САМО ЈЕ ЖИЧА ВЕЛИКА ПРИЧА

   „Жича о нама све зна, ми о њој тек понешто; то „тек понешто“ сам скупио у ову књигу, поручио је синоћ пред препуном свечаним салом Градске управе, аутор књиге – поеме „Мала прича о великој Жичи“ - Милоје Радовић
   Издавачи књиге за децу „Мала прича о великој жичи“ Милоја Радовића, која је штампана с благословом епископа жичког Јустина, а објављена поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве, су Манастир Жича и Kњижара „Прозор“ из Kраљева. Пре краљевачке, књига је промцију премијерно имала 26. септембра и у Градској библиотеци у Чачку.
   Синоћњу промоцију у свечаној Сали Градске управе казивањем стихова поеме отворили с ученици другог разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче. О књизи су на промоцији, осим аутора, говорили и библиотекарка Ана Гвозденовић, уредница књијге Зорица Јанковић, Милош Милишић и и протојереј Љубинко Kостић.

   Он је истакао да „није било ни бољег времена, ни боље прилике, да се ова дивна поема појави, јер говори о рађању и настанку наше седмоврате Жиче, о њеном трајању кроз векове, истрајавању кроз тешкоће, невоље и радости, кроз пепео и кроз васкрс“.
   - Жича је та која је крунисала владаре, устоличавала црквене поглаваре, ширила просвету, у свом кругу имала и школу и болницу, гостопримницу. Одбијала је и одолевала најездама многих освајача, много пута рушена и паљена, монаси су прогоњени, и како каже песник „оловни кровови у метке претакани, црквена звона у мачеве преливана“. Ипак је одолевала свим тим невољама. А зашто? Зато што „оно што небо сазида, то људи не срушише“ – подсетио је свештеник Kостић, напомињући да Жича зато траје и шири своје руке, отвара своја недра иосма врата за све који јој притекну“.
   Kњига, сматра Kостић, треба да подстиче на размишљање, посебно људе који живе близу Жиче, зато што нам говори да имамо посебну привилегију што живимо у Жичи и поред Жиче:
- Имамо привилегију да се причешћујемо у њој, да стајемо у стопе светитеља, да стојимо испред престола пред којим је стајао и Свети Сава и многи светитељи из светородне лозе Немањића. Она нас обавезује да морамо да будемо свесни своје прошлости, садашњости и будућности.

   Слушали су присутни помно аутора књиге док се присећао како га за древну Жичу вежу бројне успомене из детињства, како су га сваког јутра будила манастирска звона. Схватио је тада, каже, да то Жича долази код њега, кад већ он сам не може да се створи тамо сваког дана.
   - Временом је свако од нас научио нешто о Жичи, али то је много мање од онога што она зна о нама. Деца у школи уче о Жичи, међутим све приче о Жичи су мање од онога што Жича свакодневно прича. Све приче написане о Жичи су мале, а само је Жича велика неисцрпна прича која траје више од 800 година. Жича је живи живот живога живота, стожер око којег се окупља све што је српско, прошло и будуће. Она о нама све зна, ми о њој тек понешто. То „тек понешто“ сам скупио у ову књигу – појаснио је аутор, који је публици прочитао песму „Kрунисање“.
   Уредница књиге, власница краљевачке књижаре „Прозор“, Зорица Јанковић сматра да је књига заиста изузетна.
   - Сматрали смо да је неопходно у години јубилеја који слави Српска православна црква објавити један овакав рукопис, написан још 2012. године. Мати Јелена и сестринство Манастира Жича прихватили су да буду издавачи са књижаром „Прозор“. Милојеве речи осликао је иконописац Бојан Миљковић, чије су слике вечерас овде приказане, а његов богат колорит доприноси да се Жича још боље доживи – поручила је Јанковић.

   Мр Ана Гвозденовић говорила је о књизи са књижевног и књижевно - теоријског аспекта . Према њеним речима, писци се ретко опредељују за форму поеме, али се Радовић. одлучио баш за њу, фрагментарно је градећи и издвајајући у тој причи дугој 800 година кључна места. Зато је било могуће да се деци то дуго трајање приближи у форми која је њима прихватљива, објаснила је она.
   - Завршно поглавље говори о отварању осмих врата. То су она врата која нас, уколико прихватимо Жичу, уводе у онај свет који је старији од нас, који постоји пре нас и постојаће после нас. Аутор дели романтичарски став да су деца чисте душе – оцењује Гвозденовић и додаје како је аутор у праву због тога што сматра да с пуним поверењем деци треба да се препустимо и да порадимо на томе да она ту своју чистоту однегују.  

   М. М. Д.
   извор: www.krug.rs