Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Kо овако јоште може!
Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.
Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;
Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.
Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!
(1844, на Ускрс)
Звезде сјајне, небо ведро,
плодно јоште земље недро,
сатворити ко то може,
ако не ти, вечни Боже.
Горе, доље, траве, дрва,
лава, орла, а и црва,
ти сатвори, драги Боже,
ко овако јоште може?
Осим друга овде свега,
мене створи из ничега,
дуом твојим ти подуну,
у менека душу суну.
А у душу даде жаре,
даде мени лепе даре,
моје душе жарки поји —
то су, Боже, дари твоји.
Вала теби на то, вала,
о не пусти да на зала
употребим дар ја твој,
о не пусти, Боже мој!
Нема коментара:
Постави коментар