Кум и ја смо стајали у
припрати(предворју) храма. Свештеник је изашао из олтара читајући молитве, чиме
је отпочео обред. Читао је молитве, које нисам баш разумела, затим је дошао до
нас у припрату и духнуо три пута у мене, онда ми је знаменовао чело и прса
знаком крста, а потом ми је ставио руку на главу. Тиме је показао да сам дете
Божје и да припадам Богу. Потом је следило одрицање од сатане. Свештеник је
најпре читао молитве, онда је рекао да се окренем према западу и питао да ли се
одричем сатане и свих дела његових, и тако три пута. Ја сам се одрекла
понављајући три пута: "Одричем се". Онда сам пљунула мало на под и то
згазила, чиме сам погазила сатану и његова дела. Кад се крштавају деца, онда се
уместо њих одриче кум. Свештеник ме је затим питао да ли се сједињујем са
Христом. Окренута према истоку, одговорила сам: "Сједињујем се".
Затим сам прочитала Символ вере:
"Верујем у једнога Бога, Оца,
Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина
Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости,
Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу,
кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашега спасења
сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија
Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне
стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди
живима
и мртвима, Његовом царству
неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који
од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је
говорио кроз пророке.
У једну свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење
грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин!"
Кроз Символ вере изражава се вера Цркве, а изговарањем се она прихвата
као и послушност овој вери. Све ове лепе дужности, одрицање и исповедање Символа вере, кад је кумче мало,
изговара кум и прихвата обавезе, јер је он сведок одрицања и прихватања вере
пред Богом и људима, а кад неко није крштен на време (мада је свако време добро
за крштење, зло је непојамно остати некрштен), онда сам изговара све, а улога
кума је иста.
Крштење је просвећење, зато су
знаци ове Свете Тајне: свеће, које држе
новокрштени (наравно, ако није беба), и кум као и освећено уље, које се зове миро, символ светлости и благодати Духа
Светога. Мало тог уља - мира свештеник је излио у воду за крштење. Оваква вода
је знамење очишћења. Светим уљем свештеник ми је крстолико помазао чело, прса,
лопатице, уши, руке и ноге. Онда је извршио обливање водом, и то три пута.
По правилу, код крштења би
требало да човек буде потпуно погружен (уроњен) у воду, али нема свугде таквих
услова, па је и овакво крштење пуноважно.
Обливајући водом свештеник је
говорио: Крштава се раба Божја Ирина у
име Оца - Амин - и Сина - Амин- и Светога духа - Амин. После крштења
свештеник ми је обукао преко одеће дугачку белу платнену хаљину. "То је царска одећа. Човек је поново цар
створеног. Свет је опет његов живот, а не његова смрт, јер он зна шта са светом
да ради."
Следило је миропомазање. Крштење је као Васкрс, јер
се рађа нови човек у Христу, а миропомазање је Педесетница, силазак Светога
Духа и његове благодати. Помазујући Светим миром чело, очи, ноздрве, усне, оба
уха, прси, руке и ноге свештеник је говрио: "Печат дара Духа
Светога", а кум одговарао: "Амин". После миропомазања кружно смо
опходили (обилазили) око налоња и певали: "Ви који се у Христа крстисте, у
Христа се обукосте, алилуја", ( алилуја:
од јеврејског - халелу јах = хвалите
Господа). Литијом - опходом, начињен је круг који нема краја, а символизује
вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. У центру круга налазе се
символи тог јединства -Крст и Јеванђеље.
После читања Апостола и
Јеванђеља свештеник је обрисао Свето миро (уље) и унакрст ми је одсекао четири
прамичка косе. Миро се скида да не би дошло до обесвећења. Символ постаје
реалност, а коса се шиша као први род и жртва човечијег тела. Тиме је завршен
обред крштења.
Кад данас размишљам о једном
од најлепших дана у животу, о дану мог крштења, сећам се свега до најмање
ситнице. Чини ми се да је све било обавијено неком меком светлошћу. Осећала сам
дивну пријатност и топлину, но других речи сем оних које је изговорила
гимназијалка Драгана, ћерка моје другарице Мирјане, немам. Драгана је на силна
питања о крштењу одговорила: "Речима се не може описати, јер такав
доживљај и такву унутарњу светлост речи могу само да обесвете. Зато се и ви
крстите, па доживите сами!"
Радмила Мишев, Трагање за духовним видом, Ризница
српске духовности, Београд, 2010.
 |
| Крстионица, Охрид Дивна Љубојевић, Јелици во Христа крестистесја CD ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, 2007. |
Нема коментара:
Постави коментар