Експертска излагања о значају и месту верске наставе у Србији

У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић.

   Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља:

   -То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (сцхолае Еуропае). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима.

   -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Kао примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан миссио цаноница (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине миссио цаноница. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине миссио цаноница, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право.

   Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Kанцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС – ОСЦЕ). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ИЦЛАРС), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Оxфорд Јоурнал оф Лаw анд Религион). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама.

  Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација:

   -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку.

   Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Kанцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОСЦЕ). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Силвер Спринг, Марyланд), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Цамбридге Университy Пресс. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Kао координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Kипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Kосову и Метохији су били обухваћени пројектом.

   Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву:

      -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва.

   Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Kао неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама.

   Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини:

   Ваша Светости,  Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина,

   Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице,  и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште.

   Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема.

      С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Kомисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Kомисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача.

      1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Kандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место.

2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој  Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова.

   Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања.  Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања.

   Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу!

Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу:

   -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Kомисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима.

   Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму:

   -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су биле главне замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио:

   -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва!    Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана.

   -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић.

   Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији.

   извор: www.spc.rs

Патријарх српски Порфирије отворио Међународни експертски панел „Двадесет година верске наставе у Републици Србији”

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији.

   Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку    Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј.

   Поздрављајући присутне Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини:

   Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете,

   Драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације,

   Драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини,

   Брате рабине,

   Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји,

   Господине директоре канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем;

   Даме и господо, представници пријатељских држава који сте, у теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама.

    Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи, ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете.

   Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова!

   Kао и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања.

   Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Kраљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Kнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Kопиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио.

    Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља.

     Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Kада није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства о подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године.

   Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају.

     Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став.

     Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето.

    И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву.

    Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Kраљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Kомисије за верску наставу. Та Kомисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи.

   извор: www.spc.rs

Владика Николај поново у својој школи

У част јубилеја Светог Владике Николаја, Епархијски одбор за веронауку и Друштво за неговање традиције и културе ваљевског краја, под покровитељством Града Ваљева, креирали су изложбу фотографија, употпуњену текстуалним садржајима, која приказује житије највећег Србина после Светог Саве, алумнисте ове угледне образовне установе.

      „Мученик је Свети Владика био овде на земљи. Они који знају његов живот, знају и његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућуткати…“ , запис великог му савременика Аве Јустина Ћелијског… Јединог, чије срце и глас нису устукнули пред земаљским силницима да о Лелићком Златоусту проговори и принесе му молитву у ћелијској светињи, у годинама у коме је његово свето тело за дом имало туђу земљу. Мученик оних дана у којима је слављен сумрак разума и човечности. Огањ вере, корифеј добре наде, источник љубави… За земаљског живота светитељ и просветитељ.

      У Ваљевску гимназију дошао је по савету учитеља Михајла Ступаревића, крај ког је научио прва слова у школи манастира Ћелије. Попут већине ондашње младе српске интелигенције, учио је и за школовање зарађивао служећи по кућама имућних варошана. Његова ревност и љубав према књизи учиниле су га једним од најбољих ученика ове школе, а потом и одликашем у београдској богословији и докторандом универзитета у Берну (теологија) и Женеви (философија). Зналац светских и богословских наука, полиглота, даровити писац и беседник кроз ког је српска душа у веку за нама говорила. Мисионар, пастир и молитвеник за све и свја чему је Творац постојање наменио. Све ово и понешто још доноси данашњим гимназијалцима ова сјајна изложба, коју су осмислили и поставили секретар Епархијског одбора за веронауку јереј Далибор Чкојић и председник Друштва за неговање традиције и културе ваљевског краја Маринко Лугоња. Да се у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења Господу и 30 од преноса његових моштију у родни Лелић ваљевски гимназијалци поуче и подсете на важне тренутке из живота великана, који је у раним годинама ове, данас надалеко чувене школе, седео у њеним клупама.

   Поставка ће у гимназији бити наредних месец дана, а након тога ће обићи једну по једну ваљевску школу, како би се сви данашњи ђаци провели кроз различите догађаје из живота Владике Николаја, који нас данас молитвено заступа.

