Штампање прве књиге отиснуте у Београду, Београдског четворојеванђеља, довршено је, према наводима из саме књиге, 4. августа 1552. године.
БЕОГРАД 1552. ГОДИНЕ
У тренутку када је штампана прва књига у Београду, средином XVI века, град се већ више од три деценије налазио у саставу Османског царства, под владавином султана Сулејмана II Величанственог, који је Београд освојио 29. августа 1521. год. У овом периоду турске владавине, Београд постаје један од најпрометнијих градова европског дела Османског царства у коме се преплитало неколико главних копнених и речних путева. Поред домаћих Срба, досељеника из Босне и Херцеговине, Дубровчана, Турака, Грка, Јевреја, Јермена и Мађара, који су тада, поред Османлија, сачињавали његово стално становништво, у Београд су са својом робом долазили и Арапи, Персијанци, Татари, као и многи други трговци са истока. Град је нагло мењао свој изглед, добијајући одлике насеља оријенталног типа.
ШТАМПАЊЕ КЊИГА НА СРПСКОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ
Обнављању Пећке патријаршије (1557. год.) претходило је више од пола века искуства у штампању књига на српскословенском језику. Прву српску штампарију, односно другу у ћириличном штампарству уопште, основао је на Цетињу 1493. год. зетски војвода Ђурађ Црнојевић, опремом допремљеном из Венеције, тада водећег штампарског центра Европе. Рад штампарије прекинут је турском најездом. Након Цетиња, на иницијативу Божидара Горажданина, вероватно милешевског монаха, 1519. год. је основана штампарија у манастиру Св. Ђорђа код Горажда. Радила је до 1523. год. Готово истовремено с Горажданском, у Венецији је 1519. год. Подгоричанин Божидар Вуковић основао најдуговечнију српскословенску штампарију. У њој су, с већим прекидима у раду и променама власника, штампане српскословенске књиге све до 1597. год.
Истовремено, али под неупоредиво тежим условима, у српским земљама су штампарије осниване при манастирима. Оне су се под теретом немаштине и притиском турске власти, брзо гасиле. Књиге су штампане у Рујну (1536/37), Грачаници (1538/39), Милешеви, у два наврата (1544–1546. и 1557), и Мркшиној цркви (1562–1566). Поред њих, основане су и две штампарије у градовима, у световним срединама,у Београду (1552) и Скадру (1563).
Занимљиво је да Пећка патријаршија под својим патронатом није основала ниједну штампарију, ако се изузме усамљен и скроман покушај обнове милешевске штампарије 1557. године. Очигледно је да је уместо штампи, која је била исувише скупа, велики подстицај даван преписивачкој делатности. Тако се испоставило да су две књиге које је издао штампар Београдског четворојеванђеља, јеромонах Мардарије у Мркшиној цркви, биле задуго и последње које су штампане у српским земљама. Проћи ће скоро три века до наставка штампања књига на српском тлу, сада у Кнежевини Србији, 1831. год.
БЕОГРАДСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ
Све што се поуздано зна о Београдском четворојеванђељу, околностима под којима је издато, издавачима, штампару, времену и месту штампања, може сепрочитати у поговору и колофону, који обухватајупоследња два листа у књизи.
Из поговора се сазнаје да је прву београдску штампарију основао, средином XVI века, у својој кући, кнез Радиша Дмитровић, за кога се на истом месту каже: „Због тога, ја, Христов слуга, Радиша Дмитровић, настојах, испуњен Светим Духом и љубављу према божанским црквама, да напишем ову душеспасну књигу.“Дмитровић, како стоји у наставку текста, није штедео од свог имања док није излио штампарска слова, што је вероватно урађено у самом Београду. Међутим, он није стигао да заврши започету књигу, пошто је у међувремену умро.
Његов посао је преузео Тројан Гундулић „из великог града Дубровника“, насељен у београдској трговачкој колонији Дубровчана. На основу сачуване архивске грађе о Гундулићу, може се тврдити да се бавио трговином књигама и стога био, у тадашњим околностима, предодређен да постане и њихов творац. У делу поговора Београдског четворојеванђеља који говори о Гундулићу наводи се да је после смрти Дмитровића био „понужден“, те је штампарију пренео у своју кућу. Занимљиво је и да београдска штампаријаније настала под окриљем Српске православне цркве, у манастиру, већ у граду, у световној средини.
Трећа личност која се помиње у поговору Београдског четворојеванђеља је „грешни, много окајани и последњи међу монасима, јеромонах Мардарије из манастира званог Мркшина црква“. Не зна се поуздано где је јеромонах Мардарије овладао штампарском вештином. Постоји претпоставка да је учио занат у првој милешевској штампарији, између 1544. и 1546. год. Колико је познато, Београдско четворојеванђеље је његова прва књига и уједно његов најбољи рад.Јеромонах Мардарије је руководио целокупним послом штампања Београдског четворојеванђеља. Његово учешће било је много сложеније него што се данас подразумева под уопштеним термином штампар. Он је у исто време био и редактор, технички уредник, приређивач и коректор овог издања.
