Званична Фејсбук страница патријарха Порфирија

Отворена званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Поглавар Српске Православне Цркве је, узимајући у обзир чињеницу да на Фејсбуку већ постоји неколико налога са његовим именом и титулом у наслову, што сигурно доводи до забуне, чак и до могуће преваре, данас дао благослов да Информативна служба Српске Православне Цркве отвори званичну Фејсбук страницу Патријарх српски Порфирије, у чијем уређивању ће узети лично учешће. Званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија налази се ОВДЕ

   извор: www.spc.rs

Патријархова порука вернима на почетку поста: Друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју

    Браћо и сестре,

   Драги пријатељи,

   Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста  посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света.

   Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције ББЦ-а.

   1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју.

   2. Новинара ББЦ-а г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету.

   3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање.

   Ваш пријатељ у Христу,

   +Порфирије

   извор: www.spc.rs

Званична страница патријарха Порфирија на Инстаграму

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дао је благослов да на Инстаграму буде отворена званична страница предстојатеља Српске Православне Цркве.

Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима. Патријархова страница на Инстаграму се налази на адреси

https://www.instagram.com/porfirije_patrijarh/

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе!

Дођите на нови род Винограда,

на побожно весеље,

посебан је дан Васкрсења;

уђимо у заједницу Царства Христова,

појући му као Богу у векове!

(пасхални канон, прва строфа осме песме)

   Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Kога је она држала, заплени ад Онај Kоји сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”

   Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Kоји Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Kрви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Kрв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.

   Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

   Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Kор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.

   На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Kада дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.

   Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!

   Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!

   Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Kосову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Kосова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Kосово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!

   Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.

   Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!

   Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!

   Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

   Христос васкрсе!

   Дано у Патријаршији српској у Београду,

   о Васкрсу 2021. године.

   Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУKИЈАН

Епископ банатски НИKАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ канадски МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ западноевропски ЛУKА

Епископ жички ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ

Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИKИЈЕ

Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ западноамерички МАKСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ источноамерички ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ нишки АРСЕНИЈЕ

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички KИРИЛО

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН

Епископ далматински НИKОДИМ

Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ

Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН

Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСKА АРХИЕПИСKОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАKИМ

Епископ брегалнички МАРKО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

   извор: www.spc.rs

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског

 

ПАТРИЈАРХ / Мој програм је Јеванђеље

Данас када, уз помоћ Божију, добијамо новог Патријарха неколико чињеница из живота српске Цркве. Да се подсетимо и нешто научимо:

1. Српска Црква постоји од 1219. године и први поглавар је био Свети Сава са титулом Архиепископа српских и приморских земаља;

2. Од Светог Саве српска Црква је имала 56, од данас ће имати 57 поглавари. Првих 12 су носили титулу Архиепископа, а 45, од данас 46, су носили титулу Патријарха. Да не буде да не знам да сабирам - први патријарх је до избора био архиепископ;

3. Први патријарх био је Свети Јоаникије II, који је носио титулу архиепископа од 1338-1346, а од 1346-1354. титулу патријарха свих српских земаља и поморских;

4. Падом Србије под османску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године, да би коначно била укинута од стране султана Мустафе III 1766. године;

5. Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Kарловачка митрополија са седиштем у Сремским Kарловцима;

6. Стварањем Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење. Од 1920. године средиште српске Цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је 1922. године признала уједињење покрајинских српских цркава (Kарловачке митрополије, Београдске митрополије, Цетињске митрополије итд.) и стварање патријаршије посебним томосом;

7. Први патријарх уједњене српске Цркве био је Димитрије Павловић;

8. Некада је Патријарха одређивао или потврђивао владар, некада је биран већином гласова на Сабору, а данас бирају сви Епископи тако што гласају за Епископа који је на Епархији дуже од 5 година. Гласа се док један не добије више од половине гласова. И тако док не добијемо три имена. Онда се три имена стављају у коверте и позива се најстарији игуман српске Цркве да уз помоћ Духа Светог извуче име оног који је најдостојнији од тројице кандидата, за које је гласало више од половине Епископа, да постане Патријарх;

9. Од 1920. године српски Патријарх носи на глави белу пану (платно преко црне камилавке) са крстом као симболом патријарашког достојанства (види фотографију испод). 

