ПРИНЦ РАСТКО - МОНАХ САВА

ПРИНЦ РАСТКО НЕМАЊИЋ СВЕТИ САВА, ПРВИ АРХИЕПИСКОП И ПРОСВЕТИТЕЉ СРПСКИ

   Свети Сава

     Родио се око 1175. године, као трећи син Стефана Немање и Ане. Старија браћа су му Вукан и Стефан. На очевом двору стекао је веома добро образовање. Већ са 15 година добио је као удеони кнез од оца на управу Хум. Међутим, жељан духовног усавршавања, он бежи на Свету Гору. У светогорском руском манастиру Светог Пантелејмона примио је око 1191. године монашки постриг, а касније је прешао у грчки манастир Ватопед и најзад у свој новоосновани српски светогорски манастир Хиландар. На Светој Гори је остао пуних 16 година .
     У Србију се враћа 1207. године и мири завађену браћу, а 1219. године одлази у Никеју, где успева да постигне оснивање архиепископије и добијање аутокефалије српске цркве. Исте године на празник Успенија Пресвете Богородице , у Никеји, Сава је хиротонисан за првог српског архиепископа. Свети Сава је два пута посетио Свету Земљу. По повратку из Јерусалима, тешко се разболео и упокојио у Трнову 14/27. јануара 1235. године. У тадашњој бугарској престоници је и сахрањен, а мошти су му у манастир Милешеву пренете 1237. године где су почивале док их Синан-паша није однео у Београд и спалио на Врачару. Данас се на овом месту уздиже један од највећих православних храмова.


ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ

Када се пише живот Светог Саве, пише се уствари почетак наше просвете у Средњем веку.

Његова личност и његов рад били су вековима извор српске културе.
 
Милош Црњански

     Значај који је Свети Сава оставио на српску уметност, књижевност, теологију, медицину, просвету, једном речју свеукупну културу једног народа, најбоље илуструју ријечи „на све стране и сваки његов корак био је поуздан и добар; дотакао се многочега и сваки његов додир је био мелем; осврнуо се на много шта, и сваки његов поглед претворио се у дивно дело“. Сви његови биографи, почев од Доментијана и Теодосија, забележили су Савину блискост са уметношћу кад су описивали његову ктиторску делатност у Србији, на Светој Гори, у Цариграду, Палестини. Где год се кретао ступао је у додир не само с градитељима и сликарима, него и са преписивачима књига и њиховим илустраторима. Његова најзначајнија књижевна дела су: Житије Стефана Немање, Хиландарски типик, Студенички типик, Карејски типик, Законоправило или Крмчија. Записана је и његова Беседа о правој вјери изречена у манастиру Жича 1220. године. У Хиландарском и Студеничком типику налазе се прописи за болнице у овим манастирима. Према томе, Свети Сава је не само оснивач наших болница већ и први медицински писац и здравствени законодавац. Државно светковање Савиндана увео је кнез Милош Обреновић 1823. године, а законом од 13. јануара 1841. године почео се славити као школска слава.
   Међутим, први траг о прослави Светог Саве датира из 1734. године у уџбенику за четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима .