Најзначајнија црквено-канонска књига и најобимнији рукопис српске писане традиције, Законоправило Светог Саве, као да је деценијама чекао неки значајан тренутак да буде целовито преведен.
У години великог јубилеја, осам векова од успостављања Жичке архиепископије и самосталности Српске Цркве, појавио се у руху савременог српског језика први комплетан превод Законоправила Светог Саве, у издању Митрополије дабробосанске и манастира Добрунска ријека. Најзаслужнији за овај превод су др Зорица Никитовић, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, братство манастира Добрунска ријека код Вишеграда и др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, чијим је подвигом оживљен древни српски језик а преведеним текстом продужен живот овог изворника, самим тим и аутентично светосавско предање и православно учење.
Овом преводу претходило је фототипско издање Сарајевског преписа (2013), а потом издање делимичног превода (2015), коме недостају одређена непреведена поглавља: Нове заповеди благочестивог цара Алексија Kомнина о обручењу (46); Из разних наслова тј. грана нових заповеди цара Јустинијана (47); Закон градски (Прохирон) у четрдесет грана (55); О незаконитим браковима (56), као и главе које су се налазиле на истргнутим листовима. Главе са истргнутих листова које су недостајале Сарајевском препису преведене су са фототипског издања Иловичког преписа, што је у тексту фуснотом и назначено, а претходно непреведана поглавља, такође су преведена и присаједињена најновијем издању.
Према речима Димитрија Богдановића, правно уређење Цркве у Срба конституисано је зборником Номоканон; са овом кодификацијом византијског права већ на почетку XIII века Србија добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава у коју је уграђено богато насеђе грчко–римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске хришћанске и медитеранске цивилизације.
Законоправило заузима посебно место међу средњовековним писаним споменицима и по томе што Свети Сава није дао само пуки превод грчког текста него му је додавао и своја тумачења. Отуда и циљ овог превода „није био буквална репродукција смисла и форме оригинала, већ веран пренос културолошко–амбијенталног колорита”. Преводиоци су у неким морфолошким сегментима превода били опредељени да „форму подреде садржају како би се очувала естетска димензија текста”. Сачувана су и преводом задржана сва лексичка средства која је у преводу било могуће пренети на савремени српски језик (сложенице, словенизми, архаизми).
Начела којих су се држали преводиоци јесу: „разумљивост текста превода, верност српскословенском изворнику, избегавање туђица и коришћење српских израза”. Ова начела, међутим, према речима самих преводилаца, није било могуће увек применити у пуној мери. Разумљивост језичког израза понегде је била условљена одступањем од изворника, „на првом месту у погледу конструкције реченице и редоследа реченичких елемената, или одређених граматичких категорија.
На више места извршена је неопходна измена речи према помоћном извору или уметнута једна реч (везник, негација, уклањање негације), што су преводиоци пропратили објашњењима. Напоменама су означени делови текста у којима недостаје група речи или цела реченица, јер су ти сегменти изостављени и у Сарајевском препису. Глосе које постоје у изворнику уврштене су у напомене и као такве посебно су обележене.
Преводиоци су у неким случајевима додавали по једну или две речи појашњења у заградама. Тамо где је у заградама више речи, а без напомене, ради се о интегралном делу изворног текста, тј. дигресијама или објашњењима интерполираним у изворни текст а која у преводу захтевају заграду. На местима на којима је Сарајевски препис остављао недоумицу, извршен је увид у Иловичку фототипију. Ако је недоумица остајала неразјашњена, прибегавало се преводима доступним на грчком, латинском, руском и енглеском језику. Списак литературе дат је на крају овог издања превода Законоправила.
Словенске речи за називе јереси задржане су у изворном облику као и у Сарајевском препису, док су појмови који имају дугу традицију у Цркви, и поред постојања словенског термина, пренесени грчким називом (нпр. ипостас). Имена историјских личности дата су, такође, у њиховој оригиналној верзији (Порфирогенит, Kопроним, Погонат, Ирина). Туђице су кориштене у случају када одговарајућа српска реч не постоји а изворна српскословенска није семантички прозирна за савременог читаоца (нпр. вјено – мираз).
Овај превод представља плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права и тек сусретом различитих виђења дошло је до одређених научних и преводилачких решења. Зависно од тематике поглавља (да ли је реч о текстовима историјско–богословског садржаја, градском законику или поетски интонираним посланицама), преводици су покушали очувати патину старог српског језика редом речи, структуром и дужином реченице, лексичким одабиром и другим језичким средствима.
