МАНАСТИР ЖИЧА

Манастир Жича, тачније црква Вазнесења Господњег или црква Светог Спаса, налази се у подножју планине Столови, у питомој и богатој равници у близини реке Ибра, четири километра од Краљева, на пола пута према Матарушкој Бањи. Иако је као главно манастирско здање, ова црква, за разлику од других значајних и велелепних немањићких грађевина углавном "мрамором" грађених, саздана од сасвим "обичног" материјала, омалтерисаног камена и опеке и без украсних скулптура, њен црквени и државни значај надилази значај свих осталих српских цркава и манастира. Жича је прво средиште Српске архиепископије која је изндрила петорицу светаца од којих чак тројицу из Свете лозе Немањића - Саву, Симеона и Симона, затим Арсенија Првог као Савиног ученика и наследника на архиепископском трону, као и епископа жичког Николаја Велимировића. Жича је и крунидбена црква Немањића, па и неких потоњих српских владара.

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ БУКВАР, Светигора, Цетиње - Београд, 2012.


Светигора, Београд - Цетиње, 2011.

 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве, са седиштем у манастиру Жича, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао Свети Сава, потом први српски архиепископ. Цар Душан је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије.