Свети деспот Стефан Високи, 1. август

   Стефан Лазаревић (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, владао је Србијом у тешким временима после очеве погибије у Косовској бици, најпре као кнез, а од 1402. као деспот (висока византијска титула, по достојанству одмах иза цара). Мудром владавином и непревазиђеном војничком вештином, деспот Стефан је од вазалне кнежевине Србије, од државе на ивици пропасти, начинио пребогату деспотовину, у којој су цветале привреда, уметност и култура. За овај просперитет првенствено је било заслужно рударство, односно производња сребра. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. У Србији су налазили уточиште учени монаси и уметници који су бежали пред Турцима, цветала је књижевност, а и сâм деспот, који је говорио неколико језика, остао је у средњовековној књижевности упамћен по својој песми у прози Слово љубве, коју је написао брату Вуку. Деспотова задужбина манастир Ресава (Манасија), прави  утврђени град, представља круну моравског стила у архитектури, а од запуштеног пограничног градића Београда деспот је начинио модерну утврђену европску престоницу проширивши га десетоструко.

   ВЕРА И ОБИЧАЈИ

   Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, Српска Црква прославља заједно са његовом мајком, кнегињом Милицом, преподобном Евгенијом, 1. августа / 19. јула

   УМЕТНОСТ

   Сачувани су многи портрети светог деспота Стефана на фрескама у Раваници, Копорину, Каленићу, Љубостињи и у другим црквама и манастирима. Свуда је приказан са плавим очима и риђом коврџавом косом.

   ГЕОГРАФИЈА

   Поред манастира Манасије, сматра се да је ктитор манастира Копорин (код Велике Плане), а за готово сваку цркву и манастир у околини Београда постоји предање о ктиторству светог деспота Стефана.

   извор: СРПСКИ КОД