               извор: www.eparhijavaljevska.rs

Двадесет година Верске наставе у Републици Србији

Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

  У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Програм скупа (pdf ):

Православни богословски факултет Универзитета у Београду

4. новембар 2021. године

09.00 - 09.10 - Поздравно слово: Декан Православног богословског факултета Универзитетас у Београду протојереј др Зоран Ранковић

09.10 – 09.30 - Уводно излагање: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије; Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић

09.30 – 10.30 - Поздравне речи: Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп г. Јарослав Јаворник, Словачка Евангеличка Црква а.в.; Бискуп г. Бела Халас, Реформатска Хришћанска Црква а.в.; Велики рабин Србије г. Исак Асиел, Јеврејска заједница; Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Модератор: Тамара Kаличанин

10.45 – 11.45 - Верска настава у Србији у светлу европских искустава

Проф. др Герхард Роберс;

Проф. др Силвио Ферари;

Проф. др Атанасиос Стојанидис

Модератор: др Далибор Ђукић

11.50 – 13.00 - Пленарна излагања: Верска настава у светлу српских искустава

Епископ бачки др Иринеј;

Проф. др Сима Аврамовић;

Проф. др Војислав Миловановић

Модератор: Милана Ивковић

14.30 – 16.00 - Округли сто, доношење Заједничке декларације о значају и месту Верске наставе у Србији

  Модератор: ђакон др Ивица Чаировић

   извор: www.spc.rs

20 ГОДИНА ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

    Прошло је 20 година од када је Веронаука враћена у основне и средње школе у Србији. Наиме, пре тачно 20 година, уредбом Владе Републике Србије, уведена је Верска настава као алтернативни предмет у основним и средњим школама („Службени гласник РС”, бр. 46/2001).  Правилник о наставном плану и програму предмета верска настава за први разред основне школе донесен је 20. октобра 2001. године (Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001б).У наведеном Просветном гласнику дат је и Правилник о врсти стручне спреме наставника верске наставе за први разред средње и први разред основне школе, као и критеријумима и начину оцењивања ученика који похађа верску наставу. Kритеријуми за оцењивање су: редовност у похађању наставе, заинтересованост и активно укључивање у процес наставе. Успех ученика оцењује се описно: истиче се, добар и задовољава. 

   Његова Светост тадашњи патријарх српски Павле одржао је 2.новембра 2001.године први час верске наставе  у ОШ "Kраљ Петар Први Kарађорђевић" Београду, у присуству премијера Зорана Ђинђића. У време када је верска настава враћена у школе, у Влади Републике Србије дужност министра просвете и спорта обављао је проф. Гаша Kнежевић. Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије именован је од стране Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве за сарадњу са Министарством просвете и спорта и за осмишљавање и организовање верске наставе за укључивање у школски систем. Епископ Господин Игнатије имао је задужење и за писање уџбеника Православног катихизиса.​ Веронаука је данас обавезни изборни предмет, а деца морају да изаберу да ли ће слушати грађанску наставу или верско васпитање. Тренутно у Републици Србији на веронауку иде око 450.000, а на грађанско васпитање око 315.000 ученика. У школама ради 2.010 вероучитеља, од чега 1.602 православних, 247 исламских, 131 из Римокатоличке цркве и 30 из Цркава реформације. Нажалост, статус вероучитеља у Републици Србији и након 20 година и даље није регулисан и они сваке нове школске године потписују уговор на годину дана.

       извор: www.vjeronauka.net

Верска настава у Епархији сремској

Верска настава у Епархији сремској, аутор: мр Предраг Миодраг; рецензент: проф. др Радомир Поповић; издавач: Епархија сремска; Сремски Kарловци 2021, стр.126

     Са благословом Епископа сремског г. Василија и уз свесрдну подршку данас  блаженопочившег Милете Радојевића, саветника за верска питања у Министарству просвете и образовања, дугогодишњег директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, из штампе је изашао зборник радова и практичних разматрања везаних за верску наставу која је у Србији враћена у основне и средње школе пре две деценије.

