Првобитно храм се налазио са супротне стране Мораве. Kада се, почетком 20. века, градила железничка пруга, "лењирска мудрост ударила је трасу поред старог манастира Преображења", како је рекао владика Николај. Црква је динамитом сравњена са земљом, а нико од рушитеља није касније завршио природном смрћу.
О старом Преображењу зна се да је било пусто сто године док Епископ Никифор није почео његову обнову 1811. године. Посетивши манастир, Јоаким Вујић је ту нашао руком писане минеје за фебруар, март, август и октобар као и октоих од четвртог до осмог гласа. На жалост, ништа од тих књига није сачувано. У време посете Вука Kараџића ту је живео калуђер Исаија који је још за живота у народу био поштован као светац. Овде се одувек живело само са молитвом и од молитве, а монашки скромно, па је Преображење било и остало знано као велика светиња.
Ново Преображење подигнуто је на супротној страни Мораве у подножју Овчара, на месту са кога би се стари храм видео, да ту још постоји. Освештао га је Свети Владика Жички Николај на дан Покрова Пресвете Богородице 1940. године. Владика је том приликом поставио игумана Васијана за старешину манастира. Дајући му само флашу вина, просфору и једну флашу уља оставио им је и аманет да не смеју имати ни стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде њихов једини извор прихода...
KРОЗ СРПСKУ СВЕТУ ГОРУ, приредила Гордана Петковић, Чачак, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар