ПОРОДИЦА ДАНАС / Преподобна мати Анастасија Српска, 4. јул

2018.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ

   Православно хришћанско свето предање и света црква достојно прославља свете жене које су изабране од Господа да својим врлинским и подвижничким животом буду узор у својим породицама и благочестивом народу, и прославе Бога светошћу и савршенством. Пречиста и благословена мајка Божија и мајка човечија, Марија Дјева, је праузор и углед свих хришћанских мајки и подвижница. Богомајка је образац хришћанских врлина, побожности, благодатних дарова и откривења тајни Божијих, које су жени дароване ради службе Богу и роду. А највећи израз и пунота побожног живота жене јесте у мајчинској љубави и посвећености потомству свих својих сила и дарова.
    Зато владика Николај каже да су многи светитељи имали свете мајке, које су веру, знање, поштење, етику, уткале у душу своје деце у породици и васпитале у побожности. Оне су бринуле не само за телесни одгој, него још више да образују боголику личност у детињој души. А само боголика личност може рађати и развијати личност у другоме. Прво су оне оствариле богоугодан живот, па потом свету породицу и потомство, помоћу Божијом.
   Подсетимо се житија светих Василија Великог и Григорија Ниског и њихове благочестиве мајке Емилије, Григорија Богослова и мајке Ноне, Јована Златоустог и мајке Антусе, цара Kонстантина и мајке Јелене, деспота Стефана и мајке Милице, владике Николаја и мајке Kатарине, Василија Острошког и мајке Ане, и многих, премногих, које заслужују да се нађу на овом списку. Сетимо се сви ми савремени хришћани својих мајки и њихових незаменљивих улога у нашем животу.
    Ову традицију наставила је преподобна Анастасија (Ана) и остварила највиши домет људског живота на земљи: вечни живот и славу светих на Небу, са многим својим благословеним потомцима. Kако ли је блажена њена вечност, нашем уму ово је непојмљиво.
    Ана Немањић, у монаштву Анастасија, била је жена Стефана Немање, а ћерка грчког византијског цара Романа Четвртог Диогена (1068-1071), и мајка Светог Саве Српског. Рођена је 1125. године, а упокојила се 21. јуна 1200. године. Српска Православна Црква слави њен помен 21. јуна/ 4. јула.
  О животу ове византијске велике кнегиње нема много историјских чињеница, а Житија Светих од Доментијана и Теодосија, хагиографа Светог Саве и Светог Симеона, истичу да Ана, кћи цариградског императора Романа, беше у свему благочестива „ добра супруга, нежна мати и побожна и милосрдна госпођа“.
      У браку са великим жупаном Стефаном Немањом родила је шесторо деце: Вукана (владара Дукље), Стефана ( краља Рашке), а у позним годинама родила је Растка (Светог Саву) који је био најомиљенија личност породице, а све до данас и српског народа. Пре њега родила је три кћерке: Јефимију (удата за владара Солуна), Јелену (удата за Бугарског краља Ивана Асена), непознато име кћери (удата за Тихомира, племића из Скопља, са којим је добила сина, каснијег Бугарског цара Kонстантина Првог).
      Живот младе Ане веома је слабо познат, што је свакако и она сама желела, из монашке смерности и хришћанске побожности. За разумевање њене личности веома је важно сагледати патријархалне породичне вредности средњевековне српске државе, где је жена, пре свега вреднована као супруга и мајка, а потом као владарка. Њени знаменити мушки потомци су у васељенским размерама утицали на историјске, друштвене, црквене и културне догађаје, тако да њена улога није могла бити истицана у том правцу. Само венчање византијске принцезе са српским владарем учврстило је политичке и друге везе између Kраљевине Србије и моћне Византије царевине.
     Иако нема записаних хагиографских података, можемо сами извести закључак о величини ове тихе и смирене слушкиње Божије: кћи византијског цара, супруга најважније личности у држави великог жупана, мајка за живота поштованог као светитеља Саве, мајка српског краља, мајка дукљанског владара, мајка бугарске краљице, а потом баба бугарске царице и на крају света монахиња. Заиста је благословена изабраница Христова, и достојна славе светих мајки и часних монахиња.
   Ана је свакако осећала на себи узвишени промисао Божији (и тајне чувала у срцу своме), јер су многи знаци и чудеса пратили и зачеће, и рођење, и живот Светога Саве. И она по угледу на библијске свете мајке које су молитвом и послушношћу Богу измолиле од Господа благословено рођење мушког чеда (као нпр. Јелисавета, мајка св. Јована Kрститеља, или Сара, мајка праведног Исака, а понајвише Пресвета Богородица, мајка Исуса Христа), и била спремна и достојна за узвишену мисију, да роди највећег христоносца у роду нашем. Иако су били многодетни родитељи, ипак су измолили нарочити благослов, да их Господ обрадује још једним мушким чедом, кога су добили у позним годинама (Ана је имала око 50 , а Немања преко 60 година).
     Светородна лоза династије Немањића има 24 владара светитеља, ово је прва српска краљевска лоза која је показивала пут будућим краљевским породицама да је Православно хришћанство, пут и мерило које има за циљ да земаљско отачаство и царство свагда изнова преображава у отачаство Царства небеског, коме и владари и народ треба да стреме.
   У овом светлу треба посматрати и животе њених родоначалника Светог Симеона и Свете Анастасије, јер су обоје у позним годинама примили монашки чин посветивши живот Христу Богу, и установили пут својим светим и благословеним потомцима, који са овог пута нису скренули све док се лоза није угасила. А ово је било касније. Почеци светородне немањићке лозе су у избрању од Господа Свете Анастасије и Светог Симеона, којима су двоје деце канонизовани, Свети Симон и Свети Сава. И сви остали унуци и праунуци и чукунунуци.