Пред читаоцима и стручном јавношћу је српска књига за коју с поносом можемо рећи да напоредо са Српском Црквом постоји безмало осамсто година, као сведочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе. Њеним објављивањем на савременом српском језику засигурно ће бити олакшана будућа научна истраживања и значајно потпомогнута обнова српског хришћанског светосавског бића.
Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.
Доц. др Владан Бартула,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
извор: www.spc.rs
Овом преводу претходило је фототипско издање Сарајевског преписа (2013), а потом издање делимичног превода (2015), коме недостају одређена непреведена поглавља: Нове заповеди благочестивог цара Алексија Kомнина о обручењу (46); Из разних наслова тј. грана нових заповеди цара Јустинијана (47); Закон градски (Прохирон) у четрдесет грана (55); О незаконитим браковима (56), као и главе које су се налазиле на истргнутим листовима. Главе са истргнутих листова које су недостајале Сарајевском препису преведене су са фототипског издања Иловичког преписа, што је у тексту фуснотом и назначено, а претходно непреведана поглавља, такође су преведена и присаједињена најновијем издању.
Према речима Димитрија Богдановића, правно уређење Цркве у Срба конституисано је зборником Номоканон; са овом кодификацијом византијског права већ на почетку XIII века Србија добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава у коју је уграђено богато насеђе грчко–римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске хришћанске и медитеранске цивилизације.
Законоправило заузима посебно место међу средњовековним писаним споменицима и по томе што Свети Сава није дао само пуки превод грчког текста него му је додавао и своја тумачења. Отуда и циљ овог превода „није био буквална репродукција смисла и форме оригинала, већ веран пренос културолошко–амбијенталног колорита”. Преводиоци су у неким морфолошким сегментима превода били опредељени да „форму подреде садржају како би се очувала естетска димензија текста”. Сачувана су и преводом задржана сва лексичка средства која је у преводу било могуће пренети на савремени српски језик (сложенице, словенизми, архаизми).
Начела којих су се држали преводиоци јесу: „разумљивост текста превода, верност српскословенском изворнику, избегавање туђица и коришћење српских израза”. Ова начела, међутим, према речима самих преводилаца, није било могуће увек применити у пуној мери. Разумљивост језичког израза понегде је била условљена одступањем од изворника, „на првом месту у погледу конструкције реченице и редоследа реченичких елемената, или одређених граматичких категорија.
На више места извршена је неопходна измена речи према помоћном извору или уметнута једна реч (везник, негација, уклањање негације), што су преводиоци пропратили објашњењима. Напоменама су означени делови текста у којима недостаје група речи или цела реченица, јер су ти сегменти изостављени и у Сарајевском препису. Глосе које постоје у изворнику уврштене су у напомене и као такве посебно су обележене.
Преводиоци су у неким случајевима додавали по једну или две речи појашњења у заградама. Тамо где је у заградама више речи, а без напомене, ради се о интегралном делу изворног текста, тј. дигресијама или објашњењима интерполираним у изворни текст а која у преводу захтевају заграду. На местима на којима је Сарајевски препис остављао недоумицу, извршен је увид у Иловичку фототипију. Ако је недоумица остајала неразјашњена, прибегавало се преводима доступним на грчком, латинском, руском и енглеском језику. Списак литературе дат је на крају овог издања превода Законоправила.
Словенске речи за називе јереси задржане су у изворном облику као и у Сарајевском препису, док су појмови који имају дугу традицију у Цркви, и поред постојања словенског термина, пренесени грчким називом (нпр. ипостас). Имена историјских личности дата су, такође, у њиховој оригиналној верзији (Порфирогенит, Kопроним, Погонат, Ирина). Туђице су кориштене у случају када одговарајућа српска реч не постоји а изворна српскословенска није семантички прозирна за савременог читаоца (нпр. вјено – мираз).
Овај превод представља плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права и тек сусретом различитих виђења дошло је до одређених научних и преводилачких решења. Зависно од тематике поглавља (да ли је реч о текстовима историјско–богословског садржаја, градском законику или поетски интонираним посланицама), преводици су покушали очувати патину старог српског језика редом речи, структуром и дужином реченице, лексичким одабиром и другим језичким средствима.
Пред читаоцима и стручном јавношћу је српска књига за коју с поносом можемо рећи да напоредо са Српском Црквом постоји безмало осамсто година, као сведочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе. Њеним објављивањем на савременом српском језику засигурно ће бити олакшана будућа научна истраживања и значајно потпомогнута обнова српског хришћанског светосавског бића.
Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.
Доц. др Владан Бартула,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар