Младић се обратио мудрацу за помоћ рекавши му: „Долазим, учитељу, јер се осећам тако безвредним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глупав. Како могу да се поправим? Шта да урадим да ме више цене?“
Учитељ му рече: „Најпре треба да обавим важан посао“ – онда је мало застао и додао – „Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.“
„В… врло радо, учитељу“, оклевао је младић. Опет се осетио безвредно.
Учитељ је младићу пружио прстен и рекао:
„Узми коња и одјаши до трга. Хитно морам да продам овај прстен, како бих вратио дуг. Труди се да га продаш по најбољој цени, али, мање од једног златника никако не прихватај.“
Чим је младић дошао на трг, стао је нудити прстен трговцима, који су били заинтересовани, све док им није рекао цену. Кад су чули колико тражи, неки су се насмејали, а други говорили да је то исувише за такав прстен и сви су се разишли.
Трудио се младић, питао преко стотину људи, али узалуд. Ојађен због неуспеха, попео се на коња и вратио се. Тако је желео да посао ваљано уради и помогне мудром старцу, али, није успео.
„Учитељу, жао ми је. Нико није хтео да купи прстен за златник.
Можда сам могао добити два или три сребрњака, али, тешко би ко поверовао да прстен толико вреди.“
„То што си рекао веома је важно,“ одговори учитељ. „Најважније је да утврдимо праву вредност прстена. Иди код златара. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш да продаш прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али ма колико ти буде понудио, немој му га продати. Врати се с прстеном.“
Дошао је код златара, који је најпре пажљиво прегледао прстен, измерио га и рекао младићу:
„Младићу, реци учитељу, да му ако жели одмах да прода прстен, не могу дати више од педесет осам златника.“
„Педесет осам златника?!“ узвикнуо је младић.
„Да“, одговорио је златар. „Знам да бисмо с временом за њега могли добити шездесетак златника, али ако га хитно продаје…“
Младић је узбуђен одјурио учитељевој кући и рекао му шта се догодило.
„Седи!“, рекао је учитељ након што га је саслушао. „Ти си попут овог прстена: прави драгуљ, вредан и јединствен. Али твоју праву вредност може да увиди само неко ко има племенито срце пуно љубави.
„Не труди се да неко небитан открије твоју праву вредност? Откриће је онај ко зна шта је права драгоценост!“
“Светосавско звонце“, бр. 2/2015.
Учитељ му рече: „Најпре треба да обавим важан посао“ – онда је мало застао и додао – „Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.“
„В… врло радо, учитељу“, оклевао је младић. Опет се осетио безвредно.
Учитељ је младићу пружио прстен и рекао:
„Узми коња и одјаши до трга. Хитно морам да продам овај прстен, како бих вратио дуг. Труди се да га продаш по најбољој цени, али, мање од једног златника никако не прихватај.“
Чим је младић дошао на трг, стао је нудити прстен трговцима, који су били заинтересовани, све док им није рекао цену. Кад су чули колико тражи, неки су се насмејали, а други говорили да је то исувише за такав прстен и сви су се разишли.
Трудио се младић, питао преко стотину људи, али узалуд. Ојађен због неуспеха, попео се на коња и вратио се. Тако је желео да посао ваљано уради и помогне мудром старцу, али, није успео.
„Учитељу, жао ми је. Нико није хтео да купи прстен за златник.
Можда сам могао добити два или три сребрњака, али, тешко би ко поверовао да прстен толико вреди.“
„То што си рекао веома је важно,“ одговори учитељ. „Најважније је да утврдимо праву вредност прстена. Иди код златара. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш да продаш прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али ма колико ти буде понудио, немој му га продати. Врати се с прстеном.“
Дошао је код златара, који је најпре пажљиво прегледао прстен, измерио га и рекао младићу:
„Младићу, реци учитељу, да му ако жели одмах да прода прстен, не могу дати више од педесет осам златника.“
„Педесет осам златника?!“ узвикнуо је младић.
„Да“, одговорио је златар. „Знам да бисмо с временом за њега могли добити шездесетак златника, али ако га хитно продаје…“
Младић је узбуђен одјурио учитељевој кући и рекао му шта се догодило.
„Седи!“, рекао је учитељ након што га је саслушао. „Ти си попут овог прстена: прави драгуљ, вредан и јединствен. Али твоју праву вредност може да увиди само неко ко има племенито срце пуно љубави.
„Не труди се да неко небитан открије твоју праву вредност? Откриће је онај ко зна шта је права драгоценост!“
“Светосавско звонце“, бр. 2/2015.
Нема коментара:
Постави коментар