) Турци их као заробљенике одводе у Београд и затварају их у кулу Небојша. Игуман Пајсије је, за пример непослушним Србима, са још неким затвореницима набијен на колац. Генадије се, у страху од такве са смрти, заједно са својим сином потурчио. Млади Авакум, кога су Турци због његове лепоте дуго наговарали да прими њихову веру, то је упорно одбијао. Чувене су његове речи које је, идући ка стратишту код Стамбол-капије и носећи на леђима колац на који ће бити набијен, певао на сав глас: „Нема љепше вјере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!“ Одбио је чак и молбе своје мајке да се потурчи, а турски заповедник је, видевши његову храброст, џелатима наредио да га брзо убију.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Светог преподобномученика ђакона Авакума Српска Православна Црква прославља 30/17. децембра

УМЕТНОСТ

Песма Хероји крста Војислава Илића Млађег, народна песма Смрт ђакона Авакума

ГЕОГРАФИЈА


Манастир Моштаница под Козаром у Босанској Крајини, манастир Трнава код Чачка, Београд

извор:srpskikod.org

kulanebojsa.rs

ВАСКРС

   Васкрс је реч која потиче из српскословенског језика. Употребљава се да означи празник васкрсења Господа Исуса Христа. Васкрсење значи устајање, подизање (себе) из мртвих. На црквенословенском (старом богослужбеном језику Цркве) за Васкрсење се каже Воскресеније. У свакодневном говору се за Васкрс користи и реч Ускрс. Стари назив празника Васкрсења који се користи на Југу Србије је Великден.
   Васкрсење Господа Исуса Христа, Васкрс, празник је над празницима, највећи празник у православном хришћанству, самим тим и код Срба. На Васкрс се подсећамо, али на чудесан начин поново смо и сведоци највећег догађаја у историји – васкрсења Исуса Христа, Сина Божијег. Син Божији је рођен, живео и пострадао у људском телу да би својим васкрсењем из мртвих свим људима који у Њега верују отворио пут у вечни, божански живот испуњен љубављу.
   После Христовог васкрсења људи и даље умиру, али разлика између смрти пре и после Христовог васкрсења је „као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће“, како то каже свети Николај Српски. У свету којим господаре време и смрт, Васкрсење је појављивање истинског живота, живота коме неће бити краја.

   Празник Васкрс је централни „покретни“ празник црквене богослужбене године.  Датум слављења Васкрса сваке године је различитог датума, али увек у недељу.
   Васкрсу претходи Васкршњи или Велики пост – шест недеља појачаног приближавања Богу, припрема верника за празник одрицањем „мрсне“ хране, али пре свега одрицањем себичности. Заједно са Страсном седмицом, која непосредно претходи Васкрсу, кад се сећамо последњих догађаја из Христовог живота и Његовог страдања, пред највећи празник се пости пуних седам седмица.
   Пошто се на Велики петак прође кроз Христову смрт на крсту, трећег дана, у Васкршњу недељу, у сусрету са Христовим васкрсењем настаје велика радост.
   Престаје пост, по старом обичају и деца и одрасли куцају се бојеним јајима, породице се окупљају, спрема се посебна празнична трпеза.
   На сâм празник, а и после њега – све до празника Вазнесења, који је увек у четвртак, четрдесет дана после Васкрса – верници се међусобно поздрављају са Христос васкрсе и отпоздрављају са Ваистину васкрсе (ваистину – уистину, заиста).

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши,
а онима који су у гробовима живот дарова.

(Текст васкршњег тропара – кратке црквене песма која се пева у васкршњем богослужењу)

   извор: srpskikod.org.rs

ЛИТУРГИЈА, Гуча и Доњи Дубац, 2014.

Гуча, Црква Светог архангела Гаврила, 30.11.2014.