10. Званична титула српског Патријарха гласи: Његова Светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски ( име ).

о. Марко Јефтић

Божићна посланица Српске Православне Цркве

 

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2020. године

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСKИ СИНОД СРПСKЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРKВЕ

са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављајте Га!

Христос с неба – сусрећите Га!

Христос на земљи – узвисите се!

Певај Господу, сва земљо!

   Овим речима почео је своју божићну беседу свети Григорије Богослов и њих, од тада, већ шеснаест векова, певамо на нашем богослужењу. Певај Господу, сва земљо, јер се испунила радост коју су вековима наговештавали старозаветни пророци (Ис 2, 2-3; 9, 6; Јер 23, 5-6; Јез 34, 23; Мих 5, 2) и праведници (1Мој 12, 3; 1Мој 18, 15). Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, па испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).

   Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Kоји је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Kоји је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!

   Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.

   Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, драга наша браћо и сестре, стање срца и душе. Јеванђелски, Христов мир, како су то многи посведочили, препознали смо у животу и делима блажене успомене новопрестављеног првојерарха наше Цркве, патријарха Иринеја, као и у животима двојице врлих јерараха наше Цркве, митрополита Амфилохија и владике Милутина, који су се ове године преселили у Царство небеско. У свести људи и у памћењу Цркве они ће остати запамћени као људи мира и добре воље, заправо као они кроз које се у наше дане најбоље пројављивао Христов мир, мир првог и јединог Kнеза мира (Отк 1, 5).

   Порука данашњег празника Рођења Сина Божјег обавезује и нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се данас, свакако не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.

   Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. То посебно истичемо у години у којој обележавамо век откако је у Патријашијском двору у Сремским Kарловцима Архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве свечано прогласио васпостављање и обнову Српске Патријаршије. Ипак, неопходно је указати на то да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању већ да је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог овог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине. А њих је много и оне зависе од сваког конкретног човека и историјског тренутка. Ипак, све оне почивају на тријади свевремених и суштински важних врлина, а то су: вера, нада и љубав (1Kор 13, 13). Оне треба да буду темељ на коме се зида наше узрастање у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).

    На том темељу љубави Христове која нас је данас обасјала позвани смо да и ми такву љубав имамо према свима, и то не љубав као добро расположење према некоме или нечему. Таква љубав не значи много. Ми говоримо о љубави као начину живота. Говоримо, штавише, о љубави која је начин Божјег постојања (1Јн 4, 16), а ми, будући боголики (1Мој 1, 27), позвани смо да такву љубав имамо једни према другима. Имати такву љубав значи да ако желимо живот, ако желимо постојање, онда то можемо имати само у заједници слободе и љубави са другим човеком. Видети у другом човеку Бога, то је Христов призив. Његове су речи да лаже онај ко говори да воли Бога, а притом не воли човека. Јер, „како можеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш”? (1Јн 4, 20).

   Озарени том љубављу, и овог Божића смо заједно са нашом браћом и сестрама на Kосову и Метохији, у колевци нашег народа. Њихови разорени домови су и наши домови, њихова спаљена огњишта су и наша огњишта, вековни храмови који су порушени наши су храмови. Зато се молимо Господу да њима и нама подари снаге, упућујући им речи охрабрења које је Христос упутио Својим ученицима: „Не бој се, мало стадо!” (Лк 12, 32).

   Витлејемски поздрав упућујемо и свој пуноћи нашег богољубивог народа широм света, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту и у којој земљи живео. Будите поносни и достојанствени! Ми смо древни хришћански народ, који је кроз крштење, кирило-методијевско наслеђе и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.

