Мој црквени живот почео је још пре мог рођења јер сам ја једно дуго жељено и од Бога измољено дете. Већ са пет месеци крштен сам у православној вери и од тада сваке недеље редовно идем на Литургију у Богородичину цркву у Земуну. Мама ме је прво носила у наручју, затим гурала у колицима, а сада идем сам у цркву и често помажем у олтару.
Када дођем у цркву, најпре са мамом запалим свеће. У доњем делу палим две свеће за упокојене душе татиних и маминих предака, а у горњем делу палим пет свећа - прва је за захвалност Богу за мир, љубав, здравље и слогу у мојој породици, - друга је за здравље свих наших кумова, рођака и пријатеља, - трећа је за напредак целе моје основне школе, -четврта је да непријатељи наши буду у миру и - пета је да се спасе цео род људски.
Затим сачекам у реду и целивам икону и после тога улазим у олтар. Док сам у олтару помажем свештеницима заједно са другим дечацима и исповедам се пре причешћивања. Причешћујем се вином и хлебом из путира који су Крв и Тело Христово и тако се сједињујемо са Христом и постајемо права деца Божија. Мени причешћивање даје мир и снагу за целу следећу недељу.
Литургија у цркви траје око два сата. Сви људи који су на њој, дошли су да се захвале Богу за све и помоле да им и даље буде добро у животу и на корист души њиховој. Неки од свештеника увек после читања прича из Јеванђеља тумаче поруку те приче. Старешина цркве, отац Божа, често нас подсећа зашто долазимо у цркву и да је Црква заједница Бога и људи.
 |
| Православни дечји часопис "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ", бр. 3, 2014. |
Можда је најважније да се за време Литургије на све на се излива благодат Божија. После тога, када изађемо из цркве, сви смо смирени, радосни и спремни да будемо добри према другима, као што је и Бог добар према нама.
Ипак, највећи мир осетио сам када сам био на Литургији у манастиру Студеница. Било је пуно ђака из мамине школе и још више монаха из Студенице. Сви смо се молили заједно. Било је тихо, свечано и радосно. Један монах нам је после објаснио да је тако и у Рају. Посаветовао нас је за цели живот делом из Јеванђеља.
"Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати". Ја се трудим да се баш тако и понашам. Много ми је жао другара који не верују у Бога, јер мени највећу снагу и сигурност у животу даје баш знање да Бог постоји и да увек брине о мени. Наравно, треба се молити и увек Господу захваљивати за све!
Никола Милина, IV2
ОШ "Лазар Саватић", Земун
Нема коментара:
Постави коментар