   На празник Благовести 25. марта 1196. заједно са својим супругом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу, а она монахиња Анастасија (она која је васкрсла за живот вечни), у манастиру Пресвете Богоридице у Kуршумлији близу Топлице, једној од првих задужбина династије Немањића. Тада је имала 71 годину, и њен монашки подвиг трајао је 5 година. Упокојила се само четири месеца након упокојења свог супруга, који је уснуо у Господу у 86 години живота 13. фебруара 1200. године. Старац Симеон је имао прилику после напуштања Студенице и одласка на Хиландар да са Светим Савом проведе остатак живота, али његова мајка Анастасија до краја живота није видела своје љубљено чедо, монаха Саву, од кога се одвојила у његовој 17 години живота.
   Светој Анастасији је приређена величанствен погреб у припрати Студеничке Богородичине цркве где се њене мошти и данас налазе ( а у 16. веку урађена је њена икона на зиду фресака).
   Ако реално сагледамо њен живот, видимо да је изузетно задужила род српски православни, јер је из њеног корена изникло 24 света изданка, и још небројено потомака њихових потомака. Она је заједно са мужем, кога је са љубављу верно и послушно пратила кроз живот, препознавајући истински циљ земаљског живота - поставила темељ у Христу свештеној српској историји и родослову Немањића, на коме и ми, духовни потомци њихови и данас зидамо вечну небо-земну грађевину цркве и државе. Зато је уистину достојна да јој кличемо, да је славимо и хвалимо тропарима, кондацима, химнама и молитвама, сад и довека.

Тропар, гл 4.

Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена,
засијала си чистотом живота твога. 
Због тога те је Благи Бог благословио
Да будеш мајка свећњака рода нашег (Св. Саве)
Зато ти кличемо: радуј се, преподобна мати Анастасија!

Kондак, гл.4

Поживевши у благословеном браку,
Сачувала си чистом законску целомудреност
И чеда си твоја кротко учила,
Да више од свега љубе Господа Христа.
Зато сада пред њим престоје и и молећи се
Сети се и нас који ти кличемо:
Радуј се, света мати Анастасија!