МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ О ДРАГАЧЕВУ

                  ".... Шума хучи и уздише, повија се и исправља, а светлост продева расуте зраке, као кончиће, кроз окца травки.Таласање и струјање тече уз брег, пребацује се преко хрбата планине, одлазећи онамо где би, по свему што зна и замишља, морало бити Драгачево. Како распевана и хранљива реч: Драгачево! то се изговара, као да је растегао хармонику са краја на крај: Дра-гааа-че-во! Драгости ево, колико плућа могу да је приме! Драгачево је, горе негде, око Чачка, или улево од Чачка; оно није сасвим на земљи, а не може бити да је на небу; где год да је, земним путевима се онамо не стиже! О Драгачеву и Драгачевцима сељаци (Качерци) говоре тајанствено и важно; све је тамо донекле налик ономе што се код нас у нижим крајевима, виђа и збива, само што је код њих све чистије и честитије, онако како би, да је среће и памети, у свих Срба морало бити..."

                                          

                       Милован Данојлић, Година пролази кроз авлију, СКЗ, Београд, 1993.