   Литургија је прво и најзначајније богослужење Православне Цркве и крајњи домет православне духовне мистике. Учешћем у литургији људи се тајанствено, али реално сједињују са Богом. Црквено сабрање остварује свој смисао и сврху свог постојања литургијском службом. Постоје више различитих богослужења: јутрење, вечерње, повечерје, часови итд. Нека од њих служе се само у већим градским црквама, а нека једино у манастирима. Литургија је богослужење које се служи у свим црквама православног свет,а и које чини чини основу хришћанског живота. У њој идеално учествују сви хришћани једног парохијског подручја.

.

Доњи Дубац, 9.12.2014.

Литургија се служи недељом и празницима, у јутарњим сатима. Њен почетак се објављује  црквеним звонима, што је имало практичан значај у прошлости, када људи време нису мерили часовницима. Траје нешто више од један сат и састоји се од неколико делова који симболички представљају најважније моменте Христове службе спасења. На православним литургијама догађа се призив Светога Духа, тако да су верници у својој служби руковођени Божијом благодаћу и окушају најаву живота у вечности. Врхунски тренутак литургије је свето причешће, а њено опште значење је изражавање захвалности Богу и посвећивање свог живота Његовој владавини и заштити.

Гуча

   ЈЕЗИК

Реч литургија је грчког порекла и означава службу, јавни позив. Друго име за свету тајну Литургије јесте Евхаристија. Оно значи захвалност (благодарење) и указује на првенствени мотив делатног односа људи према Богу.

Доњи Дубац

   ВЕРА И ОБИЧАЈИ

   Редовно учешће на литургији је основни садржај православног духовног живота и начин препознавања верника у односу на незнабошце. Да би човек могао да се причести, потребна је извесна духовна припрема, коју надгледа његов свештеник (духовник), а која се састоји од исповести, молитве и поста. Живот хришћана се разликује од незнабожачког, а подвигом уздржања од различитих пролазних ужитака у време поста и ван њега верни сведоче да у њиховом животу ништа друго не игра улогу Бога.

Гуча

   УМЕТНОСТ

   Литургија Стевана Мокрањца је врхунски допринос стваралаштва једног српског композитора православном хорском певању.

Гуча

   ИСТОРИЈА

Састављачи чина свете Литургије били су свети оци и учитељи Цркве. У Православној Цркви данас је у употреби Литургија светог Јована Златоустог, а у одређене дане и Литургија светог Василија Великог. Они су допунили и усавршили литургијске обреде који су постојали од првих дана Цркве, а њихове верзије су, кроз векове, претрпеле извесна удопуњења и измене.

   извор:СРПСКИ КОД

ВЛАДИКА

   Владика је највиши православни црквени чин, онај ко брине о духовном животу једне шире области у народу. Црква једне нације подељена је у неколико епархија. Владика (епископ) јесте пастир и духовни вођа православних хришћана једне епархије. Он поставља свештенике и надзире њихову службу. Владике се бирају међу монасима, људима који живе безбрачно и који су живот у потпуности посветили Богу и Цркви. Монаси најугледнијег живота и довољно образовани бирају се и постављају за владике.
   Постоји посебан обред рукоположења за владику, који обавља неколицина других владика. Тада новопостављени пастир Цркве постаје члан сабора епископа, који заједно управља Црквом.
   Владика се познаје по монашкој мантији и посебним обележјима, од којих је најуочљивија панагија – медаљон који владике носе око врата. Он је први који предводи богослужење, а као старешина епархије преузима одговорност за њено уређење и чистоту православне вере.

Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин, Манастир Вазнесење, 23.1.2016.

   ЈЕЗИК

   Епископ на грчком значи онај који надгледа. Епископи посебно угледних области и градова (метропола) носе звање митрополита. Први међу епископима једне нације јесте патријарх.

   ГЕОГРАФИЈА

Сабор Српске Православне Цркве чини више владика. Сваки од њих управља Црквом у једном посебном региону Србије или код Срба у дијаспори. Међу епархијама Цркве код Срба историјски су познатије: Жичка, Нишка, Рашко-призренска... Међу митрополијама: Београдско-карловачка, Црногорско-приморска, Америчка... а међу архиепископијама Пећка и Охридска. Руска Црква има далеко већи број епископа него Српска – због величине руске земље, а исто важи и за Грчку Цркву јер у њој сваки град има своју посебну епархију.