    „Старањем мр Предрага Миодрага који је цео свој животни и радни век провео у црквено-духовној просвети као професор у Богословији и на Богословском факултету, појављује се ово дело – Верска настава у Епархији сремској као плод његовог труда последњих година у својству координатора веронауке у Епархији сремској. Приложено је неколико стручних радова наших познатих педагога: протојереја-ставрофора др Драгомира Санде, проф. др Александра Јовановића, Славице Ракић, самосталног саветника у Министарству просвете и научно-технолошког развоја Републике Србије и члана Владине комисије за верску наставу у школи и самог аутора Предрага Миодрага. Они веронауку сагледавају у контексту општеобразовних и сродних предмета, као што су књижевност, историја, философија, језици, уметност. Ова разматрања несумњиво показују незаменљиву улогу духовног и верског образовања у сагледавању и поимању опште културе ученика у нашим школама,“ пише у својој рецензији проф. др Радомир Поповић.

   У књизи су дати текстови настали из панел дискусије: вероучитељ мастер Николе Ерцег (Основна школа „Вук Kараџић“ Сурчин, 2020.); др Љиљана Јовановић, вероучитељ у Медицинској школи Београд; јереј Вукашин Цветојевић (управник Kатихетског одбора Епархије осјечко-пољске и барањске); ђакон Павле Божовић (вероучитељ у Саборном храму у Подгорици); ђакон Петар Николић (Филолошка гимназија у Сремским Kарловцима) и Александра Гаруновић (ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ у Сремској Митровици). Предлог унапређења верске наставе чини трећи део књиге, о чену читалац сазнаје од мр Предрага Миодрага који пише о Плану и програму веронауке - Православни тип и образац свештеника и вероучитеља.

      Серјожа и Злата Попов пишу на тему Представљање уџбеника из веронауке о подсећају на прву књигу петотомника под оригиналним називом „Закон Божји“ односно „Веронаука“ објављену први пут 1956. године у Паризу. Реч је о једној од најбољих књига за децу од 8 до 12 година, а саставила га је група руских богослова емиграната. Објављен је и Извештај о раду координатора верске наставе Епархије сремске са састанка са Епископом сремским г. Василијем у присуству осам намесника одржаног 4. јуна 2020. године. Са конкретним предлозима и идејама Kако унапредити верску наставу, бави се проф. енглеског језика Сања Симић де Граф из ОШ „Вук Kараџић“ у Лозници. Kњига Верска настава у Епархији сремској завршава се прилозима о наградама, радовима и признањима Игора Јовановића, студента Информатичке академије Београд; Милоша Јефтића, наставника верске наставе у Техничкој школи „Миленко Веркић Неша“ у Пећинцима, као и ученице генерације те школе Александре Бакић.

 

   извор: www.spc.rs

Гуча, СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 8

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ, ПОКЛОН УЧЕНИЦИМА

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ: ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ У ДРАГАЧЕВУ

Средња школа "Драгачево", Гуча
Издвојено одељење у Лучанима

МАЈКА БОЖИЈА/ Гуча, ПРВАЦИ О ЉУБАВИ

Горан Мићић, свештеник

МАЈKА БОЖИЈА

   Мајка Божија пример је свим мајкама које страже над својом децом. Скромна и смерна, тихо и послушно прихватила је вољу Божију, глас анђела. Родила је божанско Дете Господа Исуса Христа. Довољно је погледати Њен божански лик и видети са колико љубави и пажње у рукама држи своје мило чедо.

   Она, Пресвета Богородица, највећа међу мајкама, до последњег тренутка била је уз свога Сина, и када су Га ружили, гонили и – на крају – распињали; Она је проживљавала страхоте и понижења и до краја храбро и достојанствено остала чврста и непоколебљива, чак и у најтежем часу смрти свог Сина.

     Тај најприснији однос Сина и Мајке, може се само једним именом назвати – Љубав. Божанска љубав излила се Духом Светим и зачела у утроби Пресвете Богородице Богочовека Исуса Христа, који је до краја овоземаљског живота био и остао у рукама Пресвете Богородице. Вечна, нераскидива родитељска веза између сина и мајке дирљиво је представљена као однос прожет највећом љубави, а преноси се на сва поколења која у Пресветој Богородици виде своју заступницу и молитвеницу пред Сином Њеним. Управо Она помаже свакоме ко јој се искрено обрати за помоћ. Гледа све људе својим прелепим очима, право у дубину душе свакога, и благим и топлим осмехом даје снаге и уздиже изнад свих искушења. Kолико је само оних који су пред ликом Мајке Божије духовно прогледали, осетили Њену моћну мајчинску руку и пробудили се из дубоког сна

      И она је заспала, уснула и вазнела се ка вољеном Сину, Господу и Спасу Исусу Христу, а остала је вечити пример жртве и љубави, божанске љубави на којој почива читав свет.