Према наводима из колофона, Београдско четворојеванђељеје завршено 4. августа 1552. (година је означена бројевима на византијски начин – 7060) у Београду. „Тада је источним земљама владао велики амир султан Сулејман“, наравно, у питању је Сулејман II Величанствени. То је била једина књига штампана у београдској штампарији.
Београдско четворојеванђеље је штампано на папиру, у фолио формату, крупним ћириличним словима на српскословенском књижевном језику, двобојном, црвено-црном штампом, с очигледном намером да буде репрезентативна литургијска књига. У њему су у низу изложена четири канонска јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Јеванђеље је најзначајнија хришћанска књига, у којој се проповеда живот, учења и дела Исуса Христа, као и његово страдање и васкрсење. Испред сваког од јеванђеља се налази списак глава и предговор. Иза јеванђељских текстова, на последњих двадесет пет страница, налазе се упутства о читању појединих јеванђеља у току године, преглед васкрсних јеванђеља, месецослов од 1. септембра до 31. августа, попис зачела јеванђеља за разне потребе и службе појединим светитељима и упутство за читање васкрсних јеванђеља по гласовима. Књига се закључује већ поменутим поговором и колофоном.
Потребно је нагласити да је Београд био једини град на Балканском полуострву који је у XVI веку имао штампарију у којој су штампане књиге на српскословенском језику, ако се изузме Скадар, чија је штампарија настала као нека врста проширене делатности Вуковићеве млетачке штампарије. Поред тога, на Балкану су до тада постојале још само две штампарије у градовима уопште. Обе су штампале књиге на глагољици, и обе су биле на приморју, у Сењу, у два наврата (1494–1496. и 1507–1508), и Ријеци (1530–1531). Од Београдског четворојеванђеља је заправо почело штампање књига у Београду, које је настављено тек са обнављањем српске државности у XIX веку, у Кнежевини Србији,1831. год.
Колико је до сада познато, сачувано је четрдесетак примерака Београдског четворојеванђеља. У Београду се, поред примерка Библиотеке града Београда, чува још тринаест примерака прве књиге штампане у Београду.
извор: БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА
БЕОГРАД 1552. ГОДИНЕ
У тренутку када је штампана прва књига у Београду, средином XVI века, град се већ више од три деценије налазио у саставу Османског царства, под владавином султана Сулејмана II Величанственог, који је Београд освојио 29. августа 1521. год. У овом периоду турске владавине, Београд постаје један од најпрометнијих градова европског дела Османског царства у коме се преплитало неколико главних копнених и речних путева. Поред домаћих Срба, досељеника из Босне и Херцеговине, Дубровчана, Турака, Грка, Јевреја, Јермена и Мађара, који су тада, поред Османлија, сачињавали његово стално становништво, у Београд су са својом робом долазили и Арапи, Персијанци, Татари, као и многи други трговци са истока. Град је нагло мењао свој изглед, добијајући одлике насеља оријенталног типа.
ШТАМПАЊЕ КЊИГА НА СРПСКОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ
Обнављању Пећке патријаршије (1557. год.) претходило је више од пола века искуства у штампању књига на српскословенском језику. Прву српску штампарију, односно другу у ћириличном штампарству уопште, основао је на Цетињу 1493. год. зетски војвода Ђурађ Црнојевић, опремом допремљеном из Венеције, тада водећег штампарског центра Европе. Рад штампарије прекинут је турском најездом. Након Цетиња, на иницијативу Божидара Горажданина, вероватно милешевског монаха, 1519. год. је основана штампарија у манастиру Св. Ђорђа код Горажда. Радила је до 1523. год. Готово истовремено с Горажданском, у Венецији је 1519. год. Подгоричанин Божидар Вуковић основао најдуговечнију српскословенску штампарију. У њој су, с већим прекидима у раду и променама власника, штампане српскословенске књиге све до 1597. год.
Истовремено, али под неупоредиво тежим условима, у српским земљама су штампарије осниване при манастирима. Оне су се под теретом немаштине и притиском турске власти, брзо гасиле. Књиге су штампане у Рујну (1536/37), Грачаници (1538/39), Милешеви, у два наврата (1544–1546. и 1557), и Мркшиној цркви (1562–1566). Поред њих, основане су и две штампарије у градовима, у световним срединама,у Београду (1552) и Скадру (1563).