Кристина Марковић, IV1, Гуча

   ИСТОРИЈА

Епископи цркве су били најбројнији међу оцима и учитељима православне духовности. Они су формулисали тачност православне вере и руководили Цркву кроз сва искушења неповољних историјских околности. Међу њима је било много народних вођа, просветитеља, политичара, научника, уметника. Многи српски епископи спадају у најзначајније личности наше националне историје.

   ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Свети Сава, свети Арсеније, архиепископ Данило, свети Василије Острошки, свети Петар Цетињски, Стефан Стратимировић, Петар Петровић Његош, Никодим Милаш, свети владика Николај Велимировић.

   СРПСКИ КОД

Народна библиотека Србије изложила Београдску крмчију

   Поводом Савиндана, Народна библиотека Србије изложила је Београдску крмчију, препис Законоправила Светог Саве насталог у 15. веку.
   Рукописна књига је исписана српскословенским језиком, специфичним и ретким типом полууставног ћирилског писма, на хартији из 1455/65. године.
   Књига је откупљена за Народну библиотеку 1943. године од Станислава Кракова, заједно са неколико вредних примерака издања старог српског штампарства.

   Свети Сава је до краја друге деценије 13. века саставио Законоправило (Номоканон или Крмчија), зборник изабраних закона, којим је уредио црквени и световни живот код Срба. До данас је сачувано једанаест преписа српске редакције Законоправила, а Београдска крмчија је један од њих.
   Препис Београдске крмчије биће изложен до 20. фебруара текуће године у специјалној комори која се налази у холу испред Централне читаонице националне библиотеке.

   Добро дошли у Народну библиотеку Србије.
    извор:  www.nb.rs

+++

   КРМЧИЈА

   Један од најкомплетнијих правних зборника у Православној Цркви је Законоправило (Номоканон) Светога Саве, познато и као Крмчија. Заслуга Светога Саве у изради законоправила за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских правних зборника и распореду грађе. Овај зборник је приређен пре него што је Свети Сава издејствовао самосталност Српској Цркви 1219. Када је организовао епископије у Српској Цркви, сваком епископу је дао по примерак Законоправила. Свети Сава је желео да Црква буде слободна, да владар има што мање уплива у њен рад – без обзира на то што је његов брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ. Законоправило је коришћено и у Русији, Бугарској, касније у Румунији. Сачувано је више преписа и штампаних издања. Може се рећи да је Крмчија почетак српског законодавства.

   ЈЕЗИК

   Реч крмчија потиче од речи крма, места са кога се управља чамцем, крмани.

   извор: srpskikod.org

ПАТРИЈАРХ

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Иринеј

У петом веку хришћанства владике угледнијих градова назване су патријарсима. Патријаршије су у почетку биле древне цркве са центрима у Риму, Цариграду, Александрији, Антиохији и Јерусалиму. Сви епископи и митрополити ширих области њихове околине налазили су се у њиховој надлежности. Патријарх нема директну власт над другим епископима, али је по части и сведочењу вере први међу њима и председава њиховим сабором. Сви епископи га помињу на богослужењима, а он сâм је одговоран сабору епископа своје Цркве.

ЈЕЗИК

Реч патријарх на грчком значи први у отаџбини, вођа свога народа. У Светом писму Старог завета патријарсима су се називали родоначалници богоизабраног јеврејског народа: Авраам, његов син Исак и Исаков син Јаков. Појам патријаршија се у говорном језику користи и за зграду у којој се налази седиште црквене управе.

ГЕОГРАФИЈА

Данас у православном свету постоји девет патријараха: цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски, бугарски, румунски и грузијски.

ИСТОРИЈА

Некада је титула првог међу православним патријарсима припадала римском папи. Тежње римских папа да успоставе власт над свим осталим епископима Цркве произвеле су расцеп у хришћанском свету. Тада је првенство части у Православној Цркви добио цариградски патријарх, који се још назива и васељенским. Остале Цркве су ранг патријаршије задобијале у различитим историјским тренуцима и околностима.

