 |
| Православни дечји часопис "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ", бр. 7/2013. |
Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време зграбио звезде из корпе и замахнуо као да сеје.
Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.
-Што то радите? - упиташе дечаци горећи од знатижеље.
- Сејем срећу! - одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима пресијавали прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале дугине боје топле и јасне попут сунчевих зрака.
Освојени том лепотом, малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд. И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.
-Узалуд је то што чините - осврнуо се тајанствени старац - тако је никада нећете уловити.
- Зашто? - упиташе зачуђено дечаци.
Насмешивши се, старац је тихо рекао:
- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби све само за себе, никада неће ухватити срећу.
Срећа се узима раширених руку.
Нема коментара:
Постави коментар