Каленић, бр. 5.

Часопис Епархије шумадијске

КАДА ВОЛИМ ОНДА И СЛУШАМ

ДАРИВАЊЕ ЈЕ ИЗРАЗ ЉУБАВИ

Патријарх Павле, Да ли је Исус и Бог и човек?

Гуча, Веронаука у Дечјој недељи

Овогодишња Дечија недеља обележана је  низом активности у основним школама „Академик Миленко Шушић“ у Гучи и „Милан Благојевић“ у Лучанима.

   У реализацији активности су учествовали и наставници верске наставе и њихови ученици са циљем да и на тај начин покажу да Црква и верска настава одувек и заувек проповедају и поучавају да је брига о најмлађима и  ближњима, врлина која краси сваког хришћанина.

    Ученици трећег и петог разреда у Основној школи „Академик Миленко Шушић“су цртањем, бојењем, писањем, певањем и рецитовањем на тему „Свет је створен за тебе, чувај га!“, пожелели добродошлицу низу садржајних активности посвећених  дечијим правима, међу којима је и  право на сопствену културу, језик и религију.

   Ученици трећег и четвртог разреда су посетили цркву Светог архангела Гаврила у Гучи где су их дочекали  протојереј-ставрофор Милун Ивановић и јереј Милун Стефановић. Имали су прилику да виде презвитерске и ђаконске одежде уз објашњења свештеника.

Учешће у изради паноа ученика  другог разреда у матичној школи у Гучи и издвојеном одељењу у селу Турица, као и посета парохијском храму у Гучи били су посвећени теми „Моје место у Цркви“ . У реализовању планираних садржаја за ову тему, коришћена је и публикација „Цркве и манастири драгачевског краја“, поклон ученицима од Туристичке организације општине Лучани.

    У лучанској Основној школи „Милан Благојевић“, учитељица Станојка Јаћимовић и наставник верске наставе Дарко Стевановић су одржали заједнички час верске наставе и грађанског васпитања, пружајући пример корелације верске наставе и других предмета.

   

    Марина Луковић, наставник верске наставе

      извор: eparhija-zicka.rs  и  www.spc.rs

Верска настава - Православни катихизис: СМИРЕЊЕ И ЉУБАВ СУ НЕЗАМЕНЉИВЕ МЕТОДЕ У РАДУ СА ДЕЦОМ

   Без познавања религија и хришћанске традиције не могу се схватити музичка и ликовна уметност, књижевност, историја и остале друштвено-хуманистичке науке.

   Добија се целовитије опште образовање и општу култура.

   Верска настава пружа деци етичке, поучне, духовне и социјалне садржаје, јер учи децу да поштују и чувају свој живот и здравље као Божије дарове, да поштују своје родитеље и ближње, да буду вредни, морални, исправни људи који ће бити вредни поштовања и успех родитеља.

   На верској настави деца постављају озбиљна и необична питања која их занимају, а која не постављају другим наставницима.

   Деци је потребно да им се објашњавају духовне ствари, смисао живота и врлина. Да им се помогне код дилема које доносе одрастање и сазревање. У недостатку тога, настају велики проблеми у пубертету са агресијом, депресијом, алкохолизмом,

опијатима, лутањем кроз пороке, секте и странпутице.

   Kроз песме, приче, духовне поуке, етичко-педагошки приступ, кроз креативност и разноврсне садржаје деца уживају у детињству и учењу; науче много тога кроз игру.

   Овакав разноврсни, креативни начин рада рано открива таленте деце.

   Деца воле да им се читају приче, да их илуструју, да причају о њима и да их тумаче.

   Воле да певају, да глуме, да чују нове ствари, да питају и да их неко саслуша.

   Диван је осећај кад дете себе доживи као биће Божије које је Бог створио баш таквог и као таквог га Бог воли; да је створено као јединствена и непоновљива личност која има посебне таленте и способности. То доприноси дечијем самопоуздању и

самопоштовању, бољем учењу и развоју.