Српска Црква је постала патријаршија 1346, у време када је Србија била царевина. Њено седиште је испрва било у Пећи, а данас се налази у Београду, престоници Србије. Први српски патријарх био је дотадашњи архиепископ Јоаникије. Патријарх Макарије Соколовић био је обновитељ Српске патријаршије у XVI веку, а Арсеније Чарнојевић предводник Велике сеобе Срба. Једно време су на челу Српске патријаршије стајали Грци, али је и Карловачка митрополија била накратко унапређена у ранг патријаршије. Јединствена Српска патријаршија поново је успостављена 1920. Садашњи српски патријарх је Иринеј, који је на патријаршијском трону наследио патријарха Павла.

ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Свети Јоаникије, свети Јефрем, Макарије, Арсеније (Чарнојевић), Јосиф (Рајачић), Димитрије, Варнава, Гаврило, Герман, Павле.

извор: srpskikod.org.rs

Патријар Павле
 1914 - 2009.

Филм „Патријарх Павле – Живот по јеванђељу“ прати Гојка Стојчевића, како је патријархово крштено име, од детiњства у Кућанцима, монашких и епископских дана проведених на Косову и Метохији па до времена када је постао поглавар СПЦ. На основу ове верзије филма добијен је благослов патријарха Павла и 2007. године урађен је трочасовни биографски ТВ серијал „Патријарх Павле – Живот по јеванђељу“. Аутор документарног филма је Слађана Зарић, а редитељ Тања Феро.

Филм је у продукцији Информативног програма РТС-а снимљен 2006. године.

Свети деспот Стефан Високи, 1. август

   Стефан Лазаревић (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, владао је Србијом у тешким временима после очеве погибије у Косовској бици, најпре као кнез, а од 1402. као деспот (висока византијска титула, по достојанству одмах иза цара). Мудром владавином и непревазиђеном војничком вештином, деспот Стефан је од вазалне кнежевине Србије, од државе на ивици пропасти, начинио пребогату деспотовину, у којој су цветале привреда, уметност и култура. За овај просперитет првенствено је било заслужно рударство, односно производња сребра. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. У Србији су налазили уточиште учени монаси и уметници који су бежали пред Турцима, цветала је књижевност, а и сâм деспот, који је говорио неколико језика, остао је у средњовековној књижевности упамћен по својој песми у прози Слово љубве, коју је написао брату Вуку. Деспотова задужбина манастир Ресава (Манасија), прави  утврђени град, представља круну моравског стила у архитектури, а од запуштеног пограничног градића Београда деспот је начинио модерну утврђену европску престоницу проширивши га десетоструко.

   ВЕРА И ОБИЧАЈИ

   Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, Српска Црква прославља заједно са његовом мајком, кнегињом Милицом, преподобном Евгенијом, 1. августа / 19. јула

   УМЕТНОСТ

   Сачувани су многи портрети светог деспота Стефана на фрескама у Раваници, Копорину, Каленићу, Љубостињи и у другим црквама и манастирима. Свуда је приказан са плавим очима и риђом коврџавом косом.

   ГЕОГРАФИЈА

   Поред манастира Манасије, сматра се да је ктитор манастира Копорин (код Велике Плане), а за готово сваку цркву и манастир у околини Београда постоји предање о ктиторству светог деспота Стефана.

   извор: СРПСКИ КОД

Икона Пресвете Богородице Тројеручице, 25. јул

Једна од најлепших и најпознатијих икона у Српској Православној Цркви јесте икона Пресвете Богородице Тројеручице. Тројеручица је, према предању, у VIII веку исцелила руку светог Јована Дамаскина, када му је она одсечена по заповести дамаског калифа (град Дамаск у данашњој Сирији, калиф – владар). Свети Јован Дамаскин се, наиме, како писмима, тако и речима борио против иконобораца, али је био оклеветан код арапских власти и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Из захвалности за учињену милост, он је икони додао трећу сребрну руку, по чему је она добила име Тројеручица. Икона је у великој мери прекривена златним и сребрним оковом.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице прославља се у Српској Православној Цркви 25. јула (12. јула по старом календару).

