петак, 12. септембар 2014.

Радмила Мишев, КРШТЕЊЕ ЈЕ ПРОСВЕЋЕЊЕ


   Кум и ја смо стајали у припрати(предворју) храма. Свештеник је изашао из олтара читајући молитве, чиме је отпочео обред. Читао је молитве, које нисам баш разумела, затим је дошао до нас у припрату и духнуо три пута у мене, онда ми је знаменовао чело и прса знаком крста, а потом ми је ставио руку на главу. Тиме је показао да сам дете Божје и да припадам Богу. Потом је следило одрицање од сатане. Свештеник је најпре читао молитве, онда је рекао да се окренем према западу и питао да ли се одричем сатане и свих дела његових, и тако три пута. Ја сам се одрекла понављајући три пута: "Одричем се". Онда сам пљунула мало на под и то згазила, чиме сам погазила сатану и његова дела. Кад се крштавају деца, онда се уместо њих одриче кум. Свештеник ме је затим питао да ли се сједињујем са Христом. Окренута према истоку, одговорила сам: "Сједињујем се". Затим сам прочитала Символ вере:


   "Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
   И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
   Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
   И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
   И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
   И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
   И Који ће опет доћи са славом, да суди живима
и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
   И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
   У једну свету, саборну и апостолску Цркву.
   Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
   Чекам васкрсење мртвих.
   И живот будућег века. Амин!"

   Кроз Символ вере изражава се вера Цркве, а изговарањем се она прихвата као и послушност овој вери. Све ове лепе дужности, одрицање и исповедање Символа вере, кад је кумче мало, изговара кум и прихвата обавезе, јер је он сведок одрицања и прихватања вере пред Богом и људима, а кад неко није крштен на време (мада је свако време добро за крштење, зло је непојамно остати некрштен), онда сам изговара све, а улога кума је иста.
   Крштење је просвећење, зато су знаци ове Свете Тајне: свеће, које држе новокрштени (наравно, ако није беба), и кум као и освећено уље, које се зове миро, символ светлости и благодати Духа Светога. Мало тог уља - мира свештеник је излио у воду за крштење. Оваква вода је знамење очишћења. Светим уљем свештеник ми је крстолико помазао чело, прса, лопатице, уши, руке и ноге. Онда је извршио обливање водом, и то три пута.
   По правилу, код крштења би требало да човек буде потпуно погружен (уроњен) у воду, али нема свугде таквих услова, па је и овакво крштење пуноважно.
   Обливајући водом свештеник је говорио: Крштава се раба Божја Ирина у име Оца - Амин - и Сина - Амин- и Светога духа - Амин. После крштења свештеник ми је обукао преко одеће дугачку белу платнену хаљину.  "То је царска одећа. Човек је поново цар створеног. Свет је опет његов живот, а не његова смрт, јер он зна шта са светом да ради."
   Следило је миропомазање. Крштење је као Васкрс, јер се рађа нови човек у Христу, а миропомазање је Педесетница, силазак Светога Духа и његове благодати. Помазујући Светим миром чело, очи, ноздрве, усне, оба уха, прси, руке и ноге свештеник је говрио: "Печат дара Духа Светога", а кум одговарао: "Амин". После миропомазања кружно смо опходили (обилазили) око налоња и певали: "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја", ( алилуја: од јеврејског - халелу јах = хвалите Господа). Литијом - опходом, начињен је круг који нема краја, а символизује вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. У центру круга налазе се символи тог јединства -Крст и Јеванђеље.
   После читања Апостола и Јеванђеља свештеник је обрисао Свето миро (уље) и унакрст ми је одсекао четири прамичка косе. Миро се скида да не би дошло до обесвећења. Символ постаје реалност, а коса се шиша као први род и жртва човечијег тела. Тиме је завршен обред крштења.
   Кад данас размишљам о једном од најлепших дана у животу, о дану мог крштења, сећам се свега до најмање ситнице. Чини ми се да је све било обавијено неком меком светлошћу. Осећала сам дивну пријатност и топлину, но других речи сем оних које је изговорила гимназијалка Драгана, ћерка моје другарице Мирјане, немам. Драгана је на силна питања о крштењу одговорила: "Речима се не може описати, јер такав доживљај и такву унутарњу светлост речи могу само да обесвете. Зато се и ви крстите, па доживите сами!"

 Радмила Мишев, Трагање за духовним видом, Ризница српске духовности, Београд, 2010.

Крстионица, Охрид

Дивна Љубојевић, Јелици во Христа крестистесја
CD ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар