Једно од највећих искушења које спопада младе хришћане јесте болест самоуништавајућег индивидуализма и свепрождирућег егоизма. Омладина се овоме учи још од најранијег детињства у својим материјалистички оријентисаним породицама. То се касније, почевши од школе, продубљује и потхрањује у свим областима друштвеног живота: да будем први, да будем најбољи, да ми се сви диве, да ме сви хвале и да ми сви служе, једном речју - да се све мени подреди, да будем центар око кога се све окреће. Ето, то су идеали у којима живимо. Идеали који остављају човека да се вапијући за љубављу дави у свом сопственом самољубљу.
Овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског.
Патријарх српски Порфирије
Нема коментара:
Постави коментар