"...Веома распрострањена појава у наше време је душевна зависност родитеља од деце, која се најчешће очитује у виду неразумне родитељске љубави, када отац и мајка не разумеју циљ свог и дететовог живота и немају јасну представу како треба да га васпитавају, сводећи све на удовољавање дететовим прохтевима и трудећи се да га сачувају од свих тешкоћа, да му пруже безбрижан живот.
Према православном схватању, дете је дар Божији. С обзиром да је дете дао Господ, родитељи су дужни да га приведу Богу. То одређује циљ и конкретан садржај васпитања. Православни хришћанин прилази Богу тако што улази у окриље Цркве. Васпитање може бити дефинисано као процес уцковљења. Дете не можемо научити ономе што ни сами не знамо. Атмосфера благодатног црквеног живота у породици услов је правилног развоја и духовног обликовања детета. Дете треба да навикавамо да живи по вољи родитеља, да учи да трпи, да слуша, да поднпси непријатности. Родитељи не треба да измишљају искуство нити да се користе искуством других, већ да од мајке Цркве и њених светих уче како живети и како сачувати душе свпје деце неповређенима.
Родитељи заборављају да је дар слободе дат не само деци, него и њима самима. Дете има право да тражи, а родитељ да не дозволи. Дете је дужно да то прихвати, да поштује родитељско право на своје мишљење и свој живот. Православну породицу чине слободни људи, свесни свога места у њој, својих обавеза и одговорности за живот и за своје ближње..."
Игуман Георгије Шестун, ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА, Каленић, Крагујевац, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар