ОЧЕВА ЖЕЉА

Један верујући отац имао је сина који уопште није веровао, нити га је занимала вера. Отац је био тужан због тога, али није хтео да му намеће своју вољу.
Син је био добар студент и имао је пуно другова. Често су заједно учили, а онда одлазили у кафић или на нечији рођендан, журку – свеједно где, али су увек негде журили. На очево питање где иде, одговарао је:
            –    Тата пусти ме, јако журим. Не брини све је у реду.
Једнога дана отац се разболео, а како је болест била озбиљна, морао је у болницу. Син је волео оца и веома се забринуо за њега. Сваки дан је долазио да га обиђе и у журби је одлазио. После неколико дана отац му рече:
            –    Сине, овде о мени добро брину и не мораш стално да долазиш, али те молим да ми једну жељу испуниш.
            –    Коју, тата?
            –    Молим те да свакога дана док сам ја у болници, петнаест минута будеш у мојој соби.
            –    А шта треба у њој да радим?
            –    Ништа сине, само да седиш. Али да то радиш све док ја не изађем из болнице.
                   
Син је испунио очеву жељу која му је у почетку била необична. Редовно је седео у очевој соби окружен књигама и иконама које је отац годинама сакупљао. Није ни приметио да се тих петнаест минута сваким даном продужавало.
Почео је да чита очеве књиге према којима је раније био равнодушан.
Тек тада је схватио колико је његов отац био мудар. Знао је отац да млади људи исувише брзо живе и да не стижу да размишљају о својој души, о бесмртности, о Богу. Али зато када се зауставе, када у тишини бораве – Господ закуца на њихово срце.

 “Светосавског звонце“ бр. 06/2012.