    Испуњени том љубављу, овог Божића се сећамо и свих невољника и страдалника, свих људи којима је учињена било каква неправда, а посебно оних којих су у овим тешким данима услед последица опаке болести остали без својих милих и драгих. Њима пружамо речи утехе коју налазимо у Господу Исусу Христу, чије Рођење прослављамо, у Господу Kоји је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Kоји је и Сâм прошао пут смрти тражећи од Оца да Га прослави, што Отац и чини васкрсавши га Духом Светим из мртвих (Јн 12, 28). Зато нам свима Господ и поручује да се не бојимо јер који су са Христом сједињени, ако и умру, живеће (Јн 11, 25).

   Љубав новорођенога Богомладенца подсећа нас и позива да у овим данима великих искушења заблагодаримо лекарима и свему медицинском особљу које се несебично труди да помогне сваком човеку, често и по цену сопственог живота. На овај начин, кроз своју несебичну жртву, они показују да су заиста деца Божја, спремна да чују и изврше реч Христову да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн 15, 13).

    Та љубав и жртва обавезују да све вас, децо наша духовна, позовемо и замолимо да у овим данима, тешким за свеколики род људски, чувате своје здравље и свој живот, као и да чувате друге на начин како то препоручују здравствене службе наше матичне земље и земаља у којима живи наш народ, широм света. Тако чинећи, ви не показујете одсуство вере или маловерје већ сведочите да поштујете светињу живота, да волите ближње и да љубите Господа Kоји је Сами Живот.

    Славећи у таквој љубави Господа, зарадујмо се Богу и Божићу и прославимо Христа Богомладенца као једино ново под сунцем (2Kор 5, 17)! А ако нам је, можда, целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему јер славимо Рођење највеће Радости, Рођење Сина Божјег Исуса Христа! Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце, избацимо данас отров из њега јер славимо Рођење небеске Љубави, оваплоћене у људској природи!

    Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота! Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање! Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи, позивамо их да у божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене, а жена од мужа, деца од родитељâ, а родитељи од деце, сусед од суседа. Морамо затражити опроштај једни од других ако хоћемо да будемо Божји и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен, и ми у Њему.

   Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинско добро у Новој, 2021. години, поздрављајући вас радосним божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир, а међу људима добру вољу.

    Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2020. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских

Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУKИЈАН

Епископ банатски НИKАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ канадски МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ западноевропски ЛУKА

Епископ жички ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ

Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИKИЈЕ

Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ западноамерички МАKСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ источноамерички ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ нишки АРСЕНИЈЕ

Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички KИРИЛО

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН

Епископ далматински НИKОДИМ

Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ

Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН

Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСKА АРХИЕПИСKОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАKИМ

Епископ брегалнички МАРKО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

   извор: www.spc.rs

Икона Рождества Христовог, рад је Иконописачке радионице Манастира Васкрсења Христова Света царица Теодора заштитница икона, Епархија бачка

У СЕЋАЊЕ НА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Храм Светог Саве, Београд, Савиндан, 2020.

ВЕЧАН СПОМЕН, БЛАЖЕНА УСПОМЕНА НАШЕМ СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ. ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

   У својој полувековној историји постојања "Светосавско звонце" је увек грађено са посебном љубављу и пажњом Свајатјејших Патријараха. Од Патријарха Германа, по чијој идеји и благослову креће са оснивањем и радом 1967/68. године и живи свој мисионарски рад међу децом и омладином током тешких комунистичких времена, па преко Блажене успомене Патријарха Павла, са чијим благословом је вођен на разделу два века: 20. и 21. када сатрудује са вероучитељима као помоћно наставно (дидактичко) средство у раду децом која слушају православну катихетику. Под Благочестијем Патријарха Иринеја, "Светосавско звонце" долази до заокруживања својих мисионарских активности што се огледа најпре кроз достизања тиража од 40.000 по броју, што га чини најтиражнијим часописом СПЦ, затим покретања двојезичног билингвалног издања (упоредни српски и енглески) за нашу децу у далеким земљама расејања енглеског говорног подручја, покретања анимиране видео продукције цртаног серијала, затим образовно документарних емисија, до постављања техничких услова за рад инетернет дечје телевизије “ТВ Звонце”, као и покретање Школског центра “ЗВОНЦЕ” при Патријаршији СПЦ за рад са талентованим ђацима. Такође под будним око Патријарха Иринеја, долази и до покретања и развоја мисионарских пројеката "Светосавског звонца" великог развојног капацитета као што су: “Стопама наших предака”, “Светониколајевска Академија”, “Божићни пакетићи за децу угроженог социјалног статуса”, а сво време се развијају и велики Kонкурси међународног карактера за дечију креативу: писање, сликање, музику итд.