Занимљиво је да Пећка патријаршија под својим патронатом није основала ниједну штампарију, ако се изузме усамљен и скроман покушај обнове милешевске штампарије 1557. године. Очигледно је да је уместо штампи, која је била исувише скупа, велики подстицај даван преписивачкој делатности. Тако се испоставило да су две књиге које је издао штампар Београдског четворојеванђеља, јеромонах Мардарије у Мркшиној цркви, биле задуго и последње које су штампане у српским земљама. Проћи ће скоро три века до наставка штампања књига на српском тлу, сада у Кнежевини Србији, 1831. год.
БЕОГРАДСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ
Све што се поуздано зна о Београдском четворојеванђељу, околностима под којима је издато, издавачима, штампару, времену и месту штампања, може сепрочитати у поговору и колофону, који обухватајупоследња два листа у књизи.
Из поговора се сазнаје да је прву београдску штампарију основао, средином XVI века, у својој кући, кнез Радиша Дмитровић, за кога се на истом месту каже: „Због тога, ја, Христов слуга, Радиша Дмитровић, настојах, испуњен Светим Духом и љубављу према божанским црквама, да напишем ову душеспасну књигу.“Дмитровић, како стоји у наставку текста, није штедео од свог имања док није излио штампарска слова, што је вероватно урађено у самом Београду. Међутим, он није стигао да заврши започету књигу, пошто је у међувремену умро.
Његов посао је преузео Тројан Гундулић „из великог града Дубровника“, насељен у београдској трговачкој колонији Дубровчана. На основу сачуване архивске грађе о Гундулићу, може се тврдити да се бавио трговином књигама и стога био, у тадашњим околностима, предодређен да постане и њихов творац. У делу поговора Београдског четворојеванђеља који говори о Гундулићу наводи се да је после смрти Дмитровића био „понужден“, те је штампарију пренео у своју кућу. Занимљиво је и да београдска штампаријаније настала под окриљем Српске православне цркве, у манастиру, већ у граду, у световној средини.
Трећа личност која се помиње у поговору Београдског четворојеванђеља је „грешни, много окајани и последњи међу монасима, јеромонах Мардарије из манастира званог Мркшина црква“. Не зна се поуздано где је јеромонах Мардарије овладао штампарском вештином. Постоји претпоставка да је учио занат у првој милешевској штампарији, између 1544. и 1546. год. Колико је познато, Београдско четворојеванђеље је његова прва књига и уједно његов најбољи рад.Јеромонах Мардарије је руководио целокупним послом штампања Београдског четворојеванђеља. Његово учешће било је много сложеније него што се данас подразумева под уопштеним термином штампар. Он је у исто време био и редактор, технички уредник, приређивач и коректор овог издања.
Према наводима из колофона, Београдско четворојеванђељеје завршено 4. августа 1552. (година је означена бројевима на византијски начин – 7060) у Београду. „Тада је источним земљама владао велики амир султан Сулејман“, наравно, у питању је Сулејман II Величанствени. То је била једина књига штампана у београдској штампарији.
Београдско четворојеванђеље је штампано на папиру, у фолио формату, крупним ћириличним словима на српскословенском књижевном језику, двобојном, црвено-црном штампом, с очигледном намером да буде репрезентативна литургијска књига. У њему су у низу изложена четири канонска јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Јеванђеље је најзначајнија хришћанска књига, у којој се проповеда живот, учења и дела Исуса Христа, као и његово страдање и васкрсење. Испред сваког од јеванђеља се налази списак глава и предговор. Иза јеванђељских текстова, на последњих двадесет пет страница, налазе се упутства о читању појединих јеванђеља у току године, преглед васкрсних јеванђеља, месецослов од 1. септембра до 31. августа, попис зачела јеванђеља за разне потребе и службе појединим светитељима и упутство за читање васкрсних јеванђеља по гласовима. Књига се закључује већ поменутим поговором и колофоном.
Потребно је нагласити да је Београд био једини град на Балканском полуострву који је у XVI веку имао штампарију у којој су штампане књиге на српскословенском језику, ако се изузме Скадар, чија је штампарија настала као нека врста проширене делатности Вуковићеве млетачке штампарије. Поред тога, на Балкану су до тада постојале још само две штампарије у градовима уопште. Обе су штампале књиге на глагољици, и обе су биле на приморју, у Сењу, у два наврата (1494–1496. и 1507–1508), и Ријеци (1530–1531). Од Београдског четворојеванђеља је заправо почело штампање књига у Београду, које је настављено тек са обнављањем српске државности у XIX веку, у Кнежевини Србији,1831. год.
Колико је до сада познато, сачувано је четрдесетак примерака Београдског четворојеванђеља. У Београду се, поред примерка Библиотеке града Београда, чува још тринаест примерака прве књиге штампане у Београду.
извор: БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА
Нема коментара:
Постави коментар