ТАМЈАН У ЦРКВИ

   Мириси нам могу бити врло упечатљиви "знаци". Замисли да имаш повез преко очију. Ако осетиш мирис печења хлеба, помислићеш да си у пекари или у нечијој кухињи. Мирис креде говори ти да си у учионици. Опојан мирис цвећа подсетиће те на цвећару или на ботаничку башту. Међутим, ако осетиш мирис тамјана? Знаћеш да си у цркви.

   Тамјан се прави од смоле дрвета које углавном расте у Индији, Етиопији, као и на Блиском истоку. Не зна се тачно на који начин и када се тамјан почео користити у цркви као саставни део богослужења, али је лако замислити да је неко ову врсту дрвета ствавио на ватру и био сигурно изненађен угодним мирисом дима од дрвета које је горело. Људи су тада помислили да је овај предивни, миришљави дим стварно дар Божји, те су га почели користити на бгослужењима у знак захвалности, да би њиме још више величали Господа.

   У Старом завету видимо да јеврејски народ употребљава тамјан. И док их је Мојсије водио кроз пустињу, из ропства у слободу, Господ им је рекао да направе скинију и у њој олтар у којем ће се користити тамјан. Касније када је Соломон саградио величанствени храм, тамјан се такође користио, и народ је тамјан прихватио уз своје молитве коју узносимо Господу.

   У Италији, у граду Равени, постоји много прекрасних византијских мозаика. Један мозаик из шестог века приказује византијског цара Јустинијана са члановима суда, епископима и свештеницима. На десној страни мозаика види се ђакон како држи кадионицу. И у време царског Рима и царске Византије, као и данас, тамјан се користи у богослужењу.

   Када православни свештеник, благосиља кадионицу, он чита молитву која каже: Кадило ти приносимо..." Потом кади хлеб и вино које ћемо осветити, олтар, иконе, вернике и целу цркву. Ми се непрестано подсећамо на лепоту неба употребом тамјана, који се уздиже Господу као што ми уздижемо своје молитве. 

БОГ ЈЕ С НАМА, Ђачка књига 4, Београд, 2008.