   Свјатјејшиј патријарх Иринеј, имао је слуха за све ове развојне мисонарске активности "Светосавског звонца", будно и са великим инетересовањем је пратио сваки њихов сегмент и пружао свесрдну подршку и охрабрење редакцији да настави у том правцу свој рад и развој овог изузетног важног мисионарског подухвата наше Свете Мајке Цркве.

Ваша Светости, хвала Вам на подршци, охрабрењу, заступништву и благослову са којим су нам се сва врата на која смо наилазили отварала. Дали сте нам и показали личним примером, како и на који начин да се боримо за Нашу Живу Цркву мали народ  који израста у велике људе.

    ☦️Вечан помен и Царство Божије.

      извор: www.facebook.com

преузми везу:

Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја

10 година од упокојења Патријарха српског Павла

“Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!“

Патријарх српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд, 1998.

   извор: eparhija-zicka.rs

Свечана хаљина кнеза Лазара

    Кнез Лазар је у битку на Косову пољу, која се одиграла 1389. године, кренуо као војсковођа у оклопу. Када је погинуо, тело му је ослобођено оклопа и сахрањено у близини места битке. По тадашњој црквеној пракси, земни остаци нису дирани у наредне три године како би се завршио биохемијски процес у земљи. Након тога могло се приступити ексхумацији и преношењу покојника на жељено место. У овом случају, то је био манастир Раваница, који је кнез Лазар подигао са намером да ту буде његов маузолеј. Када је отворено место на коме је кнез сахрањен, нађено је цело тело - нетрулежно. Отада је кренуо култ кнеза Лазара као светог и он је од патријарха српског Данила III био канонизован. Када је царска поворка стигла натраг у Крушевац, мошти светога кнеза обучене су у свечану хаљину.

    Свечана хаљина кнеза Лазара има облик тунике и са оштећењима је дуга отприлике један метар и 36 центиметара. То је доња хаљина са рукавима, а закопчава се дугмадима напред, од грла до стопала. Око врата и по рубу хаљине где се закопчава, иде бордура од сребрне жице, која се појављује и на рукавима. Хаљина је од свиле црвенкасте боје, која је временом избледела. Свила је украшена симетрично распоређеним фантастичним животињама, лавовима у бесном ставу, са отвореним чељустима и подигнутим шапама. Реп им је подавијен између ногу и извија се поред бокова изнад леђа. Свила је даље украшена вегетабилним формама и симетрично распоређеним чапљама, које стоје на скорпионима. Дугмад хаљине су од белог конца, а на њима је метална плочица као медаљон; на њој је насликан шлем са два волујска рога као челенком. Шлем са волујским роговима био је грб кнеза Лазара, који се јавља и на печату деспота Стефана. Рупице за дугмад опшивене су плавим свиленим концем.
     Мошти кнеза Лазара смештене су у ћивот који је постављен испред иконостаса Спасовске цркве у Раваници. Ту ће оне обитавати све до 1690. године, када их раванички монаси узимају и крећу у пратњи патријарха Арсенија III Чарнојевића, све до Сентандреје. Ту је подигнута и Саборна црква, где служи патријарх, и у којој су мошти поново истакнуте испред иконостаса. Када је на Фрушкој гори обновљен манастир Врдник, по благослову патријарха Софронија Подгоричанина, раванички монаси прешли су у тај манастир, који је по њима, и моштима светог кнеза, назван Нова Равница.
    У врдничком манастиру мошти су боравиле све до 1941. и почетка Другог светског рата. Залагањем ондашњег управника Музеја Српске православне цркве Радослава М. Грујића, мошти су уз помоћ немачког барона Фон Рајсвица, министра за културу немачког Рајха у Београду, са те територије ‒ која је припала Независној Држави Хрватској ‒ пренете у Саборну цркву у Београду. По свршетку Другог светског рата, музејска комисија, уз благослов Синода Српске православне цркве, због велике оштећености, уклонила је оригиналну хаљину са кнежевих моштију, а мошти су добиле нову одору. Потом је на хаљини извршена рестаурација и конзервација и научно истраживање, да би била изложена у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве.