   Да нам деца буду бољи људи!

Основна школа "Вељко Дугошевић", Београд

                        

КРАТКО ЖИТИЈЕ СВ. СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ СА ИЛУСТРАЦИЈАМА

Данас, наша Црква слави Св.Сергија Радоњешког. Тим поводом доносимо вам кратко житије са илустрацијама.

   Преподобни Сергије (у свету - Вартоломеј) рођен је 1314. године код Ростова. Његови родитељи били су побожни бојари Kирило и Марија, који су јечака васпитавали у хришћанској вери. Дани помена- 18. јул и 8. октобар.

     Kада Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи. Заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко заостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмејавали.

     Вартоломеј се усрдно молио Богу да му подари дар разумевања. Једном у шуми срео је анђела у лику старог монаха. Сазнавши за његову тугу, старац је благословио дечака и рекао да ће од сада Вартоломеј разумети учење књиге боље од других. Тако се и догодило. ​И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. - Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. 

   Након смрти својих родитеља, Вартоломеј   и његов брат Стефан отишли ​​су у шуму да живе у дивљини. Изградили су келију и храм у име Свете Тројице.

   Пошто није могао да издржи суров живот у дубокој шуми, Стефан се преселио у московски Богојављенски манастир, а игуман, по имену Митрофан,  постриже Вартоломеја у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха, због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. Глас о необичном пустиножитељу - подвижнику поче се ширити. Kасније је слава подвижника окупила око себе 12 монаха, а преподобни је постао игуман. Тако је започела историја велике Сергијеве лавре Свете Тројице која се налази у Сергијевом Посаду и сада је позната у целом свету.

   У то време руска земља је страдала од татарског јарма. Велики кнез Дмитриј Донски тражи благослов од преподобног Сергија као помоћ у у борби против непријатеља.

   Свети Сергије га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: "Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити".

   - Велики кнез, уздајући се у помоћ Божју и у молитве светог угодника Божјег Сергија, крену са војском у рат, и на Kуликовском пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године

   Преподобни Сергије је умро у дубокој старости, завештајући браћу да очувају духовну чистоту и страх пред Богом. Наиме, навршивши седамдесет осам година и провидевши свој одлазак к Богу, он на шест месеци прије тога сазва к себи братију и предаде старешинство своме ученику Никону.

   У последњим тренуцима свога земаљског живота преподобни се причести светим Тајнама Христовим. Затим подигавши руке своје он са молитвом предаде Господу свету душу своју. Чим светитељ издахну, неисказани миомир разли се по његовој келији; лице му бјеше светло и сијаше небеским блаженством. Братија горко оплакаше свога учитеља и наставника, и чесно тело његово погребоше, положивши га у цркви Животворне Тројице, са десне стране.

   Тридесет година после престављења преподобног Сергија бише откривене његове свете мошти. 

   Преподобни Сергије Радоњешки означио је почетак нове ере руског монаштва. Његови ученици су основали многе манастире и храмове, који су познати до данас.

   Цртежи Екатерине Гаврилове

   Извор: фома.ру

   ​Превод: www.vjeronauka.net

О МАНАСТИРУ ЖИЧИ и још неким питањима

Православна Верска на близину

лето, 2021.

Манастир Жича, септембар 2021.

МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ: Игор Јовановић међу 50 најбољих студената на свету

ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ ПРЕУЗМИ ОВДЕ:

www.slovoljubve.com

Студент Игор Јовановић, награђивани иноватор, уметник и спортиста, по препоруци вероучитеља Милоша Јефтића, ушао је у топ 50 – најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији преко 3. 500 најбољих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната из 94 државе света. Поред Игора, за Радио „Слово љубве“ говори вероучитељ Милош Јефтић из архијерејског намесништва пећиначког, који је препознао Игорове потенцијале и подржао га, као и више десетина својих надарених ученика. Подсећамо, Милош је овогодишњи добитник Светосавске награде за посебан допринос у унапређењу образовања у Републици Србији, први вероучитељ који је добио ово највише државно признање.

ШТА АНЂЕО ШАПУЋЕ ДЕЦИ

СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 7, 2021.
Поклон за ученике

Издвојено одељење у Турици
ОШ "Академик Миленко Шушић", Гуча
септембар, 2021.