ИСТОРИЈА

По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Он пре упокојења братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног, једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље – Саве, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице и штапом светог Саве Освећеног. И данас се око ње дешавају чуда. Стално борави у српском манастиру Хиландар на Светој Гори.

   извор: srpskikod.org

Ћирило и Методије, 24. мај

   Ширење писмености код Срба тесно је повезано са ширењем хришћанства. Све је почело 862. године, на захтев великоморавског кнеза Растислава, који је од византијског цара Михаила тражио учитеље који ће да проповедају на народном језику. Идеални за тај посао били су учени философ Константин и његов брат, игуман Методије, родом из Солуна, у чијој је околини живело мноштво Словена. Браћа су знала њихов језик. Званично, Словени до тада нису имали писмо, па су Солунска браћа саставила азбуку (глагољицу), помоћу које су превела јеванђеља на словенски језик. Са тим преводима кренули су у моравскопанонску мисију – просветитељско дело међу словенским народима. Са књигама које је тамошњи народ разумео, проповед хришћанства ишла је много лакше. Преводили су и друге богослужбене књиге, и служили су литургију на словенском језику, такође су рукополагали и домаће свештенике. Тако су многи (моравски и панонски) Словени примили православну веру. Константин се замонашио и добио име Ћирило (Кирило). Солунска браћа су имала проблема са немачким, латинским свештенством, и већ ту је почела борба за превласт између римокатоличанства и византијског православља. Били су и прогањани, а њихови ученици су наставили њихово дело, али у земљама Јужних Словена – у Бугарској и на Охриду. Најпознатији међу ученицима су свети Климент и Наум. Они су саставили друго, једноставније писмо – ћирилицу и назвали је према светом Ћирилу. Тако су словенска писменост, а са њом и хришћанска вера, делом са севера, из Паноније, а делом са југа, са Охрида, стигле и у Србију. Многи Срби, а најпре владари и властела,  поверовали су у Христа и примили хришћанску веру. Тадашњи догађаји се сматрају крштењем Србије.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Словенске просветитеље светог Ћирила и Методија православна Црква слави 24/11 маја, а Дан словенске писмености  слави се такође 24. маја. Црква слави светог Климента Охридског 9. августа/27. јула, а светог Наума чудотворца Охридског  5. јануара/23. децембра.

УМЕТНОСТ

На многим иконама и фрескама сачувани су ликови Солунске браће и њихових ученика.

ГЕОГРАФИЈА

Велика Моравска била је значајна средњовековна држава западних Словена, на простору данашње Чешке, Мађарске и Пољске. Кнежевина Панонија била је јужнословенска држава на простору нешто ширем од Војводине.

ИСТОРИЈА

У време моравско-панонске мисије, у другој половини 9. века, Србијом је владао кнез Мутимир, који је и сâм, са целом  владарском породицом, примио хришћанство.

ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Свети Климент, свети Наум, кнез Мутимир

извор: СРПСКИ КОД

ВЛАДИКА

Владика је највиши православни црквени чин, онај ко брине о духовном животу једне шире области у народу. Црква једне нације подељена је у неколико епархија. Владика (епископ) јесте пастир и духовни вођа православних хришћана једне епархије. Он поставља свештенике и надгледа њихову службу. Владике се бирају међу монасима, људима који живе безбрачно и који су живот у потпуности посветили Богу и Цркви. Монаси најугледнијег живота и довољно образовани бирају се и постављају за владике.

Постоји посебан обред рукоположења за владику, који обавља неколицина других владика. Тада новопостављени пастир Цркве постаје члан сабора епископа, који заједно управља Црквом.

Владика се познаје по монашкој мантији и посебним обележјима, од којих је најуочљивија панагија - медаљон који владике носе око врата. Он је први који предводи богослужење, а као старешина епархије преузима одговорност за њено уређење и чистоту православне вере.