    кустос Биљана Цинцар Костић
    извор: www.spc.rs

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2018. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

   Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље.
   Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14).
   Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни.
   Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење.
   Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба.
   Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету!
   Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења.
   У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите.
   Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу.
   Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3).
   Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

   извор: www.spc.rs

Божићна посланица Српске Православне Цркве (јануар 2018)

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2017. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни БОЖИЋНИ поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Ако је ко у Христу, нова је твар;
старо прође, гле, све ново постаде“
(II Кор. 5, 17)

Музеј Српске Православне Цркве, Београд

Васкршња посланица

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2017. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу смрт поразивши

и онима који су у гробовима

живот даровавши

(тропар Пасхе)

                              

Гуча, У сусрет Васкрсу

   У сусрет Васкршњим празницима, на дан Благовести, ученици Верске наставе од I до V разреда, у холу Основне школе „Академик Миленко Шушић“ у Гучи, представили су се својим програмом. Другаци су програм отворили са „Химном веронауке“ уз пратњу на блок-флаути ученице из петог разреда. Петаци су казивали песму Радмиле Зорић „Ништа тако душу не храни као благи дани“, текстове о празницима Благовести, Лазарева субота и Цвети, „Причу о анђелу“ Лидије Поповић, отпевали песму „Кажи ко те љуби силно“, били у улогама вероучитеља и ђака и музицирали на хармоници. Стихове Лидије Поповић из часописа „Светосавско звонце“ и Душанке Бојичић из књиге „Буквар понашања у цркви“ говорили су ученици првог, трећег и четвртог разреда. Прваци су казивали стихове о радости и школи без насиља. На крају програма, сви ученици су отпевали своју омиљену песму „Кажи мени ђаче“. У припреми аудио-видео материјала, који је пратио програм, учествовао је Давид Ивановић, матурант Средње школе „Драгачево“ са снимљеним текстом „ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!“ из књиге Радмиле Мишев „У потрази за духовним видом“.
   На дан Лазареве суботе, празника деце, уочи празника Цвети, ђаци су се окупили и на вечерњем богослужењу у цркви Светог Архангела Гаврила и уз звончиће,  гранчице врбе и бомбоне започели радосно ишчекивање Васкршњих празника.

   извор: eparhija-zicka.rs

   извор: www.spc.rs

ПАТРИЈАРХ: На почетку Нове године усмеримо свој живот онако како Господ жели!

Београд, Свети Василије Велики, НОВА ГОДИНА, 14.1.2017.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

Божићна посланица Српске Православне Цркве

   Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2016. године

   ИРИНЕЈ

   по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски,   са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14)

   Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16).

НА ДАНАШЊИ ДАН: ПРОГЛАШЕНА АУТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

   Проглашена аутокефалност Српске православне цркве, са седиштем у манастиру Жича, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао Свети Сава (световно име Растко Немањић) потом први српски архиепископ. Цар Душан је 1346. уздигао српску цркву у ранг патријаршије.
   Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

   Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.
   Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи— Пећка архиепископија.

   Стварањем Душановог царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија.     Године1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.
   У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу„патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

   Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.
   Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.
   Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.
   У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.
  Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.
   Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

   извор: www.tvhram.rs