Цркве у Драгачеву: ЦРКВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА, ТИЈАЊЕ

Црква у Тијању посвећена је Светом великомученику Прокопију. Налази се поред пута Тијање-Чачак, с леве стране Тијањске реке.

   Храм је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и касније придодатим торњем-звоником (на западној страни). Засведен је полуобличастим сводом, преко кога је двосливни кров. То је мало значајна архитектонска творевина, али вредна грађевинска појава-скромних димензија, једноставних, готово рустичних архитектонских замисли-из времена српске револуције са почетка 19. века. Та скромност последица је локалних неимарских схватања и невеликих материјалних могућности ктитора.

   Из записа на јужној фасади цркве сазнаје се да је она сазидана 1810. године и да је ктитор био Јосиф Миловановић, родоначелник Поповића у Тијању.

   Године 1826. цркву у Тијању посетио је Јоаким Вујић и том приликом забележио:" Овде на крај села јест једна мирска церква, истина мала, обаче от камена созидана".

   Данас, она већ није тако мала: 1856. године "напуштена" је у дужину нешто више од своје првобитне основе. Уз то, над њеном западном страном озидан је леп звоник. Приповеда се да се на месту данашње цркве налазило заједничко гробље за Марковицу и Тијање, од чијих споменика је подигнут звоник. Међутим, Јован Ердељановић је забележио да је звоник завршен1856. године, коришћењем великих гробних каменова довучених са "Џиновског гробља".

   Првобитни иконостас храма оштетили су Турци 1813. године при гушењу Првог српског устанка. Три године касније домаћи иконописац Јанко Михаиловић Молер, родом из Негришора, намалао је нов иконостас, који је делимично очуван и налази се у ризници Народног музеја у Чачку. Садашњи иконостас радио је 1938. године Иван Мељников, сликар из Битоља. У храму је и његова икона св. великомученика Прокопија, урађена 1937. године.

   У овом храму, све до смрти, средином 19. века, службовао је Јанко Михаиловић Молер, учесник у Другом српском устанку и иконописац, који је своје уметничко умеће усавршавао у Италији и Русији. Осликао је више храмова у Драгачеву, цркву у Тополи, а аутор је и два запажена портрета-ужичког епископа Никофора Максимовића и војводе Николе Милићевића Луњевице. Убрајан је међу најзначајније иконописце у Србији свога времена.

 У цркви се чува:

   Крстионица, од камена, без орнамената. Не зна се када је урађена.

   Сребрни ручни крст, рађен у техници филиграна, са уметнутим изрезбареним дрвеним крстом. На лицу је представа Распећа Христовог, а на наличју Богородица са Христом у наручју. На крсту је запис: "Овај крст дарова попу Јосипу Протићу за спомен своме оцу Луки 1851. године г. Стоја, супруга г. мајора Милов (ана) Недељков (ића), начелника Среза драгачевског".

   Дискос, једноставан, са записом приложника "Овај дискос приложи Милисав Шибинац из села Дучаловића у цркву тијањску за свој спомен 1850. г."

   Дарохранилница, од сребра, у виду саркофага, са јако нечитљивим записом. Изгледа да је из 1814. године. На поклопцу је оштрим предметом угребан Христос из Распећа, само без крста, а на посебној страни је представа цркве Христовог гроба у Јерусалиму.

   На путиру, са стопом украшеном биљном орнаментиком, налази се запис приложника:"Марко Ружић из Негришора приложи овај путир у цркви тијањској за душу оцу и матери 1851 л (ета)".

Јовиша М. Славковић, Споменичка баштина Драгачева, Дечје новине, Горњи Милановац, 1993.

Владика Николај Велимировић "је у среду 20. јула дошао из  Краљева у Овчар у пратњи намесника чачанског  (Милована Милутиновића ) и проте Бошка, и увече стигао на конак у Свету Тројицу. О свом плану никоме није ништа говорио, само је рекао игуману оцу Атанасију Ђокићу да ујутру рано нађе у парохији пет оседланих коња, јер хоће да иде у Тијање на црквену славу, Светог Прокопија. Игуман то одмах учини; сутрадан, у четвртак 21. јула кретоше на коњима. Путујући преко оних дивних драгачевских села, њива, пропланака и шумарака, уз јутарњу песму славуја и других птица, Владика је био одушевљен. Црква је тијањска на дну села, у једном прекрасном лугу изнад потока, и ограђена шумовитим брдима са свих страна, сем што је отворен пролаз са западне стране где се покрај пута недалеко од цркве налази општина и 'задруга'. Владика је после свете Литургије одржао народу лепу беседу".

Архимандрит Јован Радосављевић, ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ, Беседа, Нови Сад, 2002.