среда, 18. јун 2014.

МЛАДЕ НАДЕ: ЦРКВЕ - ТИХО ПРИСТАНИШТЕ

   Мој црквени живот почео је још пре мог рођења јер сам ја једно дуго жељено и од Бога измољено дете. Већ са пет месеци крштен сам у православној вери и од тада сваке недеље редовно идем на Литургију у Богородичину цркву у Земуну. Мама ме је прво носила у наручју, затим гурала у колицима, а сада идем сам у цркву и често помажем у олтару.
   Када дођем у цркву, најпре са мамом запалим свеће. У доњем делу палим две свеће за упокојене душе татиних и маминих предака, а у горњем делу палим пет свећа - прва је за захвалност Богу за мир, љубав, здравље и слогу у мојој породици, - друга је за здравље свих наших кумова, рођака и пријатеља, - трећа је за напредак целе моје основне школе, -четврта је да непријатељи наши буду у миру и - пета је да се спасе цео род људски.
   Затим сачекам у реду и целивам икону и после тога улазим у олтар. Док сам у олтару помажем свештеницима заједно са другим дечацима и исповедам се пре причешћивања. Причешћујем се вином и хлебом из путира који су Крв и Тело Христово и тако се сједињујемо са Христом и постајемо права деца Божија. Мени причешћивање даје мир и снагу за целу следећу недељу.
   Литургија у цркви траје око два сата. Сви људи који су на њој, дошли су да се захвале Богу за све и помоле да им и даље буде добро у животу и на корист души њиховој. Неки од свештеника увек после читања прича из Јеванђеља тумаче поруку те приче. Старешина цркве, отац Божа, често нас подсећа зашто долазимо у цркву и да је Црква заједница Бога и људи.
Православни дечји часопис "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ", бр. 3, 2014.

   Можда је најважније да се за време Литургије на све на се излива благодат Божија. После тога, када изађемо из цркве, сви смо смирени, радосни и спремни да будемо добри према другима, као што је и Бог добар према нама.
   Ипак, највећи мир осетио сам када сам био на Литургији у манастиру Студеница. Било је пуно ђака из мамине школе и још више монаха из Студенице. Сви смо се молили заједно. Било је тихо, свечано и радосно. Један монах нам је после објаснио да је тако и у Рају. Посаветовао нас је за цели живот делом из Јеванђеља.
   "Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати". Ја се трудим да се баш тако и понашам. Много ми је жао другара који не верују у Бога, јер мени највећу снагу и сигурност у животу даје баш знање да Бог постоји и да увек брине о мени. Наравно, треба се молити и увек Господу захваљивати за све!

Никола Милина, IV2
ОШ "Лазар Саватић", Земун

Нема коментара:

Постави коментар