Овом поруком књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, опростио се од породице.
Десет дана раније, Франц Беме, генерал Вермахта у окупираној Југославији издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника у Шумадији стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука немачке окупационе војске, под командом мајора Паула Кенига, побиле су у Крагујевцу и околини хиљаде цивила, укључујући и школску децу, као одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника.
Беме у наређењу, између осталог, каже:
1. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се покрету отпора. Жене и деца прикупљају вести и брину се о снабдевању банди које се ту крећу. Целокупно становништво тиме учествује у устанку.
2. Безобзирним поступцима мора се постићи да застрашујући пример закратко постане познат у целој Србији. Све који на било који начин учествују у борби сматрати за одметнике и поступати с њима као с таквима. Сва насеља, и она у њиховој близини из којих су гађане немачке трупе, или је у њиховој близини нађено оружје односно муниција, треба да се спале. Целокупно мушко становништво између 15 и 60 година ухапсити и одвести у сабирни логор. Целокупно женско становништво мора да се одведе на присилни рад.
Јединицама је поручио: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће сво становништво Србије најтеже погодити. Свако ко покаже благост огрешиће се о живот својих другова. Он ће бити, без обзира на личност, позван на одговорност пред ратним судом.
Ухваћен је у 1945. године Норвешкој. Суђено му је у Нирнбергу за покољ невиних српских цивила. Када је изручење победничкој Југославији постало извесно, бацио се с прозора ћелије на 4. спрату затвора. Сахрањен је у Грацу, на Гробљу Светог Леонарда. Нама је остало 350 хектара ливада, шума и јаруга у којима се сваког октобра сетимо Крваве бајке. Села око Крагујевца – Грошница, Станово, Белошевац, Мечковац, Маршић, Корман, Ботуње, Доње и Горње Комарице, дуго су била пуста...
Десанка Максимовић
КРВАВА БАЈКА
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског последњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
Године 1941, 21. октобра, на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду.
"Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“
Отац и син, Никола и Александар Симић, стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“
Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“
Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“
Поруку је оставио и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.
"Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша"
Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18, а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.
"Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене", написао је човек, вероватно својој ћеркици.
"Мир вашем пепелу крај друмова прашних,
Покој вашој души после мука страшних! "
Нема коментара:
Постави коментар